СРПСКО ПОСЛАНСТВО У ПАРИЗУ КРАЈЕМ 19. И ПОЧЕТКОМ 20. ВЕКА

СРПСКО ПОСЛАНСТВО У ПАРИЗУ КРАЈЕМ 19. И ПОЧЕТКОМ 20. ВЕКА

Аутор: др Александра Колаковић

Kрајем 19. и почетком 20. века једно од кључних средишта деловања српске дипломатије уз Цариград, Беч и Петроград јесте Париз. За српске дипломатске акције с краја 19. века Париз није имао исти значај као и други напред поменути градови, али је као средиште школовања српских благодејанаца и место политичких, економских и културних догађаја постепено постао централно место српске дипломатско-пропагандне акције. Када је 1895. године влада Стојана Новаковића започела промену спољнополитичке оријентације Србије, упоредо са појачаним деловањем српске дипломатије, планирано је и увећање утицаја на јавно мњење у Паризу и Француској. Једним делом идеалистички обојен став српске елите о значају званичног ступања на снагу Руско-француског споразума 1894. године за решавање српског питања, постепено је укључивао Француску у велике планове носилаца српске политике. Српски интелектуалци школовани у Француској и они са контактима и везама у Паризу, преузели су одговорне положаје у дипломатској служби Србије, што се одразило на даље путеве деловања српске дипломатије.

Изграђивање разгранате дипломатске сарадње са Француском започело је у периоду од 1894. до 1895. године, када се на месту српског посланика у Паризу налазио  Милутин Гарашанин, француски ђак и син истакнутог српског државника Илије Гарашанина. Некадашњи ђак Париског лицеја, Полотехнике и Артиљеријске школе у Мецу Милутин Гарашанин, поред своје везаности за француску културу и бројних познанстава у Паризу, био је погодан за место највишег српског дипломатског представника у Француској и због својих широких интересовања за привреду и производњу. Уз углед и поверење који је презиме Гарашанин имало у круговима високе француске политике, Србија је могла рачунати на економско, а постепено и политичко приближавање Француској. Одмах по ступању на дужност, Гарашанин је обишао већи део Француске, а најдуже се задржао на њеном југу, где је у разговору са већим бројем пословних људи разговарао о могућностима да се унапреди српска трговина са Француском. Гарашанин у опширном Извештају послатом Министарству Народне Привреде од 3. септембра 1895. године поред обавештења о пијацама у Марсељу, Авињону, Лиону и Паризу, њиховим карактеристикама, понуди, потражњи и ценама производа, а посебно о трговини свињама, на нов начин указује на трговачке интересе Србије у Француској. Промет свињама и рогатом марвом (говеда и овце) био је предмет већине разговора јер Француска није имала довољно велики сточни фонд у односу на своје потребе и од трговине стоком се очекивао профит. Гарашанин је писао и да забрана трговине стоком са земљама Балкана представља „питање санитарно“, да како те болести нема у Србији „сви мисле, да ће бити врло лака ствар ту забрану за Србију дићи, нарочито при овој домаћој оскудици њиховој“ и стога предлаже „да не би било неумесно нешто у овоме правцу покушати код француске владе“.

Постојало је интересовање и за српску конопљу и српско рудно богаство, стога Гарашанин предлаже да се у српски конзулат у Марсељу пошаље „неколико примерака кудеље и израђених конопаца као и њихове цене“ и предлаже да се испише на француском језику „тачан опис познатих руда и рудокопа у нас, са назначењем богаства њихова, са хемијском анализом и са ценом радне снаге“ и да се то пошаље уз примере минерала. Економски контакти са Француском, узимање зајма, инсталирање француског капитала у Србији и проширивање сарадње на слање и усавршавање српских стручњака различитих профила у Париз, чинили су да српско Посланство у Паризу крајем 19. века обавља веома живу активност. Иако је Милутину Гарашанину оспораван државнички таленат, својим активностима у Француској оставља утисак способног и вредног дипломате. Личност и бројне активности које је Милутин Гарашанин предузимао као српски посланик у Француској, обликовале су зачетак новог правца француско-српских економских веза.

Након смрти Милутина Гарашанина 1898. године, српски посланик у Паризу постао је Драгомир Рајовић, некадашњи државни саветник и благодејанац. У наведеном периоду односи са Француском, као и са Русијом, њеном савезницом, услед аустрофилске политике последњих Обреновића нису били на задовољавајућем нивоу. У октобру 1898. године Француска је срдачно поздравила предлог да Драгомир Рајовић постане посланик Србије у Паризу. У извештају француске дипломатије Рајовић је описан као богат и „светски човек“, који говори француски „као матерњи језик“, те да је удовац с три удате кћери, од којих се једна школовала у Лиону. Француске дипломате су у Рајовићевом одличном познавању француског и избору Лиона за место школовања његове кћери проналазиле доказе франкофилства српског посланика. Ово је било од значаја за његов положај у дипломатским круговима Париза. Ипак, по доласку у Париз Рајовић се сусрео са проблемом непријатељског држања француске штампе према краљу Милану. Када је у Србији после атентата на краља Милана 1899. године, истраге и прогона, француску штампу захватио талас осуде српских власти, Рајовић је предложио да се ти напади сузбију супротним писањем у појединим листовима, којима би српска влада за ту услугу давала новчану помоћ. За суму од сто, односно четири стотине динара, ангажовани су дневни лист Le Paris и месечник La Revue d’Europe. Настојања да се поправи слика краља Милана и Србије у француској јавности нису имала успеха. Сметња овом подухвату српске дипломатије у Паризу крајем 19. века била је династија Обреновић и њена политика која је преко краља Милана била везана за Аустроугарску. Истовремено, за афирмативан став Србије у француској јавности биле су потребне дубље везе у француском друштву и личности високог угледа са прецизније дефинисаним циљевима током својих дипломатских мисија.

Већ 1899. године појавиле су се индиције у српској штампи да би на место опозваног српског посланика у Паризу могао доћи Стојан Новаковић, чији је син био на школовању у Француској. Почетком 1900. године председник Владе Владан Ђорђевић позива Новаковића у Ниш. Намера краља Александра била је да Новаковића из Цариграда пошаље за Париз. У фебруару 1900. године објављен је указ о наименовању Стојана Новаковића за српског посланика у Француској и Белгији. Академик Михаило Војводић истраживао је разлоге због којих је краљ Александар одлучио да Стојана Новаковића именује за српског посланика у Паризу, пре свега ако се има у виду да је Србија повукла из Цариграда једног од најбољих познаваоца прилика у Османском царству. Један од могућих разлога које академик Војводић наводи јесте упорност Стојана Новаковића у одбрани српског народа и српских интереса у Османском царству, што је резултирало и незадовољством султана, због кога се српски дипломата морао склонио из Цариграда. Новаковић је био и први српски политичар који је у својству председника владе започео политику отклона Србије од Аустроугарске и политичког и економског приближавања Русији и Француској. На основу угледа који је Новаковић уживао у струци могло се очекивати и да присуство Новаковића у Француској помогне протежирању српског питања.

Као српски политичар и дипломата који ужива поверење Русије, што је имало значаја у француским банкарским круговима, Новаковић је имао задатак да у Паризу утиче на подизање курса српских државних хартија код Отоманске банке. Приликом предаје акредитива француском председнику Лубеу 12. априла 1900. године Новаковић је говорио о могућем вишку српског буџета у намери да Французе увери у финансијско јачање Србије. Прве састанке у Паризу Стојан Новаковић имао је са банкаром Навиљом, који је у Отоманској банци било одговоран за финансијске послове са Србијом. Навиљ је у ниском курсу и немогућности пласирања нових хартија видео узрок што хартије српског зајма нису имале коту на париској берзи. Проблем су били и променљиво лоши односи Србије са Русијом, као и неповерење француских финансијских кругова да би зајмови били искоришћени за наоружање или неке друге облике припрема за рат. Приликом поменутих економско-финансијских активности у Паризу, Новаковић и поред свог интелекта, богате ерудиције и дипломатских вештина показује висок степен несамосталности.

На основу расположивих докумената, Новаковић је имао потребу за сталним консултацијама и упутствима од председника Владе Владана Ђорђевића и министра финансија Вукашина Петровића. Истовремено, у време ових преговора дошла је у потпуности до изражаја чињеница да су финансијска питања чврсто повезана са политичким. Француски банкар Навиљ је у току преговора истицао како се банкари прибојавају политичких прилика у Србији. Стојан Новаковић је и поред повремене неодлучности и тешкоћа у преговорима успео да договори нови циклус преговора у време посете краља Александра Светској изложби у Паризу до када је и постојећи зајам код Отоманске банке остао по дотадашњим условима. Овим Новаковићевим ангажовањем привремено су превазиђени проблеми зајма, али није донето коначно решење. Нерешена финансијска питања уносила су сумње и стварала неповерење француских привредних и политичких структура што је оптерећивало француско-српске односе. За даље обликовање службених односа између Француске и Србије било је потребно у потпуности превазићи ове финансијске проблеме.

Поред наведеног, Новаковић се као српски посланик у Француској и Белгији посветио и другим активностима економског и политичког карактера. Потрага за новим тржиштима за српску привреду ставила је у фокус интересовања српских дипломата и стање француског и белгијског тржишта. Новаковић је једним делом наставио активности Милутина Гарашанина и испитивао могућности за српску извозну трговину. Пад цене меса на мађарским пијацама, био је пресудан да Србија појача интересовање за француско тржиште и затражи одобрење да у Марсеју отвори изложбу домаће индустрије и пољопривредних производа. Новоосновано Српско акционарско друштво за клање и прераду стоке било је заинтересовано да сазна цене масти и усољеног меса у Француској, због чега се Новаковић обратио српским конзулима у Марсеју и Бордоу. Новаковићева активност у Белгији јула 1900. године приликом предаје акредитива белгијском краљу Леополду II (Léopold II) била је, пре свега, повезана са унапређењем трговинских веза две земље. Посета Анверсу, трговачкој престоници Белгије, у којој је Србија имала почасног конзула, имала је посебну тежину. Новаковић је захтевао од српског конзула у Анверсу да ступи у везу са личностима које се баве трговинским пословима. Поводом отварања паробродске везе Анверса са грчким лукама, Новаковић је презентовао српски пројекат Тимочке железнице, тј. везе Србије и Јадрана. Железница би створила нове могућности развоја привредне сарадње Србије са Белгијом и Француском. Стога није случајно да се у исто време Французи опет интересују и за изградњу железничке мреже у Србији.

Иначе, Новаковић је током свог боравка у Паризу започео анализу утицаја текстова у францукој штампи о Србији и Србима, као и о владарској породици Обреновић на стварање слике о Србији и остваривање циљева српске политике. Женидба краља Александра Обреновића дворском дамом Драгом Машин у француској штампи наишла је на снажан одјек. Српске дипломате слале су извештаје о поменутој актуелној теми, прилажући уз њих и цитате из француских листова. Новаковић је током свог боравка у Паризу покушао да у француској штампи пласира информације од значаја за Србију и српске интересе. Француска штампа почетком 20. века није била наклоњена Србији, што је отворило питање како ојачати српски утицај на француску јавност. Новаковић је предложио да се укину сва дотадашња „улагања“ у француску штампу, осим давања дванаест хиљада годишње агенцији L‘Havas, како би у јавности ширила „повољна“ саопштења о Србији, а избегавала „сувише непријатељска“. Новаковићево одлично познавање француске публицистике и штампе, дакле, указало је да Србија мора да осмисли систематску и прецизну акцију пропагандног типа, а не да као до тада значајне суме новца троши на неутицајне новине и новинаре.

Светска изложба у Паризу 1900. године била је прилика да се српска култура, традиција и држава представе „породици развијених европских народа“. Припреме за представљање Србије започеле су још 1897. године. На организовање и презентовање Србије те 1900. године у Паризу, српска Влада, Министарство иностраних послова и српске дипломате уложили су значајна средства. Српски павиљон је на основу замисли представника српске дипломатије и политике требало да са централног места светске манифестације пошаље јасну поруку да је Србија држава са дугом историјом и традицијом са којом треба успоставити већи степен сарадње. Павиљон Србије у Паризу саграђен је по пројектима архитекте Милана Капетановића, професора нацртне геометрије на Техничком факултету Велике школе у Београду. Капетановићу је у изради Павиљона помогао познати француски архитекта Амброаз Бодри (Ambroise Baudry). Министарство иностраних дела, као што су то чиниле и друге државе учеснице изложбе шаље посланству, тј. српском посланику и секретару на име додатка за све месеце до краја трајања изложбе посебан додатак на плату, што је и потврда значаја светске изложбе за српску државу. На основу сачуваних докумената српског Посланства у Паризу уочава се да су српске дипломате редовно извештавале и о детаљима изложбе, посетама страних државника и писању француске штампе. Посебно су били активни приликом отварања изложбе, а какав значај је изложба имала за српску дипломатију говори и податак о забринутости Стојана Новаковића да не изостане са свечаног отварања изложбе 14. априла 1900. године.

Павиљон Србије, површине 500 m² са пет купола и монументалним улазом, био је смештен поред моста Алма (Pont de l’Alma). Намештање изложбених предмета текло је ужурбано, како би се изложба отворила као што је планирано, јер је француска влада желела да предупреди „парнице“ које би наметнули поједини „закупци уговарачи чији су приватни интереси били везани за дан отварања изложбе“. Од поменутог 14. априла, када је изложба, иако још увек неприпремљена, била свечано отворена па до њеног завршетка 11. новембра 1900. године (по новом календару) српско посланство је пратило ток изложбе и посете српском павиљону. У просторијама Павиљона Србије били су изложени индустријски предмети, пољопривредни експонати, производи народне и домаће радиности. Француска штампа је након отварања похвално писала о српском павиљону, док је Новаковић свом куму Љубомиру Ковачевићу писао из Париза: „Наш павиљон је доста добар; зачудили бисте се да видите Грачаницу покрај Сене усред Париза“.

Новаковић је француском министру Делкасеу изразио жељу да би Србија била рада да француски председник Емил Лубе посети српски павиљон, што је и реализовано 14. јуна, када је председник дошао у пратњи министра привреде и других француских званичника. Том приликом председника је дочекао комесар изложбе гроф Камондо (Comte de Camondo), српски почасни конзул, који је финансијски помагао организовање и пропагандне активности око афирмисања српског павиљона. Тамбурашки оркестар Вила свирао је Марсељезу, српску државну химну и разне српске мелодије, две пироћанке на разбојима ткале су чувене пиротске ћилиме, док је висока делегација обилазила павиљон посебно припремљен за ту прилику. Један од посебно значајних експоната био је хидроинтегратор Михаила Петровића Аласа, који је награђен  бронзаном медаљом Светске изложбе, а српски излагачи добили су укупно 220 награда, од чега седам Гран приа, 35 златних и 53 сребрне медаље. Производи и предмети: житарице, дуван, производи Тополивнице у Крагујевцу, стилски намештај и теписи презентовали су трговачки, производни и индустријски потенцијал Србије. Павиљон Србије на Светској изложби успешно је представио Србију француској јавности 1900. године.

Након Новаковића на чело српског посланства у Паризу долази финансијски стручњак Михаило Вујић. Питање зајма, уз друге текуће послове подстакнуте Светском изложбом у Паризу, дочекале су Вујића по доласку у Париз. Српска Влада је већ новембра 1900. године тражила да се „Ради студија, које се односе на грађење западних железница у Србији“ Шарлу де Рикару (Charles De Ricaris), рударском инжењеру из Париза, омогући да проучи геодетску тријангулацију Србије, а „коју садрже две свеске које су биле изложене на париској изложби“. Иако поменуте свеске није било могуће уручити рударском инжењеру, јер су већ послате ка Србији, сведочанство су да је српски павиљон на париској изложби заинтересовао стране инвеститоре за Србију. Главни задатак Михаила Вујића у Паризу био је рад на финансијском везивању Србије за Француску у склопу чега је било важно стећи подршку француске владе да се добију концесије за део железнице преко османске територије. До пролећа 1901. године ангажовао се на преговорима са француским финансијерима и Отоманском банком како би се добила кота на париској берзи. Вујић је већ постао и председник Владе, када је из Париза стигла вест о изласку српских хартија на париску берзу.

Српско Посланство у Паризу, поред контаката са француским државним и дипломатским круговима у циљу остваривања српских политичких и економских интереса, обављало је и послове које је наметао свакодневни живот и присуство колоније српских држављана у Француској. Исплате стипендија српским студентима у Француској, пружање обавештења о њиховом школовању и успеху, посредовање српског Посланства у Паризу приликом уписа српских стипендиста на француске школе биле су делокруг рада српског дипломатског представништва. Значајно је било посредовање Посланства када су се српски грађани суочавали са проблемима везаним за живот у Француској. Саобраћајна несрећа српског официра капетана Боривоја Маленића „приликом повратка са преузимања ствари које су му стигле из Србије на Источну железничку станицу“, један је од примера који су захтевали интервенцију Посланства у Паризу. Српски лекар који је тада живео у Паризу и масон Сава Петровић присуствовао је лечењу Маленића у болници Свети Луј (Sent Louis) и саветовао да чим стање пацијента дозволи, буде пребачен у бољу приватну болницу. Срби у Паризу били су повезани и солидарни, а активности студената и Срба, који су живели у Француској координирало је српско Посланство, односно службеници запослени у њему.

Посланство је одговарало и на захтеве српских власти или српских држављана о појединим лицима или институцијама Француске. Тако је из Канцеларије Маршала Двора тражена информација о грофу Ожије д Иврију (comte Ogier d’Ivry), који је послао краљу своју књигу. Посланство се распитало преко особе од поверења, српског почасног конзула грофа Камондоа и сазнало да је реч о личности која се бави изучавањем композиција и носиоцу Легије Части. Међутим, како се даље сазнало да нема неки велики углед у књижевним круговима, тј. „да се ради личног задовољства бави књижевношћу“ чини се да је престало веће интересовање из Београда за Иврија. У периоду када није било средстава брзих комуникација српско Посланство у Паризу било је место одакле су прибављане поуздане информације. За прибављање истих, српске дипломате служиле су се услугама поверљивих француских пријатеља, почасних конзула и новинара. Гроф Камондо јесте био један од Француза на које су се српске дипломате ослањале. Иако нису све вести, које су преко Посланства, долазиле из Париза у Београд имале исту вредност, неоспоран је значај размене информација и идеја, пре свега за доносиоце државних одлука у Србији.

Андра Николић, који је био на челу српског посланства у Паризу, у току 1902. године посветио се пропагандним активностима српске државе у Француској. За разлику од Новаковића, који је само предлагао да се прекине са новчаним прилозима појединцима и новинама, Николић је започео нову пропагандну акцију. Определио се за публиковање брошура о Србији и Србима на француском језику. Пласирање тема значајних за Србију и Србе у европској јавности показало се као значајна потреба српске спољне политике на почетку 20. века. Актуелизовање питања Македоније, развијена бугарска пропаганда у Француској, све већи притисак Аустроугарске и јачање покрета уједињења Јужних Словена мотивисали су српску елиту да представи српске интересе европској јавности и стекне савезнике и подршку великих сила, а пре свега Француске. Српско питање је требало поставити у средиште интересовања Европе, а Париз, као центар моћних и тиражних листова, наметнуо се као средиште из кога се шире информације. Припадници српске елите, увиђајући моћ писане речи, како оне новинарске, тако и научне и књижевне, преузели су активности да Србију и Србе приближе Французима.

Зарад остваривања свог циља, који би се могао дефинисати као пласирање информација и ставова српске елите у научне, политичке и дипломатске кругове Француске, српски државници, дипломате, политичари, публицисти и научници сарађивали су са француским интелектуалцима. Француски превод брошуре Питање о Ст. Србији послат је Посланству у Паризу, односно тадашњем српском посланику Андри Николићу „с молбом да га преко кога од наших пријатеља, било г. Малеа, било г. Лоазоа“ штампа у засебну књигу „у којој од тамошњих штампарија“. Сугерисано је да тираж буде 1000 примерака и да се штампа на обичној хартији, а план је био да се пошаље „свим виђенијим политичким дневним листовима и часописима у Француској, Енглеској, Русији, Немачкој, Аустрији и Италији“. Остатак тиража планирано је да се пошаље у Србију, а трошкови публиковања били су у надлежности Министарства иностраних дела. За аутора брошуре означен је Павле Орловић, што је био псеудоним публицисте и политичара Светислава Симића, који се дуги низ година посветио проучавању историје и актуелног стања на простору Старе Србије. Светислав Симић је имао контакте са француским новинарима и посетио је Париз у време Светске изложбе 1900. године, када је српски посланик у Француској био његов пријатељ Стојан Новаковић, вероватно је већ тада размишљано о публиковању ове или сличне брошуре на француском језику. У дипломатској преписци се не открива идентитет особе која је аутор, што сведочи о тајности подухвата и значају публиковања списа о Старој Србији у Француској. Српска дипломатија је у ово време, дакле, гајила велика очекивања од планиране дипломатско-пропагандне акције у Паризу и публиковања дела значајних за српске интересе на француском језику.

Албер Мале и Шарл Лоазо, били су француски интелектуалци од поверења и као такви упознати са пропагандним плановима српских државних институција. Николић је убрзо известио Министарство да се „споразумео са г. Maлeт о штампању брошуре Питање о Ст. Србији у француском преводу“, као и да је некадашњи професор српског краља узео рукопис како би га прочитао и видео да ли је француски превод задовољавајући. Веза и поверење између Николића и Малеа, кога је српски државник и довео у Србију, преко радикалских веза претворила се почетком 20. века у сарадњу на афирмацији српских националних интереса у Паризу. Николић, српски посланик у Паризу у писму упућеном за Београд, додаје још и то да би „штампање и раздељивање брошуре требало да буде удешено тако да се јавно не зна да је посланство умешано у тај рад“. Штампање до хиљаду примерака наведене расправе коштало је 300 франака, којима треба додати и трошкове за поштанске марке и пошиљке, што је био значајнији  финансијски издатак за српску државу. Публиковање брошуре, за коју се веровало да је од великог интереса за српску државу, поверено је Алберу Малеу. Министарство иностраних послова покрило је све трошкове за штампање брошуре „Питање о Ст. Србији“, а вероватно је један део тих трошкова обухватао и Малеове услуге. Српски посланици, као и српска дипломатија у целини у великој мери ослањала се на везе и утицај француских интелектуалаца који су посећивали Србију или писали о Балкану. Албер Мале је један од француских интелектуалаца, који је услед својих веза у високим круговима француског друштва био погодна личност за сарадњу.

Српски посланик у Паризу, Николић, известио је посланство у току 1903. године о завршетку посла око штампања поменуте брошуре. Николић је уз обавештење да је брошура La question de la vieille Serbie „pаr Paul Orlovitch“ одштампана по споразуму са Малеом и истакао да „посао растурања прима на себе књижара Hachette. На тај начин избегавамо да се посланство ангажује у тај рад и пропаганди се не може пребацити званични карактер. Међутим, књижара ће послати брошуре само по списку који сам ја израдио с г. Malet и који ће г. Malet предати књижари“. Министру Сими Лозанићу, послат је списак по коме ће бити упућена брошура. За Француску је предвиђено да је добију: „а) важнији листови, б) реви в) знатнији посланици и сенатори, г) политички људи и новинари од утицаја и д) читаонице, друштва, корпорације“. За Немачку, Аустрију, Енглеску, Русију и Италију српски дипломата у Паризу затражио је упуство и сарадњу са другим српским посланствима, од којих се очекивало да пошаљу списак по коме би Hachette послао 300 брошура у наведене земље. Преостали примерци брошуре враћени су за Београд, а за мањи број био је предложен да се изложи и продаје у Паризу. Слањем брошуре политичарима, научницима и новинарима, као и пословним људима, српска држава је настојала да им приближи српски став према Старој Србији и укаже на проблеме са којима се српски живаљ на том простору суочавао. Очекивало се да би једна оваква брошура могла да од француских интелектуалаца створи савезнике у остваривању српских интереса.

У делокруг рада Посланства било је укључено решавање разних питања и пружање одговора француским државним или економским институцијама. Француска се преко посланства интересовала за економске потенцијале Србије и показивала намеру да боље упозна земљу и становништво. Примери који ово потврђују су потреба за  примерком XVIII књиге Статистике Краљевине Србије или Статистике спољне трговине за 1902. годину. Како је француско економско улагање у Србију напредовало од почетка 20. века, увећавао се број судских спорова. Посредовање између француских и српских странака или предузећа у спору, као и плаћање такси француским судовима вршена је преко Посланства. Један од примера овакве активности Посланства је сачувана серија докумената о суђењу између J. Balluteau d’Blanzac – Cognac против Добросава Атанцковића, трговца из Београда. Српски грађани тражили су различите врсте уверења, као што је био случај машинисте Јована Љубинковића, који је поднео захтев да му се званичним путем потврди да је положио испит за машинисту Compagnie du chemin de fer du Nord – Ligne Nord– Belge (Северна железничка компанија – Линија Север – Белгија). Посланство је на овакве захтеве одговарало у најкраћем року, обављајући на тај начин поред специјалних послова и текуће.

Када је Андра Николић завршио припрему за објављивање поменуте брошуре за коју је српска Влада платила укупно 400 франака, давши их на располагање Малеу, одлучено је да се повуче за Београд. За новог посланика долази франкофил Стојан Бошковић, кога је Николић упознао са стањем око штампања поменуте брошуре. Преломне године у српској историји 1903. године, поред смене династија, дошло је и до промене става Француске према Србији, која је наставила и појачала пропагандну активност у Француској појавом још једне брошуре. Посланство у Паризу исплатило је 83 динара у злату „на име разшиљања брошуре L. V. Povolni, La Probleme macédoinien et sa evolution“. Књига, чија је тема била Македонија, објављена је у Паризу 1903. године, а новац је примио Гргур Јакшић бивши државни питомац, који је преузео на себе обавезу да се побрине о дистрибуцији исте. У Паризу је раздељено 247 примерака, у Француској још 96, у Белгији 38, у Швајцарској 32 примерка и још 66 примерака у осталим земљама. Ово није била једина Јакшићева активност у циљу придобијања подршле Француске. Јакшићевом делатношћу Париз постепено постаје центар активности како би се француске и европске дипломате и државници придобили за помоћ у реализовању српских националних интереса. Стојан Бошковић је током свог краткотрајног боравка на месту српског посланика у Паризу настојао и да економски повеже Србију са Француском. Посебно се залагао да се у Радујевцу изгради модерна кланица француским финансијским улагањем.

Место српског посланика у Паризу након 1903. године показало се као изузетно важно. Национални планови Србије доласком Карађорђевића водили су заоштравању односа са Аустроугарском и Османским царством. Прекид дипломатских односа са Великом Британијом након убиства краљевског пара Обреновић, додатно је отежао  спровођење националних планова Србије на Балкану. Француска и Италија постале су две могуће тачке ослонца, а српска елита је била уверена да иако су наведене државе одржавале добар однос са Аустроугарском, ипак нису биле спремне да дозволе да загосподари Косовом и Метохијом, Македонијом и Албанијом. Гледано из француске перспективе није било пожељно дозволити да германизам продре на Исток и стога је Миленко Веснић као дипломата школован у више европских универзитетских центара са бројним контактима у високом друштву Париза био погодна личност за српског посланика у Паризу након 1903. године. Како је „отопљавање“ односа са Великом Британијом било успорено, Француска је била држава где би Србија морала повести живљу акцију, али прецизно се није могло одредити колико се могло рачунати на француску потпору. Веснић је током боравка у Паризу настојао да продуби стара и оствари нова познанства, укључујући се на тај начин у високе и утицајне париске кругове. Везе и контакти Веснићеве супруге Бланше такође су били од помоћи приликом уласка у салоне утицајних Парижана. Наставио је рад на упознавању француске јавности са Србијом и Србима. Први интервју Веснић је дао француском дневном листу конзервативне провенијенције Le Gaulois (Галоа). Директор поменутог листа био је Артур Мејер (Arthur Meyer), познати париски публициста јеврејског порекла, антидрајфусовац и католик. Мејер као утицајна личност друштвеног живота Треће Републике био је потребна карика између српских националних интереса и планова француских државника. Иако лист Le Gaulois није имао велики тираж у односу на неке друге листове у Француској, већ само 20–30 хиљада примерака, имао је реалног утицаја у француском друштву.

Веснић се бавио и пословима који су имали директне везе са династијом Карађорђевић. Организовао је израду круне, жезла, скиптара и копчи за плашт, потребних за крунисање краља Петра I Карађорђевића и предложио да се власник фирме Valise (Вализ), која је израдила наведена знамења, одликује Орденом Св. Саве IV и V реда. У сарадњи са француским министром рата, радио је на проналаску гувернера за престолонаследника Ђорђа Карађорђевића. Изабран је мајор Левасер, а уговором је било предвиђено да служба траје три године уз годишњу плату од 30.000 динара и обезбеђен смештај. Поред наведеног, организовао је и долазак у Београд француских официра – краљевих другова са Сен-Сира, за које је француска влада изричито тражила да се не сусретну са завереницима. Средином октобра 1904. године у Београд је стигло 48 официра, а генерал Арде де Перини је наглашавао да посета има приватни карактер и да би требало избећи сусрет са завереницима. Посета је била демонстрација француско-српског пријатељства, а круна су били бал и вечера, на којој је присуствовао Веснић и француски посланик у Београду Шарл Беноа, што је посети ипак дало одређену дозу дипломатског карактера. Веснић је водио рачуна и о формирању слике династије Карађорђевић у француским новинама. Пашић је из Београда слао шифрована упутства „да се лажне информације о династији одмах демантују без чекања нарочитог наређења“. Каније, Веснић је активно учествовао и у организовању посете краља Петра I Карађорђевића Паризу 1911. године.

Поред званичних сусрета са француским и другим страним дипломатама у Паризу, као и пропаганде која се вршила кроз канцеларије српског Посланства, активност на успостављању економских и других контаката у Паризу била је веома жива. Веснић је пажљиво пратио политичке догађаје у Француској и Европи, радио је и на закључивању новог зајма са Француском, због чега је и Лазар Пачу, министар финансија долазио у Париз. У сферу Веснићевих активности спадало је и координирање активности око куповине наоружања и других набавки за српску војску, а на његову активност у Француској, одразило се и тзв. „топовско питање“ у Србији из 1905. године. Економски и политички интереси били су мотив који је покретао дипломатије Француске и Србије, а Министарство је преко српског Посланства у Паризу, наставило да утиче на пробијање српских производа на француско тржиште. У наведеном циљу 1906. године из Србије, између осталог, стиже штампани извештај о трговини храном и студија др Абеларда Бокаларија о квалитету српских волова. Питање изградње железница и преговори са Османским царством решавани су преко Посланства у Паризу. Питање трговачког уговора са Аустроугарском, посебно је интересовало француске дипломате, који су потраживали егземпларе дипломатске преписке о преговорима за трговачки уговор с Аустроугарском и царинске ставове које је Аустроугарска захтевала на нови провизоријум.

Организовање дипломатских активности у Француској, било је хијерархијски недовољно сређено, посебно ако се има у виду да су постојале и функције почасних конзула. На основу преписке Посланства и Министарства стиче се утисак да су српске власти постављале поменуте почасне конзуле несистематично и стихијски, понекад располажући са изненађујуће мало информација о њиховим личностима. Најчешће су потребе економске природе или препорука дипломатског посланства неке друге државе биле довољне да се именују почасни конзули. Када је престајала потреба или када се сумњало у лојалност почасних конзула, уследио би одузимање титула и привилегија. Тако је на молбу Министарства грађевина одузета стална бесплатна карта Жилу Сантонију, почасном конзулу у Марсељу. Никола Пашић је први српски државник који се озбиљније посветио питању постављања српских почасних конзула у Француској. Случај Жила Сантонија потресао је српску дипломатију, која је неколико месеци безуспешно покушавала да му након одузимања титуле онемогући лажно представљање у Француској. Док су српске дипломате већ постављале новог почасног конзула, изгледа да се Сантоније још увек представљао као српски конзул те да је стога Посланство добило тужбу од извесног Ж. Гонтијеа из Париза због дуга од 600 динара „које му је на варљив начин измамио“, а даље се у Извештају Посланства констатује „Што се буде пре уклонио, мање неприлика и штете за нас“. Српска дипломатија почетком 20. века започела је организован и систематичан приступ решавању проблема своје организације и деловања, што је уочљиво на примеру почетка детаљније контроле личности и деловања почасних конзула. Како су у Париз слате поуздане личности и искусне дипломате, које су имале разгранате везе и познанства, 1906. године престала је потреба за постојањем почасних конзула.

Окосница деловања српске дипломатије и након Веснићевог краткотрајног одласка из париског посланства 1906. године, а посебно касније након повратка у пролеће 1907. године, била је усмерена на придобијање француске пажње за српске интересе. Тешке прилике на Косову и Метохији, као и у Македонији, Царински рат Србије и Аустроугарске и анексија Босне и Херцеговине оптерећивали су српску државу и утицали на Веснићеве активности које би обезбедиле француску помоћ Србији под аустроугарским притисцима. Савете Пишона да Србија треба да покаже уздржаност у периоду Анексионе кризе преносио је Веснић у Београд, а често је у наведеном периоду у Паризу, који је постао средиште пропагандне активности Србије, боравио и Милован Миловановић. Веснић у Паризу комуницира са Пишоном, Клемансоом, Извољским, сером Бартијем и грофом Фалином, размењује гледишта и покушава да их веже за српске циљеве. Уз политичко-економско приближавање паралелно је стварана културна повезаност две земље. Министарство је преко Посланства вршило слање српских стипендиста на школовање и усавршавање, као и набавку књига, часописа и претплате на новине и књижевне прегледе као што је Revue Slave или набавку издања Annuaire diplomatique et consulaire. Веснић је у Паризу решавао и неке проблеме који нису имала везе са дипломатијом. Помогао је да се професор Маринковић не осуди за крађу извршену у продавници Лувра средином 1911. године или да српска глумица Ана Паранос пронађе место у париским позориштима, а набављао је и луксузне предмете за Ђурђину, супругу Николе Пашића.

Предлагање особа за одликовања, као и ближе информисање српских власти о томе да ли појединци или институције заслужују српско ордење вршили су се преко Посланства. Често су слати веома детаљни извештаји, а понекад се након добијених информација одустајало од одликовања готово у последњи час. Највише ордења подељено је у периоду Анексионе кризе и Балканских ратова. Предлоге за одликовања, поред Посланства, у периоду Балканских ратова директно Николи Пашићу, министру иностраних дела, слао је и Гргур Јакшић, представник српске публицистике у Паризу. Јакшић је предложио да се одликују интелектуалаци Албер Мале, Виктор Берар, Андре Шерадам, Огист Говен, Емил Оман и Ернест Дени с циљем да „постану још много оданији нашој националној ствари“. Поред научника, Јакшић је предлагао и одликовања за новинаре листова Le Temps, L‘Echo de Paris, Journal des Debats, Le Petit Journal и L‘Opinion. Јакшић је иначе веровао да се „помоћу одликовања у Паризу могу постићи велики успеси, нарочито у штампи“, што је и био његов задатак у Паризу. Понекад су се Веснићеве и Јакшићеве акције у париској штампи завршавале сукобима који су доспели и до Пашића. Један се догодио у периоду Балканских ратова око објављивања чланка „Le Litige serbo-bulgare“ („Српско-бугарска парница“) у листу Le Temps. Јакшић пише да је Веснић ангажовао географа Бјанконија да напише један текст о српско-бугарском спору, а да је Бајнкони у оквиру свог текста публиковао и део Јакшићевог.

Како је расло интересовање и на француској и на српској страни за сарадњу и утицаје, тако је и организовању Посланства у Паризу посвећивана већа пажња. Послови који су поверавани српским дипломатским службеницима постају све бројнији и одговорнији. Крећу се од свакодневних активности конзуларно-дипломатских представништава: контаката са француским државним органима и институцијама, бриге о српским држављанима у Паризу, а пре свега благодејанцима, до  успостављања контаката и веза са француским дипломатским, политичким, економско-финансијским и интелектуално-уметничким круговима, које су понекад имале поверљив карактер. У периодима актуелизовања питања Старе Србије и Македоније, анексије Босне и Херцеговине и Балканских ратова увећани су поверљиви задаци и мисије српских дипломата у Паризу. На позиције српског посланика у Паризу слате су личности од ауторитета и утицаја, које су имале познанства са истакнутим Французима. Милутин Гарашанин, Стојан Новаковић, Андра Николић и Миленко Веснић својим залагањем у циљу подизања односа две државе на виши ново дали су личну ноту активностима Посланства. Начин вођења Посланста, као и извештаји које су слали у Београд омогућили су ефикасније деловање српске дипломатије почетком 20. века.