СРПСКО ПИТАЊЕ У 17. ВЕКУ

Аутор: др Милош Савин, историчар

Након Мохачке битке 1526, када османски освајачи односе победу над угарским краљем Лајошем II, долази до великих сукоба за угарску круну Светог Стефана и поделе земаља које су јој тада припадале. Сверни и западни делови нашли су се под влашћу Фердинанда Хабзбуршког који је проглашен за угарског краља. Јужни и касније централни крајеви са Будимом наћи ће се под османском влашћу, док се остатак угарских магната склонио у Ердељ, којим је као османски вазал владао Јован Запоља. Ердељска кнежевина постаће шаховска табла над којом ће Хабзбурзи и Османлије одмеравати свој утицај, али ће стање у овом делу Европе остати непромењено све до средине 17. века, када је на чело Хабзбуршке монархије дошао цар Леополд I.

Ситуација на терену се закомпликовала 1660. године, када је ердељски кнез Ђерђ II извршио поход на Пољску без дозволе султана, који је стога послао око 100.000 војника у Ердељ како би казнио непослушног вазала. Ђерђ II је погинуо у бици код Сасфенеша, након чега су Турци опустошили читав Ердељ и освојили и источни бастион хришћанства – тврђаву Нађварад. То је наредне године довело до заседања Тајног савета, на којем је угарско племство позвало на рат против Османлија, а убрзо је новоизабрани ердељски кнез Габор Кемени одбацио вазални однос према Османлијама и ставио се под заштиту Хабзбурга. Овај чин је разљутио султана који је одлучио да коначно пацификује Ердељ и покори читаву Угарску. Османске трупе су се споро кретале и тек крајем 1633. су стигле у Будим, али нису могле да наставе продор ка Бечу јер је киша непрекидно падала 40 дана. За то време је султан нудио угарском племству да пређе на његову страну, обећавајући им привилегије које је имао Ердељ. Међутим, угарско племство пружило је жесток отпор османским снагама, а нарочито се истакао хрватски бан Никола Зрински, који је те године забележио неколико већих победа против Османлија крајем 1663. и почетком 1664. године. У рат тада улазе немачке кнежевине, па је сакупљена велика хришћанска војска од 100.000 људи, која је 1. августа 1664. потукла османске снаге код Сент Готхарда, чиме је пропао њихов поход на слободне делове Угарске. Ова победа је одјекнула широм Европе, али од ње није било практичне користи јер су Хабзбурзи потписали поражавајући мир у Вашвару. Показало се да цар Леополд предност даје централизацији власти у односу на борбу са Османлијама.

Вашварски мир изазавао је велико разочарање код угарског племства, нарочито оног у Хрватској. Формирање Ершекујварског вилајета значајно је отежавало комуникацију између Угарске и Ердеља, што је у пракси значило да Турци стално могу вршити упаде на угарске територије. Када је то почело да се дешава, угарско племство је увидео да Беч није заинтересован за одбрану њихових територија, које је посматрао као предстражу. Из тог разлога је дошло до припремања завере против Хабзбурга коју су иницирали Ференц Вешелењи, Ђерђ Липаи и Ференц I Ракоци, некадашњи ердељски кнез. Они су се прво обратили француском краљу Лују XIV, али пошто он није био заинтересован, завереници су одлучили да је боље поново бити османски вазал, него остати под влашћу Леополда I. Преко ердељског кнеза су се 1670. обратили султану Мехмеду IV, нудећи му власт над Угарском, али под условом да она задржи сопствену управу, институције и право да бира свог краља. Међутим, одговор султана био је негативан. За то време је Дворски ратни савет сазнао за припремање завере, па је према Угарској упућен један део трупа. Пошто су Липаи и Вешелењи умрли на почетку устанка, дошло је до поделе међу самим устаницима: један део се окупио око Ференца I, а други око Петра Зринског и Фрање Франкопана, који су покушали да привуку и Србе из Војне крајине. Међутим, како су покушаји обе групације врло брзо пропали, Зрински и Франкопан су тражили опрост од цара, што је и прихваћено. Међутим, Зрински и Франкопан су по доласку у Беч ухапшени и погубљени 30. април 1671. године.

Након гушења ове завере Хабзбурзи су хтели да владају Угарском исто као и у Чешкој након победе код Беле горе. Беч је сматрао да Угарима треба одузети њихову самосталност, а законодавне, управне и финансијске послове подредити Бечу. Поред тога је покренут прогон угарских протестаната јер су они сматрани највећим противницима бечког апсолутизма. Протестантске избеглице углавном су насељавале подручје уз границу са Ердељом, одакле их је подржавао тамошњи кнез Михаљ Апафи. Избеглице су већ 1672. подигле оружану побуну, чиме је отпочео тринаестогодишњи период куруцко-лабанцких ратова. Куруци – крсташи су се представљали као борци за слободу Угарске и на њиховом челу стајао је Имре Текели. Међутим, цар је желео да устанак реши дипломатским средствима, па је 1681, први пут након 20 година, сазван Угарски државни сабор у Шопрону. Упркос томе, Текели је одбио да прекине устанак и уместо тога је заузео Кошице и тврђаву Филек, након чега је проглашен за краља Средње Угарске. То га је уверило да ће Османско царство однети победу у предстојећем рату са Хабзбурзима, након чега ће бити могуће обнављање Угарске. Међутим, Текелијево предвиђање неће бити остварено јер ће Хабзбурзи однети велику победу у Великом бечком рату. Такође, у пустим јужним крајевима Угарске населиће се велики број Срба, који ће као чувари границе према Османском царству бити веома важан фактор.

Срби у Угарској су били присутни још од средине средњег века да би до већих сеоба долазило након пада Смедерева 1459. године. Српски деспоти су се истицали у свим важним ратовима које је Угарска водила, а касније ће Беч Србима све више поверавати на чување своје јужне границе. Када је 1683. избио Велики бечки рат, на месту пећког патријарха налазио се Арсеније III Чарнојевић, чији је политички значај био много већи него верски. Када је 1687. цар Леополд I затражио од цариградског патријарха Калиника VII да подржи рат хришћанских земаља против Османлија, Арсеније III се нашао у незавидној ситуацији. Требало је пристати уз католичке силе, Аустрију и Венецију, које су представљале велику опасност за православље. Наиме, православље је у Војној граници већ било изложено двоструким притисцима, како од католичког клера тако и од бечког двора. Са друге стране, патријарх је знао да Турци желе да га виде мртвог и мирољубивом политиком се трудио да сачува своју главу, али и да поштеди страдања српско становништво. Међутим, када се силом прилика састао у Призрену са генералом Енеом Силвијем Пиколоминијем морао је да напусти помирљиву политику према Турцима.

Међутим, како је међу аустријском војском избила куга услед које је умро и Пиколомини, а борба са Французима на Рајни захтевала све напора, ситуација на Балкану се свише окретала Османлијама у корист. Након његове смрти ратна срећа се окренула у корист Турака. Због неспособности, охолости и надмености Пиколоминијевог наследника Ђорђа Христијана Срби су почели да напуштају царску војску. Патријарх Арсеније III је знао да то неће бити довољно и да ће се Турци сурово осветити Србима због дизања на оружје. Заједно са царском војском која се дала у повлачење патријарх је у јануару 1690. повео велики број народа ка Београду. Највише избеглица потицало је са Косова, из Скопске Црне Горе, Поморавља, Топлице и Врањске котлине. Велике масе избеглица кретале су се према Београду долином Ибра, преко Новог Пазара и Студенице, низ Западну и Јужну, односно Велику Мораву. Пошто се сазнало у Бечу да Срби напуштају своја огњишта, Леополд I је 6. априла 1690. издао Манифест којим је све поробљене народе позвао на оружје. Зајемчивши им слободу, повластице, право на своју вероисповест и на избор војводе, обећао им је да ће бити изузети од сваког јавног терета и данка изузев у случају ратне нужде. Патријарх је на то сазвао црквено-народни сабор у Београду, на којем су учествовали епископи, свештеници, монаси и народни прваци. Одлучено је да се у Беч пошаље епископ јенопољски Исаија Ђаковић ради утврђивања услова под којима ће православни Срби живети у Аустрији. Главни захтев је био да српска црква добије онај положај који је имала под Турцима, на шта је 21. августа 1690. цар Леополд I одговорио повељом о привилегијама.

Након тога Срби су почели у великим групама да прелазе преко Саве и Дунава. Последња група прешла је на лађама из Београда за Сланкамен и Петроварадин два дана пре него што су Турци поново заузели Београд. До данас је тешко утврдити колико је Срба напустило своја вековна огњишта, али се претпоставља да је након одмазди у Приштини и Нишу близу 80.000 кренуло ка Сави и Дунаву ради спасавања голих живота. Патријарх је предводио највећу групу у којој су били најугледнији и најбогатији Срби, због чега му је касније замерано да је тиме онемогућио одлучнији српски отпор османском напредовању. Српске избеглице су путовале и по 40 дана уз Дунав, пешке и запрежним колима, или пловећи лађама по Дунаву, носећи са собом сва своја покретна добра која су могла да буду брзо спакована и понесена. Успут је део избеглица остајао у насељима Потисја и Подунавља, од Бачке и Барање, све до Будима, Сентандреје, Коморана, Острогона и Ђера. Међу избеглицама се налазио и знатан број градског становништва – кнезова, трговаца и занатлија из српских варошица и градова, који су сарађивали с аустријском војском приликом њеног продора у Србију. С народом се селило и свештенство, на челу са патријархом, носећи мошти српских средњовековних владара и светитеља, рукописне и штампане књиге и црквене драгоцености.

Велики бечки рат озваничио је нову реалност код Срба на подручју Угарске, нарочито код оног дела популације која се доселила током Велике сеобе 1690. године. Они су се надали скором повратку у отаџбину, па је патријарх Чарнојевић покушао да замоли руског представника у преговорима да издејствује од Порте хатишериф који би му омогућио повратак у Пећ. Током рата Срби су имали огроман војни значај у борби против Османлија, нарочито у биткама код Сланкамена и Сенте. Док је Еуген Савојски заједно са Србима опседао Темишвар, на османску иницијативу је дошло до мирових преговора који су отпочели октобра 1698, а завршили се миром који је закључен 26. јануара  1699. године у Сремским Карловцима.

Привилегијом Леополда I из 21. августа 1690. на захтев Београдског сабора Срби су добили следећа права која могу уживати где год да живе под хабзбуршком влашћу: могли су слободно исповедати православну веру по старом календару; међу собом и на свом језику могли су бирати себи архиепископа; српској цркви и свештенству је гарантовано изузеће од пореза према држави и од десетине према Католичкој цркви; српском патријарху Арсенију III Чарнојевићу је дата апсолутна власт над православним становништвом и црквом, након чега се он одмах посветио успостављању епископија и владичанстава. Успостављање епископа је завршено дипломом марта 1695. године: Исаија Ђаковић (тТемишварски и јенопољски), Стефан Метохијац (Горњокарловачки и зринопољски), Јефтимије Дробњак (Сегедински), Јефтимије Поповић (Будимски и столнобеоградски), Спиридон Штибица (вршачки), Јефтимије Тетовац (Мохачки и Сигетски) и Јефрем Бањанин (великоварадски и јегарски). Осим Вршачке и Горњокарловачко-зринопољске, све остале епископије су своја седишта имала у местима у којима је српска дијаспора била јака, али где Срби ипак нису били доминантни. То је била једна од мана српске црквене организације која ће се показати у наредним годинама, када ће се поједине епископије распасти.

У периоду након Карловачког мира, Срби ће упркос добијеним привилегијама бити изложени многим искушењима попут непријатељства угарских феудалаца и католичке цркве на челу са екстремним примасом Угарске Леополдом Колоничем, затим неповерења од стране аустријских војних кругова и потпуног одсуства солидарности и емпатије према њима од стране свих политичких фактора. С обзиром на то да су Срби имали другачије обичаје, како у животу, тако и у ратовању, и међу аустријским војним властима и међу угарским грађанским властима владала је велика сумњичавост према њима. Шириле су се приче да међу Србима има доста турских шпијуна, као и самих Турака, те да су се населили како би припремили терен за следећу османску инвазију. Упркос наређењима које је сам аустријски цар слао, у којима је од надређених захтевао поштовање права загарантованих Србима, они су неретко терани да плаћају порез и кулуче.

Међутим, притисци на Србе су слабили услед честих потреба за њиховим војним потенцијалима. Врло брзо након Великог бечког рата избио је куручки покрет Ференца Ракоција, чиме је отпочет низ ратова у којима су Срби током 18. века ратовали за рачун Хабзбурга.