ШТА ЈЕ БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА У САВРЕМЕНО ДОБА? (први део)

Аутор: мср Огњен Карановић, историчар

…„Et sic Bosna ut antea neuregiena sine lege vagatur et vagabitur forte do sudgnega danka…”[1] У првој половини претходног столећа Иво Андрић је добро дефинисао суштину културолошког и политичког устројства територије земаља Херцеговине и Босне, смештајући тај свој поглед у предвечерје свршетка епохе османлијске владавине над тим српским историјским, духовним, културним и етничким простором. Уколико будемо у стању да пишчеве мисли „читамо“ и између редова које је написао, схватићемо да Андрић није говорио само о прошлости Босне и Херцеговине, већ и о њеној неумитној па и суморној судбини, која је самим тим коначна, неумољива, односно непроменљива. Многи историјски процеси и стања који су пратили вишевековни развој земаља Босне и Херцеговине условили су генезу веома диверзификованих поимања овог западнобалканског простора, нарочито у политичко-повесном смислу. Упркос различитим епохама и њиховим карактеристикама, до 1878. године и Берлинског конгреса важио је можда и једини „аксиом” у научном, историјско-етнографском и филозофско-политичком детерминисању Босне. Наиме, Босна је у етничком и историјском посматрању ових географско-политичких области перципирана као српска земља, а од обнове државности у Србији и Црној Гори, крајем XVIII и почетком XIX века, сматрана је и за сферу интереса српског етницитета и његових националних држава са центрима у Београду и Цетињу. Дакле, упркос комплексности њене социјално-културолошке, посебно конфесионално-етничке структуре и политичког положаја (нарочито након интезивног процеса исламизације у времену османлијске владавине), тешко бисмо поменуте области могли да окарактеришемо „као земље апсурда”. Заправо, „апсурд је увезена вредност” у Босну и Херцеговину, настала (несумњиво и због процеса исламизације) после 1878. године, тј. од времена када је Аустроугарска добила мандат да „васпостави европску цивилизацију” у овим до тада, како поједини аутори тврде, добрано заборављеним, а у многим погледима оријентализованим областима.

Међутим, постављамо питање у којим сегментима се састоји тај „историјски апсурд” када је реч о детерминисању Босне и Херцеговине као политичког или државно-правног субјекта, затим зашто кажемо да је он настао кад је Аустроугарска окупирала ове земље 1878. године, те због чега бисмо ову данашњу западнобалканску државу назвали, чак и политичким и међународним политичким парадоксом? На првом месту, чињеница да је једна древна, у том тренутку постфеудална, политички и културолошки анахрона и као субјект међународног јавног, али и унутрашњег правног система, прилично недефинисана држава, попут Хабзбуршке монархије добила (изнуђени) мандат од стране „Концерта великих сила” да окупира Босну и Херцеговину, са декларативним оправдањем да ће њена „окупациона управа” бити усмерена према циљу успостављања јавног реда и мира у Босанском ејалету и са дугорочним планом „цивилизовања области и њихових становника”, апсолутно је и апсурдна и парадоксална, али изнад свега и лицемерна. Скуп „преживелих”, постфеудалних историјских покрајина, опхрваних привредним, социјално-политичким и међуетничким тешкоћама, а сабраних у делимично реалну, а засигурно персоналну унију две прилично нестабилне државе (Аустрије и Угарске), није имао намеру да „Босном и Херцеговином проноси некакву лучу слободе и европске цивилизације”. Разлоге њиховог посезања за дотадашњим османлијским поседима проналазимо у немачкој милитантној и империјалној политици, после стварања Другог рајха 1871. године, али и суноврата политичке стабилности и престижа Хабзбуршке монархије, која је офанзивном акцијом према југоистоку Европе (преко Босне и Херцеговине) желела да реафирмише сопствени углед као велике силе.

У контексту решавања Источне кризе (1875–1878), комплексни геополитички процеси у Европи условили су „лабав и ломљив” споразум између Аустроугарске и Русије у вези са поделом интересних сфера на Балкану, при чему су земље западног Балкана (Србија, Босна, Црна Гора, Херцеговина, „Албанија”) доспеле у хабзбуршки интересни круг, док је Бугарска постала зона утицаја званичног Санкт Петербурга. Управо, такав „крхки споразум из Рајхштата и Пеште” био је окосница одлука усвојених на Берлинском конгресу, на основу којих је Аустроугарска у августу 1878. године запосела Босну и Херцеговину. Политика германског продора на Исток, ради уклањања руског утицаја у Цариграду, на Босфору и Дарданелима, као и на простору источног Средоземља, постала је једини могући правац кретања империјалне политике Бечког двора, што је свакако утицало на реафирмацију смисла очувања вишевековне власти династије Хабзбург у ширем опсегу панонских равница. Наведени мотиви германских геополитичких тежњи, макар и привремено задовољили су интересе Велике Британије и Француске, које су процениле да је сузбијање руског (за разлику од немачког) утицаја у источном Средоземљу, Блиском, Средњем истоку, али и у басену Индијског океана, захтевнији подухват од обуздавања бескрупулозне „источне кампање” Берлина и Беча. Природне тежње српског етницитета у Херцеговини и Босни за ослобођењем од османлијске управе и придруживањем својим матичним државама, Србији и Црној Гори, као и интереси Београда и Цетиња брутално су занемарени и одложени, показаће се, за наредних безмало пола столећа.

Практично, од сламања последњих остатака отпора османлијских војних јединица, домаћих муслиманских власти и српских устаничких снага, те након успостављања окупационе управе, „цивилизаторска мисија” Двојне монархије у областима Босне и Херцеговине суочила се са многим изазовима.  На првом месту, појавило се питање детерминисања правног положаја окупираних области, те њихових релација са државама у Аустроугарској. До прве половине 1879. године окупираним областима управљала је посебна Комисија за послове Босне и Херцеговине, коју су чинили представници влада Цислајтаније и Транслајтаније, али и заједничких министарстава Двојне монархије, да би од фебруара 1879. године управа била поверена заједничком Министарству финансија (у даљем тексту ЗМФ) Аустроугарске, односно њеном министру. Неколико месеци раније формирана је Земаљска влада Босне и Херцеговине (у даљем тексту ЗВ), која је све до 1918. године и нестанка Монархије представљала извршни и управни орган аустроугарске власти у областима. После усвајања Закона о управљању Босном и Херцеговином од 28. фебруара 1880. године, који ће са извесним изменама (суштински) остати на снази све до пропасти Двојне монархије, усталио се специфични и доста комплексан бирократски апарат и структура организације аустроугарске власти у Босни и Херцеговини. Као што смо нагласили, та структура неће доживети веће измене после анексије Босне и Херцеговине из октобра 1908. године, али и након увођења тзв. „уставно-штатутарног стања” у областима из фебруара 1910. године, који су санкционисани одржавањем првих и јединих избора у земљи за посланике у земаљском представничком телу – Сабору Босне и Херцеговине (маја 1910. године). Тачније, поред постојања цивилног сегмента апарата, аустроугарска управа у БиХ је све до 1918. године задржала изразито милитаристички карактер, који је након 1912. године, чак постао и неприкривен. Наведену околност потврђује и чињеница да је у четрдесет година аустроугарске власти у областима, поглавар Босне и Херцеговине (инокосни орган именован од стране ЗМФ, у функцији „шефа” ЗВ) увек (истовремено) био и главнокомандујући официр окупационих војних трупа у земљама. Заправо, у четири деценије аустроугарске власти никад није дошло до одвајања цивилних и војних органа управе. Већ од 1. јануара 1880. године Босна и Херцеговина су укључене у аустроугарски царински, затим у монетарни, правосудни (кривичноправни, процесноправни) и коначно јавни финансијски систем. Уз ретко поштовање само појединих законских решења и институција из времена османлијске управе (попут аграрно-феудалног поретка, који је задржан до 1918. године из опортунистичко-политичких мотива), две године након окупације Аустроугарска је постала истински „господар” ових српских, историјско-етничких земаља.

Међутим, од почетка окупације поставило се питање односа Аустроугарске према унутрашњој социјално-популационој и етнографској структури Босне и Херцеговине, па и више од те релације. У спровођењу својих намера и политике окупационе власти морале су да пронађу одређени ослонац у социјалној структури запоседнутих области, свакако, у првом реду на само домицилно становништво, али и на његове обичајне или формално-правно нормиране институције. Окупационе власти убрзо су увиделе да су везе између обичајних норми у уређењу друштва, са једне стране, затим османлијских друштвено-политичких институција, са друге стране, потом и етнолошко-идентитетских одлика популације, са треће стране, снажно испреплетане, те да страховита верска подвојеност између три доминантне религије у босанскохерцеговачкој популацији, уз већ изграђени српски национални идентитет, посебно кад је реч о православној конфесионалној заједници, генерише додатни проблем у намери Беча и делимично Пеште да пронађу ослонац у историјско-културолошком наслеђу и савременој збиљи Босне и Херцеговине. У почетку, у склопу процеса уклањања турског политичког наслеђа и његових институција, опрезно су исказивали намеру да елиминишу све институције османлијског оријенталног феудализма, односно да у првом реду окончају кметовске односе у сеоским заједницама. Међутим, показало се да би на тај начин само продубили јаз између муслиманске заједнице (која је ионако била незадовољна губитком привилегија из османлијског периода) и сопствене управе, при чему су окупационе власти веома брзо развиле свест о томе да земљопоседнички, муслимански сталеж у БиХ, тзв. аге и бегови представљају „елитни слој друштва”, односно негдашње „господаре Босне”. Према резултатима пописа становништва из 1879. године, у Босни и Херцеговини живело је 1.159.016 становника. Удео муслимана у датој популацији био је 38,71%, православаца 42,82%, док је римокатолика било 18,13%, а осталих 0,31%. Након тридесет година окупационе управе демографска слика знатно се променила, највише у корист римокатоличког становништва, које се од почетка претходног века у националном погледу почиње изразитије (мада не и масовно) оријентисати према припадности хрватском националном идентитету.

Наиме, резултати последњег пописа становништва у БиХ у време аустроугарске владавине, 1910. године, откривају нам да је у областима живело 1.898.044 становника, од којих је муслимана било 32,25%, православаца 43,49%, римокатолика 22,87% и осталих 1,39%. У овим статистичким подацима проналазимо учинке окупационе политике у односу на демографску и етнографску „слику“ Босне и Херцеговине, где препознајемо драстичан пад муслиманске популације у броју становника области од преко шест процената, док је удео римокатоличког становништва порастао за 224.670 људи (са 209.391 на 434.061), односно за 107%. Када је у питању однос конфесионалних заједница према националним идентитетима, од првих година аустроугарске владавине код муслиманске и римокатоличке популације појавио се сложен проблем, који је остао нерешен све до краја туђинске управе над БиХ. Под окупацијом, а касније и у оквирима једне изразито прозелитски „расположене” римокатоличке Монархије било је и очекивано да ће босански и херцеговачки католици једини показивати задовољство због чињенице да су се „нашли под влашћу Хабзбурговаца”. Такође, и због изразитог неповерења према домицилном становништву у БиХ (посебно према православцима – Србима и муслиманима), Аустроугарска је већ од 1880. године (када у области долазе први насељеници, углавном чиновници из корпуса окупационог апарата власти) покренула процес колонизације, односно усељавања „страног популационог елемента” (углавном из Чешке, аустријских покрајина, Галиције, а посебно и највише из Хрватске, Славоније и Далмације). Окупационе власти процениле су да ће „разбијањем етнографске слике у областима”, односно изменом демографске структуре у БиХ амортизовати политичку мобилизацију и везе муслиманске заједнице са Османлијским царством, али и да ће дугорочно онемогућити националну идентификацију или „ризорђементо” код мухамеданаца, да ли у оквиру хрватског или, свакако приближније српског идентитета. Са друге стране, окупационе власти предузеле су веома оштру, репресивну, касније и бруталну, насилничку политику према српској православној заједници, са почетним убеђењем да ће на тај начин код ње сузбити идентификацију са српским националним идентитетом и спречити њене културолошке, духовне и политичке везе са слободним српским државама, Србијом и Црном Гором. У овим околностима, „преливање хрватског националног идентитета” из Банске Хрватске и Далмације у „католичке масе” у Босни и Херцеговини постало је логичан след социолошких кретања када је реч о наведеној популацији.

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

1. Екмечић, Милорад (1983). „Друштво, привреда и социјални немири у Босни и Херцеговини”. Историја српског народа. књ. 6, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 555–603.
2. Екмечић, Милорад (1983). „Национални покрет у Босни и Херцеговини”. Историја српског народа. књ. 6, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 604–648.
3. Kraljačić, Tomislav (1987). Kalajev režim u Bosni i Hercegovini (1882–1903). Sarajevo: Veselin Masleša.

[1] „…И тако Босна као и досада неуређена, без закона, лута и лутаће можда до судњега дана…”, види: Иво Андрић, „Прича о везировом слону”, Београд, 1947.