Аутор: Мср Огњен Карановић, историчар
Без великог упоришта у сеоским заједницама, а са датим стратешким намерама и јасним програмом, заснованим на идеји о историјском и државном праву хрватског народа, у августу 1906. године настала је и прва хрватска политичка партија у Босни и Херцеговини, Хрватска народна заједница. Формирана је у Травнику од стране шест хрватских политичара и представника интелигенције (чувене „травничке шесторке“): Николе Мандића, каснијег заменика поглавара аустроугарске БиХ и последњег председника Владе злочиначке НДХ; др Јозе Сунарића, министра у првој влади Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца; Милана Катичића, Стјепана Кукрића, Ђуре Џамоње и бесног франковачког шовинисте и расисте Иве Пилара („Судланда“). Половина оснивача ХНЗ били су досељеници у БиХ, а од првих дана рада странке, „душу и ауторитет“ Заједнице представљали су Џамоња, Мандић и Сунарић. Упркос првобитној подршци коју су раду странке исказивали Штадлер и клерикални политички кругови окупљени око часописа „Хрватски дневник“, сукоб између надбискупа и ХНЗ избио је већ 1907. године, да би до 1909. године енергични „поглавар Католичке цркве у БиХ“ формирао, можемо да кажемо и персоналну, засебну политичку партију, Хрватску католичку удругу. На овај начин избио је потпуни раскол у хрватском националном покрету у БиХ, који ће иницијално бити превазиђен „неповерљивим“ уједињењем две партије у један посланички клуб у Босанскохерцеговачком сабору, непосредно пред избијање Првог светског рата. Истински престанак унутар хрватског политичког раскола наступио је после Штадлерове смрти у децембру 1918. године, а обједињавање хрватског националног покрета генерисано је тек у оквирима деловања Хрватске републиканске сељачке странке, након 1920. године. Такође, раскол је утицао на појаву изразито пасивне политичке свести код хрватског народа у БиХ све до Споразума Цветковић-Мачек и стварања Бановине Хрватске 1939. године.
Постоји више разлога који су условили настанак раскола унутар хрватског националног покрета, као и у његовој политичкој организацији. На првом месту, сукоб фрањеваца, који су здушно подржавали рад ХНЗ и у католичкој заједници ширили њену „политичку мисао“, са једне стране и клерикалних Штадлерових кругова, са друге стране, одразио се и на јединство политичке странке. Наиме, фрањевци, као и већи део политичких првака ХНЗ заступали су већ помињану мисао о укључивању муслиманског становништва у хрватски национални корпус. Поред питања престижа и пресудног ауторитета унутар ХНЗ, био је то важан чинилац у Штадлеровом непријатељском приступу према тек основаној хрватској политичкој странци. Штадлер и клерикални кругови заступали су политичку платформу према којој унутар хрватског националног корпуса могу да егзистирају искључиво римокатолички слојеви становништва у БиХ. Други важан разлог за избијање раскола унутар хрватског покрета у БиХ проналазимо у историјски значајним политичким процесима који су се у време формирања ХНЗ у још увек окупираним областима одвијали у Хрватској, Славонији и Далмацији. Од 1905. године у овим земљама деловала је асоцијација хрватских и српских политичких странака, познатија као Хрватско-српска коалиција. Наведена коалиција постаће победник на свим изборима за Хрватски сабор који су организовани до 1914. године и дата околност представљала је важан чинилац у политичким процесима унутар хрватског покрета у БиХ. Традиционално, духовно-идеолошки и логистички ослоњени на центре хрватске политичке културе у „Тројединици“, већи део првака ХНЗ ублажавао је своју политичку реторику, али не и практично деловање према СНО и српском националном покрету у БиХ. Без обзира на то што политика зближавања, па и политичког заједништва Срба и Хрвата из „Тројединице“ (заснованог на политичкој борби за „тријалистичко преуређење“ Хабзбуршке монархије, где је Коалиција тражила ослонац у угарској опозицији, а не више у бечким круговима) никада није постала окосница активности ХНЗ, Штадлер, каснија ХКУ и екстремни политички кругови Хрвата окупљени око Врхбосанске дијецезе тешко су жигосали веома стидљиве измене политике Заједнице према Србима у БиХ. Када је завршена Анексиона криза 1909. године и аустроугарске власти подстицале су деловање ХКУ у правцу елиминисања потенцијалног стварања савеза између ХНЗ и СНО. Сукоб се развио у тој мери да је „Хрватски дневник“ објављивао „праве филипике, препуне отрова“ према ХНЗ, више него што је нападао српски национални покрет или српску православну црквену организацију у БиХ. У намери да очувају интегритет ХНЗ и њен доминантан утицај унутар католичке заједнице у БиХ, ХНЗ покренула је сопствени орган, који је објављиван под називом „Хрватска заједница“.
Уистину, бојазни аустроугарских власти, па и Штадлера биле су у великој мери неоправдане. Обе хрватске политичке партије баштиниле су старчевићевско-франковачке идеолошке принципе у свом политичком деловању, односно наступале су са позиција идеологије о хрватском историјском и државном праву. У односу на српски национални покрет и деловање муслиманске заједнице, два дела хрватског националног покрета, као и целокупна Католичка црква Хрвата у Босни и Херцеговини задовољно, па и са одушевљењем, једини су поздравили анексију Босне и Херцеговине из октобра 1908. године. На описан начин, показало се да је била исправна теза аустроугарских политичких, војних и културних елита да се у процесу потчињавања Босне и Херцеговине, када је реч о подршци домицилног становништва, могу једино ослонити на католичку заједницу. Из својих правашких светоназора, оба сегмента хрватског покрета у БиХ, поздравила су анексију. Веровали су да је тим чином „царске и краљевске премилости“ покренут процес који ће хрватском народу омогућити коначно уједињење припојених области, како су они веровали, матичним хрватским земљама у „Тројединици“, што би требало да представља предложак за реализовање далекосежног циља. Наиме, хрватски прваци сматрали су да је „куцнуо час“ у коме би Монархију требало преуредити на тријалистичким основама, где би хрватска политичка компонента објединила све јужнословенске етничке територије, од „Триглава до Саве, Дунава и Дрине и од Драве до Јадрана“, па и преко ових замишљених и „дијагностички занимљивих“ перцепција и граница продукованих у „глави хрватске националне елите“. Анексиона криза подстакла је нове таласе антисрпске хистеричне политике, предузимане од стране аустроугарских власти, али у које су се срчано укључивале и обе хрватске политичке странке, посебно ХКУ. Међутим, „снови о хрватској интеграцији“ и тријализму као основи будућег уређења Хабзбуршке монархије убрзо су били распршени. Нису помогла дивљања хрватских праваша, „освитоваца“ и „дневниковаца“ против српске заједнице (чувени улични сукоби са Србима у Сарајеву из 1907. године), као ни чињеница да су народи у БиХ изузетно мирно прихватили промену формално-правног статуса области, које су се до октобра 1908. године налазиле под суверенитетом турског султана.
Одмах након смиривања Анексионе кризе (која је умало свет увела у Први светски рат шест година пре него што је уистину избио) и прихватања анексије као политике свршеног чина, приступило се решавању уставног статуса Босне и Херцеговине. Отворено питање формално-правног положаја Босне и Херцеговине од 1878. године, чином анексије било је додатно закомпликовано. Наиме, „уставни карактер“ Двојне монархије није предвиђао постојање додатних јединица унутар уније, па је питање „државно-правне припадности“ Босне и Херцеговине покренуло нови замах тензија у иначе нестабилним односима Аустрије и Краљевине Угарске. Најлакше је било Босну и Херцеговину у целини припојити једном или другом делу Монархије или поделити области између Цислајтаније и Транслајтаније (било је и тих предлога). Међутим, владе у оба дела Монархије нису желеле да на овом питању праве компромисна решења. Такође, припајање БиХ било ком делу Монархије експоненцијално би увећало број словенског становништва, што је представљало бојазан и за званични Беч, али и Будимпешту. Подела области потенцијално би изазвала немире код муслиманске и српске заједнице, те је и ова опција убрзо одбачена. Захтев хрватског националног покрета из „Тројединице“, али и БиХ да области, као „повијесне хрватске земље“ буду припојене уједињеним просторима Славоније, Хрватске и Далмације, који би представљали засебну круновину свакако је био неприхватљив за бечке и пештанске политичке структуре. Угарска се плашила да би антимађарски политички елементи у таквој Хрватској добили велики капацитет, који би онда био каналисан у правцу издвајања „Тројединице са Босном“ из састава Земаља Круне Светог Стефана, док је Аустрија са подозрењем гледала на могућност да Мађарска увећа свој „политички волумен“. Највиши политички и војни кругови у Бечу прибегли су већ опробаним механизмима у решавању „босанског питања“. У фебруару 1910. године обнародован је октроисани „Земаљски устав“ или „Штатут“ за Босну и Херцеговину. Уведено је уставно стање, које је заправо само санкционисало дотадашњи правно-политички систем устројен још након окупације у претходном столећу. Босна и Херцеговина добили су својеврсан статус протектората и кондоминијума обе државе у Монархији. Грађани БиХ нису добили аустроугарско држављанство, из разлога што оно није постојало, али нису стекли ни право на држављанство једне или друге државе унутар Монархије, пошто структура уније није познавала „трећи елемент“ унутар свог правно-политичког система. За становнике БиХ (као и у свакој колонији) било је обезбеђено тзв. завичајно држављанство. Организација власти у БиХ остала је практично непромењена у односу на период окупације области. Врховну власт имао је ЗМФ, а поглавар БиХ налазио се на челу Земаљске владе. Земаљска влада имала је право да подноси законске предлоге инокосном „шефу управе“, тј. поглавару, а он би дате иницијативе упућивао на одобрење заједничком министру финансија у Бечу. Једина новина у изузетно строгој и репресивној управи било је постојање Сабора Босне и Херцеговине. Поменути орган није представљао законодавну институцију, нити је имао карактер парламента (што је тешко и могао да буде у једној ауторитарној монархији), али је био изборно тело са саветодавним надлежностима. Уистину, Сабор је заправо био Консултативна скупштина.
Велику захвалност дугујем др Радовану Ј. Субићу, из разлога што ми је његова докторска дисертација представљала снажан ослонац приликом разумевања дате теме и израде овог рада.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Екмечић, Милорад (1983). „Друштво, привреда и социјални немири у Босни и Херцеговини“. Историја српског народа. књ. 6, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 555–603.
Екмечић, Милорад (1983). „Национални покрет у Босни и Херцеговини“. Историја српског народа. књ. 6, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 604–648.
Kraljačić, Tomislav (1987). Kalajev režim u Bosni i Hercegovini (1882–1903). Sarajevo: Veselin Masleša.
Краљачић, Томислав (2014) [1992]. „Аустроугарски планови о стварању етничког зида у источној Босни у Првом свјетском рату”. Могуће стратегије развоја Србије. Београд: САНУ. стр. 930–936.
Radojević, Mira (1994). „Bosna i Hercegovina u raspravama o državnom uređenju Kraljevine (SHS) Jugoslavije 1918-1941. godine”. Istorija 20. veka: Časopis Instituta za savremenu istoriju. 12 (1): 7–41.
Радојевић, Мира (1995). „Споразум Цветковић-Мачек и Босна и Херцеговина“. Босна и Херцеговина од средњег века до новијег времена. Београд: Историјски институт САНУ. стр. 123–133.
Radojević, Mira (2000). „Srpsko-hrvatski spor oko Bosne i Hercegovine i Vojvodine u periodu Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca“. Dijalog povjesničara-istoričara. 2. стр. 325–339.
Субић, Радован Ј. (2021). Аустроугарска и Хрвати у Босни и Херцеговини (1903–1914), Београд (докторска дисертација).
Остави коментар