Српско питање и српска политика почетком 20. века – Први део

Аутор: др Горан Васин, историчар

Велике силе су почетком 20. века на српско питање гледале кроз два различита нивоа – као на део централно-европског (хабзбуршког) и источног питања. Тим пре положај Срба у Монархији или Османској царевини није био завидан. Подељени у своје две независне српске државе и две царевине, Срби су били под тензијом и притиском односа великих сила. Покушаји Краљевине Србије да активном политиком у Косовском вилајету и Македонији актуелизује положај Срба или добије нова владичанска места, неутралисан је често ставовима Аустроугарске. Од Илинденског устанка 1903, стање се на терену погоршава. Русија заокупљена ратом са Јапаном, катастрофалним поразом и Револуцијом 1905, није била у позицији да активно учествује у балканским догађајима. Анексија Босне и Херцеговине очити је доказ пораза балканске руске политике. Руска империја није могла себе сматрати великом силом, у случају нових пропуста и слабости своје спољне политике. Балкански савез је отуда у значајној мери био покушај враћања баланса снага са Двојном монархијом. Тињајуће непријатељство две империје, које је започело Кримским ратом, стално је обликовало и положај Србије али и Срба у Монархији. Почетак 20. века само је наставак процеса с почетка 19. века.

Управо је крајем 19. века, стварањем енглеско-француског савеза (Антанте), блиским односима Русије са Француском, почело постепено удаљавање Немачке и Аустроугарске од Санкт Петербурга (Тројецарски савез). Додајмо томе да су односи Аустроугарске и Русије били у силазној путањи од времена Кримског рата (1853–1856), па је стога српско питање било решавано и у компликованим односима две велике силе. Стални страх елита Беча и Пеште од руског утицаја међу Словенима био је појачан несигурном националном политиком у самој Монархији. Време највећег успона на пољу уметности, културе, књижевности у оба центра Монархије, давало је слику државе која није близу свог коначног краја. Антисемитизам који се ширио Монархијом такође је специфичност тога времена и у другим европским државама, али и Русији посебно. Ипак, велики градитељски подухвати у Будимпешти (Миленијумска прослава 1896) или Бечу, на периферији су одавали утисак јаке консолидоване државе. Мађаризација се појачавала од краја 19. века, тако да се контрасти свакодневног живота лако осећају.

Босна и Херцеговина такође спадају у сегемент проблема решавања српског питања. Калајев режим био је с једне стране симбол цивилизаторске мисије по ставу елита Пеште и Беча, а с друге стране окупације и непријатељства, како је то много раније дефинисао Светозар Милетић. У експанзионизму монархија, Босна и Херцеговина, Санџак и пут ка Солуну (пројекат железнице) дају слику потенцијалног конфликта са две српске државе. Морамо такође нагласити да је у времену империјализма, када су Енглеска, Француска, потом и Немачка стварале своје колоније широм Азије и Африке, место за експанзију Беча и Пеште био Балкан. Калајев режим је стварањем премиса за креирање босанске нације имао идеју стварања конфликта између Срба и Хрвата за почетак. Није чудна таква тежња, коју српске и хрватске елите у први мах нису до краја препознале. Отпор окупацији коју су пружили Срби и мухамеданци 1879–1882, показао је Калају да се само стварањем привилеговане класе муслимана (унапређење положаја ага и бегова) може створити лојалност становништва у промењеним политичким околностима. Калај је стога за Беч и Пешту био политички визионар, а тим историчара са универзитета из две престонице дефинисао је грб, писмо, језик, хералдику и традицију која је ишла као потпора тези. На сличан начин радило се и на стварању албанске државе, као и дела украјинског народа у Галицији. Процеси који су актуелни и данас имају много шта од додирних тачака са 19. веком. Чак можемо тврдити да се 19. век до краја није завршио са последицама које се поново јављају 21. века.

Политички положај пречанских Срба у Монархији почетком 20. века био је знатно уздрман читавим низом догађаја, а посебно заоштравањем односа Краљевине Србије са Аустроугарском. Од Мајског преврата 1903, затим преговора Србије са Бугарском 1904–1905, избијања Царинског рата 1906, пратимо и појачани притисак на Србе у Монархији. Смрћу патријарха Георгија Бранковића 1907, доношењем Апоњијевог закона (исте године) којим је заокружен читав низ прописа који су имали за сврху све агресивније помађаривање, избором у очима пештанских елита слабог и неодлучног Лукијана Богдановића за новог патријарха, црквено-школска аутономија се ближила укидању. Анексија Босне и Херцеговине 1908, потом Велеиздајнички процес у Загребу 1909, јасни су показатељи да се спољнополитички конфликт Двојне монархије са Србијом знатно рефлектовао на Пречане.

Модел из 1908–1909, када је читава елита једног народа завршила на оптуженичкој клупи, увод је у процесе из Великог рата. Срби у Монархији притиснути својим унутрашњим сукобима и расколима у односима конзервативаца и либерала, нису више имали ону снагу и углед као почетком 19. века, када су Стратимировић и Доситеј утицали на важна дешавања у Србији Првог устанка. Слично је било и са изградњом државних институција у Кнежевини Србији у каснијем периоду. Уједињена омладина и Милетић били су инспирација целокупној српској елити не само у Монархији. Милетићевом политичком ликвидацијом 1876–1879, пречански Срби губе утицајног вођу и идеолога који је знао да окупи и сабере полет и енергију Пречана. На тај начин већ од средине 1880-их креће благо опадање, може се рећи и деморализација пречанских елита. Ипак, није се до краја клонуло о чему сведоче текстови водећих либерала и радикала у Застави и Бранику.

Уздизање угледа који је Краљевина Србија имала у јужнословенском свету био је spiritus movens агресивне политике Балхаусплаца. Мајски преврат 1903, са својим трагичним последицама, био је прекретна тачка српске политике. У периоду 1903–1906, када се решавало Завреничко питање, Аустроугарска је врло активно очекивала нове бенефите у Краљевини Србији, имајући на уму да је краљ Петар имао њихов благонаклон став после преврата. Покушаји Пашића да се активније извуче из загрљаја Двојне монархије, преговорима са Бугарском 1904–1905, или питањем набавке топова, врло брзо су довели до економског рата. Царински рат Аустроугарске и Србије 1906–1911. довео је до значајнијег еманциповања српске привреде и њеног самосталнијег наступања на европском тржишту, али и до ризика од рата са Аустроугарском. Једном подигнуте тензије, које су иначе биле свакодневица живота великих сила, нису се лако контролисале. У тим моментима велики је број тензија у релацијама Берлин – Париз – Лондон – Петроград, тако да се Балкан само уклапао у европски оквир проблема. Анексиона криза 1908–1909. показала је Краљевини Србији да реалност рата иде ужурбаним корацима, баш као што је та чињеница постала јасна и Русији. Времена за мир је било све мање. А времена реалполитике и рационалног решавања криза готово да није било.

Припреме Србије и Бугарске да са осталим балканским народима ступе у ослобађајући рат против Турске у пролеће 1912. поклапају се са знатним сужавањем црквено-школске аутономије јуна 1912. Велике победе српске војске у Балканским ратовима у јесен 1912. буде српско национално биће у Аустроугарској. Застава, Браник, Србобран пишу велики број текстова и извештаја о слави српске војске и дану коначног ослобођења. Српство које је од слома Светозара Милетића било на линији опадања и стагнације поново почиње да политички јача. Радикали, либерали и самосталци једнодушни су у похвалама србијанске и црногорске војске и њихових ратних успеха. Чувени извештаји Јаше Томића из Старе Србије и Македоније само су били упозорење Монархији да се српско питање још увек није решено.

Изразито непријатељски став Аустроугарске против Србије током 1912–1913. и мноштво предлога да се Србија превентивно нападне јасан су сигнал да је коначни сукоб био неминован. Мистериозна смрт Карловачког патријарха Лукијана Богдановића у септембру 1913. обезглавила је митрополију. И поред тога што је Богдановић био релативно непопуларан, важна симболика сахране његовог осакаћеног тела и потом државна одлука да се не дозволи избор новог патријарха само су део мозаика који је Беч припремао у предстојећем сукобу са Србијом. Чекао се само повод, који је уследио на Видовдан 1914. када је у Сарајеву Гаврило Принцип извршио атентат на надвојводу Франца Фердинанда.

Важно је истаћи да одговорност Краљевине Србије за избијање Великог рата није по својој суштини постојала. Велике силе су се за рат спремале и наоружавале у дугом низу деценија. Српско питање није било део централног решавања односа Антанте са Централним силама. Стога српска политика са обе стране Дунава и Саве, пред собом има идеју одбране и опстанка у неизвесним односима на првом месту Русије и Аустроугарске. Укидање аутономије уочи Балканских ратова или устоличење патријарха Лукијана током анексије Босне и Херцеговине више су од симболичких порука. Пашићева игра гамбита са српско-хрватском коалицијом била је ограниченог карактера. Иако добро замишљена, показала се неефикасна посебно у преговорима око стварања Југославије. Са друге стране, идеје Милована Миловановића о савезу са Бугарском и решавању спорних питања са Бугарима, како би се заштитио бок од Аустроугарске, показале су се далековиде. Други балкански рат ставио их је на пробу која се показала фаталном по Краљевину Србију. Српско питање и српска политика долазе у директну зависност од међусобног сукоба великих сила. Показало се кроз 19. век, и већи део 20. века, да су таква решења била врло тешка по Србе у целини.