Аутор: мср Огњен Карановић, историчар
Стари демократа и припадник антинационалистичке емиграције Десимир Тошић у фељтону „Заблуде и грешке српске националне политике“, позивајући се на британског публицисту Мајкла Игнатијефа, пажњу обраћа на послератни период Титове политике према Србима која је била срачуната и амбивалентна: „Тито је Србију потискивао на разне начине а добар део егзекутивне власти, пре седамдесетих година, дао је својим партизанима ‒ комунистима Србима у Хрватској и у Босни… У Титовој Југославији нису Срби одлучивали ни у Југославији, ни у Србији, ни у Хрватској, али је српски елеменат из партизанско-комунистичких редова прихватио да буде ‘егзекуторска’ власт у име режима. Прекодрински Срби у многим ситуацијама били су ударна песница режима. Њихова лојалност према Титу потиче из времена Другог светског рата. Овај део српске популације био је изложен усташком геноциду, те је ради голог биолошког опстанка масовно одлазио у партизанске редове.“ Шта у том раздобљу предузимају српски комунисти и српска политичка интелигенција? Занети ренесансом југословенства и комунистичког братства, српски комунисти аминују одлуку Савезног повереништва за унутрашње послове од 6. априла 1945. године којом је био забрањен повратак на Космет становништву које је током рата 1941‒1944. године било протерано од стране албанских фашистичких снага.
Док се 200.000 Срба исељава са Косова и Метохије после 1965. године, српски комунисти „изгубили су глас“. Трагедија српског народа у НДХ је „заборављена“. Оно што посебно збуњује у овом трагичном путу Срба кроз ХХ век јесте чињеница да се упорно одбија извлачење поука из трагичних практичних последица југословенства. Несхватљиво је да југословенска утопија на делу између два светска рата, а затим усташки ратни геноцид и поратно титоистичко југословенско искуство нису активирали разлоге на страни Срба против преузимања новог политичког идентитета. Битне промене у структури федерације почеле су уставним амандманима 1967. и 1968. године, а целовит облик добиле су 1971. године. Амандмани су означили почетак конкретне примене ставова Осмог конгреса Савеза комуниста Југославије, који је одржан од 7. до 13. децембра 1964. године. На њему је први пут после Другог светског рата јавно отворено национално питање, док је истовремено покренуто питање економских узрока националних неравноправности, успостављена је веза између „бирократског централизма“ и некаквог „великодржавног хегемонизма“ с једне, и феномена партикуларних национализама код југословенских народа, са друге стране. Фактички, био је покренут процес измене релација и надлежности између савезне државе и република, који је условио фундаменталу трансформацију федерације. Од датог периода Југославија је структуирана као „федерација равнотеже“. Монолитни друштвени и политички живот уступао је место „самоуправном федерализму“.[1]
Хрватске и словеначке републичке елите одавно су већ заступале став о Југославији као о „транзитној“ државној творевини. Административне линије република (некадашње „жилице у мермеру“) постајале су границе самосталних држава. Све више је југословенска држава била федерација која „федерира“. Амандмани су ослабили и ограничили самосталност федерације и поставили је под надзор републичких и покрајинских структура. Ојачане су републике и аутономне покрајине. Републике су као друштвено-политичке заједнице третиране као националне државе. Проширен је статус аутономних покрајина, а истовремено је у њихову надлежност пренесен велики степен државног суверенитета, а посебно суверених права федералне јединице Србије. Заправо, федерација је изгубила важне атрибуте државности и лагано се трансформисала у конфедерацију, што је био процес који је крунисан Уставом из 1974. године. У суштини, статуси Србије и аутономних покрајина у федерацији су изједначени. Уставне одредбе о томе да су социјалистичке аутономне покрајине саставни делови СР Србије биле су декларативне зато што су покрајине имале статус „територијалне и суверене самоуправне друштвено-политичке аутономије“. Уставна трансформација федерације почела је амандманима I‒VI које је 18. априла 1967. године усвојило Савезно веће. Поново је успостављено Веће народа као општенадлежно тело у Савезној скупштини. Извршене су промене у саставу Савезног извршног већа, као и у статусу савезних органа управе. Амандманима VII‒XIX, усвојеним 26. децембра 1968. године, промењен је назив Аутономна Покрајина Косово и Метохија у Социјалистичка Аутономна Покрајина Косово.[2]
Покрајине су добиле право да усвајају сопствене уставне законе. Уставни амандмани потпуније су изразили аутономну покрајину као ширу друштвено-политичку заједницу у саставу Србије, са самосталним правима и одговорностима. Аутономне покрајине су добиле статус конститутивног елемента федерације, иако нису имале карактер федералних јединица као републике. Амандманима је утврђено да покрајине имају Врховни суд и друге правосудне органе. Гарантован је територијални интегритет покрајина чије су се границе могле мењати само уз сагласност њихових скупштина. Уместо националне мањине уведен је појам народност и загарантована је њихова равноправност с народима Југославије. Амандмани XX‒XLII, усвојени 30. јуна 1971. године, популарно су називани „радничким“ из разлога што су целовито изражавали положај радног човека у удруженом раду. Према њима, радни људи у основној организацији удруженог рада стицали су право на функцију и средства друштвене репродукције. Функције федерације биле су битно умањене у области инвестиција и законодавства. Федерација је одређене функције остваривала као заједнички интерес свих народа и народности Југославије, а неке само на основу усаглашених ставова република и аутономних покрајина.[3]
Према одредбама амандмана југословенска савезна држава дефинисана је као „државна заједница добровољно уједињених народа и њихових социјалистичких република, као и социјалистичких аутономних покрајина Војводине и Косова које су у саставу Социјалистичке Републике Србије, заснована на власти и самоуправљању радничке класе и свих радних људи, и социјалистичка самоуправна демократска заједница радних људи и грађана и равноправних народа и народности“. Усвојене су измене у институцијама федерације, те је поред председника Републике установљено и Председништво Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, у статусу колективног шефа државе и носиоца законодавне и политичке иницијативе. Јосип Броз Тито био је председник Републике и председник Председништва СФРЈ. Знатно су измењени положај и улога СИВ и савезних органа управе. Органи федерације образовани су на бази паритета. Поред Југословенске народне армије, као оружана снага СФРЈ успостављена је и Територијална одбрана, као оружана сила у надлежности федералних јединица, што ће имати далекосежне последице приликом распада Југославије.[4]
Велике студентске демонстрације у Југославије биле су део таласа демонстрација који је 1968. захватио велики број земаља. Најпопуларнија парола је била „Доле црвена буржоазија!“. Након неколико дана демонстрација Тито је преломио и у касним вечерњим часовима обратио се студентима посредством телевизије. У свом доста нервозном и импровизованом говору рекао је да је „било неких неправилности“ и да нико није незаменљив, па ни он. Даље, у Словенији избија тешка „цестна афера” 1969. године. На врхунцу сукоба заговорника и противника уставних амандмана из 1971. године, на темељу процене да су реформе угрозиле идеолошки и политички монопол Партије, као и под притиском из иностранства (совјетске демонстрације војне силе на границама према Мађарској и Бугарској), Тито је подржао „старе структуре унутар Партије“, те је одлучио да се обрачуна са у суштини сепратистичким, националистичким покретом у СР Хрватској (Хрватско прољеће). Након обрачуна с хрватским руководством, уследила је смена либералних политичара у Србији.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Архив Југославије, Историјска белешка, Фондови из периода после 1945. године.
Димић, Љубодраг (2001). Историја српске државности. 3. Нови Сад: Огранак САНУ.
Dimić, Ljubodrag (2004). Ideologija i kultura u Jugoslaviji 1945‒1955: Vreme, ljudi, institutcije, politika. Jugoslavija v Hladni vojni. Ljubljana: Inštitut za novejšo zgodovino. стр. 449‒486.
Dimić, Ljubodrag (2014). Jugoslavija i Hladni rat: Ogledi o spoljnoj politici Josipa Broza Tita (1944‒1974). Beograd: Arhipelag.
Byrnes, Timothy A. (2001). Transnational Catholicism in postcommunist Europe. ISBN 978-0-7425-1179-8.
Андрић, Александар (2015). Историја Срба од 1918. до 2012. Београд. ISBN 978-86-6289-051-1.
Djilas, Aleksa (1991). The Contested Country: Yugoslav Unity and Communist Revolution, 1919‒1953. Harvard University Press.
Radojević, Mira (2004). O federalizaciji Jugoslavije 1945. godine. Dijalog povjesničara-istoričara. 8. стр. 203‒218.
[1] Архив Југославије, Историјска белешка, Фондови из периода после 1945. године.
[2] Исто
[3] Исто
[4] Исто
Остави коментар