Аутор: др Милош Савин, историчар
Почетком 1884. године Српска народна слободоумна странка је изгледала овако: Милетића, као врховног ауторитета више није било; Застава је водила нотабилитетску политику; Полит је био пасивнији и одмеренији него икада; политику Бечкеречког програма водио је само Миша Димитријевић, који се заједно са прваком новосадских слободоумаца Илијом Вучетићем и истомишљеницима залагао за очување континуитета Бечкеречког програма и Милетићеве политике; Радикали сачињени од некадашњих вршачких социјалиста и нових омладинаца окупљени око Јаше Томића су све више јачали, супротстављајући се нотабилитетима заједно са групом око Димитријевића, али тражећи да се национални програм допуни социјалном компонентом. Оваква ситуација је охрабрила угарску владу, високи српски православни клер и нотабилитете да изврше одлучујући ударац на опозициони покрет код Срба у Угарској. Видевши своју шансу да изврше коначни преврат унутар Српске народне слободоумне странке, нотабилитети су отпочели акцију, одржавши 25. марта 1884. године у Будимпешти у луксузном хотелу „Хунгаријаˮ конференцију за 40 позваних виђенијих чланова на којој су планирали организовање промене курса странке и одустајање од Бечкеречког програма. Конференцију је сазвао Ника Максимовић, а нови нотабилитетски програм у четири тачке као известилац изнео је др Светислав Касапиновић. Суштина овог програма је била да се одрекне од опозиционог деловања, према нагодби и Угарској влади, те да Срби своја права потраже у доследној примени закона о народностима и црквено-просветној аутономији. Група око Мише Димитријевића није присуствовала овој конференцији, али је зато Томићев радикал, Ђока Милосављевић из Вршца оспорио право Будимпештанској претконференцији да било шта мења у име странке, па је одлучено да се организује велики збор бирача Српске народне слободоумне странке у Великој Кикинди на коjeм ће се о томе расправљати. Пред саму конференцију у Будимпешту је стигао и Миша Димитријевић, који је пре њеног одржавања покушао, да у личним разговорима са њеним учесницима, а његовим старим саборцима, издејствује да одустану од одржавања конференције, а пошто у томе није успео, конференцију је бојкотовао (придружила су му се још четири делегата позвана на конференцију).
Уз велику подршку угарских власти нотабилитети су 13. априла 1884. године у Великој Кикинди одржали импозантан збор са преко хиљаду присутних бирача Српске народне слободоумне странке из 52 места, највише из Панчева, који је постало центар нотабилитетске политике. За председника збора изабран је, дотадашњи вишеструки посланик Српске народне слободоумне странке из Велике Кикинде, Миша Сабовљевић когa је предложио Ника Максимовић, а за известиоца др Стеван Касапиновић из Панчева. Овај збор је бојкотовала група либералног центра окупљена око Мише Димитријевића, упркос апелима Јована Јовановића Змаја да Миша Димитријевић подстакне масовни одлазак својих истомишљеника и створи огромну већину, којом ће се спречити подела странке. Оштру опозицију на скупу су чинили радикали Јаше Томића. Нотабилитети, које су махом чинили старији виђенији чланови странке, обезбедили су подршку већине присутних бирача за свој програм, а прихваћено је и то, да се окупљени око овог програма издвоје као нова Народна странка (избацивши придев слободоумна, односно либерална) и да као свој орган задрже лист Заставу. Поред присутних радикала и либерални центар, односно либерали, осудили су закључке овог догађаја.
Као производ Великокикиндске конференције можемо сматрати поделу српског опозиционог покрета на три фракције, односно странке. Поред нотабилитета који су овом конференцијом формирани као посебна странка, преостале две групе, радикална и либерална, наставиће сарадњу против Великокикиндског програма, иако јасно међусобно диференцирани и дистанцирани. До њихове дефинитивне конфронтације доћи ће након избора за српски народно-црквени Сабор 1885. године, а функционисаће преко сопствених органа тј. гласила – либералног Браника Мише Димитријевића и радикалске Заставе, коју ће уз благонаклоност Милетићеве ћерке Милице, са којом ће се и оженити, из нотабилитетских руку преузети Јаша Томић. До формализације постојања две странке доћи ће тек 1887. године, када ће Томић формирати Целокупну српску народну слободоумну странку, која ће убрзо након тога променити назив у Српска народна радикална странка, а Миша Димитријевић и Михаило Полит Десанчић ће свој либерални део конституисати као партију континуитета под истим називом Српска народна слободоумна странка, односно Српска либерална странка. Управо овај део либералног центра представља тему овог рада.
Недуго након издвајања нотабилитета, спроводећи политику обарања Кикиндског програма, лишен уплива у Заставу, користећи мање читан недељник Српско коло као орган своје опозиционо-либералне агитације, 13. јуна 1884. године у Шајкашком изборном срезу, на допунским изборима на посланичко место, које је Милетић због болести напустио, за посланика на Угарском сабору изабран је Миша Димитријевић. Димитријевић је био једини српски опозициони посланик.
Од самог почетка поједини либерали су у радикалима препознавали већу опасност него у нотабилитетима. Многи српски бирачи, па и сами Срби чланови Српске народне либералне странке, српску и страначку политику су доживљавали не кроз програм већ, кроз личности које су се доказале у ранијем периоду страначког рада, па нису у почетку схватили суштину дистанцирања либерала од нотабилитета. Прво мирење нотабилитета и либерала покушао је да изведе истакнути либерал Лазар Милошев, рођени Панчевац, који је у периоду пре Великокикиндске конференције неговао блиске завичајне и пријатељске односе са др Светиславом Касапиновићем, сада већ нотабилитетским прваком, који је с обзиром да је већ 14 година радио у Општој кредитној банци у Будимпешти био помало дислоциран од самог жаришта проблема. Страхујући од експанзије радикала, тј. социјалиста, сматрајући да постоје шансе за измирење са нотабилитетима, Милошев је писао Миши Димитријевићу: Приликом вашег боравка овде као посланик, ви сте ме – као што ћете се сетити – запитали једном приликом, да ли ја у преписци са г. др Стеваном Касапиновићем стојим. Ваш даљи разговор са мном том приликом схватио сам бар ја онда тако, да би ви споразум који је са г. С.К. такорећи прекинут надовезали. Ја то морам у толико више да претпоставим, када наше данашње прилике или боље неприлике уочим, где нам је свака поједина опробана снага од велике потребе. Нема сумње да је разврат, који се са једне стране у нас шири у толико могућији, уколико мање споразума има међу нашим првацима о којима не може ни помисли бити, да ли им је намера чиста и светла. Којим ће се путем што пре и што извесније тај циљ постићи држим спада у ред „тактикеˮ, и та може бити разлика и код људи, који се сви свим жаром и својим поштењем за неоспорну добру општу ствар боре, за бољитак народа свога […] Клица овога лежи у разласку са конференције која је овде била. Међутим, за Мишу Димитријевића и либерале, а што ће убрзо и Милошев схватити, било је неприхватљиво обнављати сарадњу са странком која се одрекла Бечкеречког програма као синонима дугогодишњег опозиционог деловања у Угарском сабору и који је дозволио да свесно или не постане инструмент угарске владе и политике мађаризације у циљу разбијања српског јединственог либерално-опозиционог програма и покрета. Димитријевићева намера је била да путем Милошева убеди Касапиновића да се одустане од Пештанске конференције и Кикиндског збора, односно одступања од Бечкеречког програма.
Полит је тек после дугог избегавања да се изјасни, најпре својим пријатељима, а затим и широј јавности објаснио да не стоји иза акције нотабилитетски настројених страначких првака, јер се не слаже са њиховом намером да преведу народњачку странку на колосек који води у табор владиних присталица. Он је после Кикиндске конференције у изјави која је добила широк публицитет, истицао илузорност покушаја да се битним уступцима у страначкој борби придобије влада за испуњење народносних захтева, посебно на подручјима народно-црквене аутономије. Михаило Полит Десанчић се нашао у веома деликатној ситуацији у којој је морао да бира између значајног дела својих пријатеља и политичких сабораца и доследности опозиционо-либералног деловања.
Угарска влада је сада, поред Срба владиноваца и клерикалаца, имала у својим рукама и Српску народну странку, односно нотабилитете и недвосмислено је деловала у циљу гушења преосталог српског опозиционог покрета, пре свега у Банату, односно Торонталској жупанији, која је поред тога што је била демографски најсрпскија жупанија, била поред Шајкашке најчвршће изборно упориште либерала, али и поприште инцидената, често и крвавих, до којих је дошло приликом покушаја радикала да агитују на нотабилитетским скуповима. Торонталска жупанија и њен велики жупан, а нарочито поджупан Бела Талиан, су били у директном контакту са министром председником угарске владе Калманом Тисом који је истовремено био и министар унутрашњих послова. Угарске власти су крајем септембра 1884. године имале податке о скупљању новчаних прилога за српске опозиционе делатности, а поджупан и остале карике угарског државног апарата су имале задатак да то скупљање обуставе и да сумњиве Србе подвргну полицијској присмотри, по потреби и хапшењу. На изборима за угарски Сабор исте године Срби су добили само једног опозиционог посланика и то Мишу Димитријевића, а Михаило Полит је први пут доживео изборни неуспех, што га је до 1887. године удаљило из политичког и јавног живота. Нотабилитети су покушали да представе ове изборе као свој успех, тврдећи да су добили четири посланика, међутим ни један од наведених посланика није био искључиво њихов, пошто их је све предложила и угарска владајућа странка, а међу њима је било и Срба владиноваца који су редовно добијали изборе као владини кандидати и које нотабилитети уопште нису ни подржали. Обејктивно, нотабилитети су унели конфузију међу Србе бираче, те тако довели до расипања гласова и лошег резултата Српске народне либералне странке, послуживши угарској влади као средство за краткорочну употребу, чији рок ће истећи након избора за Српски народно-црквени сабор 1885. године. Како су нотабилитети на кикиндској конференцији лист Заставу, прогласили за орган своје новоосноване странке, Милица (Милетић) је сматрала да је најприродније да њима понуди лист на продају, иако њихов правац у политици није одобравала […] Међутим, нотабилитети нису показивали веће интересовање за куповину Заставе, јер је за то требало дубоко завући руке у сопствене џепове. У таквој ситуацији, када се није могао наћи купац, питање листа решено је склапањем брака измећу Јаше Томића и Милетићеве ћерке Милице […] Томић је 2. јануара 1885. године постао уредник Заставе. Најутицајнији и начитанији српски лист у Угарској, на овај начин је постало гласило Нове омладине, односно радикала, и поред супротстављања нотабилитетској политици, спроводио је Томићеву политику допуне бечкеречког програма социјалном компонентом, али и Томићеву жељу да као уредник Милетићеве Заставе и Милетићев зет, преузме и Милетићеву странку. Либерални центар, концентрисан око Мише Димитријевића, Илије Вучетића, Николе Јоксимовића и других доследних следбеника Бечкеречког програма, није могао да рачуна на адекватну заступљеност својих идеја у Застави, иако ће сарадња између радикала и либерала потрајати још десетак месеци, у заједничкој борби да се спречи нотабилитетска победа на изборима за Српски народно-црквени сабор.
Осокољена новим политичким околностима и међуодносима српских политичара, председник угарске владе, Калман Тиса решио је да појача напоре на мађаризацији и стварњу једног политичког народа (мађарског) у Угарској. Већ 5. фебруара 1885. године, секретар угарске владе, шаље упитник везан за ефекте дотадашње мађаризације среским начелницима у области које већином насељавају Срби, захтевајући да му поред тога детаљно реферишу о односима мађарског и немађарског живља и предлозима како да се у њиховим областима ефикасније спроведе мађаризација. Већ у наредних неколико дана, десет среских начелника одговара са детаљним извештајима и предлозима даљих активности ка асимилацији Срба. С обзиром на фрагилност и непредвидивост даљих кретања међу српским политичарима у светлу избора за Српски-народно црквени сабор који су планирани за 1885. годину, као и чињеницу да је просвета, односно обавезан мађарски језик у народним вероисповедним школама био кључ мађаризације, један од најагилнијих експонената угарске владе и Министарства унутрашњих послова задужен за мађаризацију Срба, Бела Талиан, поджупан најсрпскије Торонталске жупаније, на основу извештаја просветног надзорника формирао је тачну статистику националне структуре и политичког расположења просветних радника, како би држава могла да изврши притисак по потреби. С обзиром да су либерали и радикали отпочели своје зборове (углавном заједничке у оквиру још увек исте политичке странке), велики жупан Торонталске жупаније почетком маја 1885. године у овоме препознаје хушкање Срба против патријарха Германа Анђелића, а зборове бирача идентификује као рад на организовању српских протестних зборова против Угарске владе и српског патријарха. Захтева од полиције и свих државних службеника да се ситуација прати и предузму одговарајуће мере. У овоме уочавамо постојање потпуног консензуса угарских владајућих кругова, да се обезбеђивањем подршке марионетском патријарху на будућим саборима, комплетно обесмисли било каква аутономна делатност Срба и да се послушан клер искористи у циљу пацификације и мађаризације српског становништва Угарске. Почетком јуна жупаније обавештавају среске начелнике о поузданим сазнањима да су припадници српске опозиционе партије отпочели узнемирујуће активности са циљем да на изборима за Српски народно-црквени сабор помогну кандидате који су против патријарха Германа Анђелића. Угарски државни апарат је будно мотрио све покрете међу Србима, што је и један од прилога тези да је до Великокикиндског програма и нотабилитетске Српске народне странке дошло заједничким радом угарске полиције и српских политичара који су се уморили од опозиционог рада. За предизборна дешавања за Српски народно-црквени сабор, изузетно интересовање је показао и председник Угарске владе и министар унутрашњих послова, који се по том питању налазио у директној коресподенцији са Белом Талианом, поджупаном Торонталске жупаније и особом од највишег поверења. У строго поверљивом писму Талиану поводом опозиционих кретања међу Србима, угарски министар полиције Калман Тиса 20. јуна 1885. године пише: Размотрио сам ваш поверљив извештај под редним бројем 10, са датумом 14. текућег месеца, у којем се ради о примећеним покретима и припремама у жупанији која је под вашом управом везаним за предстојећи српски збор. Ваше напомене су свакако такве, да је њихова спознаја овде веома пожељна. Пошто се ваше славно господство пита на крају извештаја, да ли су у овом случају његови будући извештаји сувишни, одговарам, не само да Ваши извештаји нису сувишни, него их од Вас обавезно и убудуће очекујем, без обзира на жупанове извештаје.
Како би сачували привид јединства српски опозиционари, и либерали и радикали су у име још увек формално јединствене Српске народне слободоумне странке, заказали велики збор бирача странке за Видован 27. јуна 1885. године, у намери да заједничким снагама, уз велике напоре да се међусобно истрпе, спрече уплив нотабилитета у Српски народно-црквени сабор. Виши интерес је захтевао, и од Томића и његових радикала, и Димитријевића и његових либерала, да сачувају пред бирачима јединство опозиционе странке. Угарска власт, иако је одобрила одржавање бирачког збора у Сомбору, окарактерисала га је изразито непријатељским за мађарску политику и патријарха Анђелића, те 18. јуна наложила среским начелницима да се свим средствима постарају да се што мањи број Срба са њиховог подручја одазове позиву на Сомборски збор. Увелико свестан поделе преосталог дела Српске народне слободоумне странке на радикале и либерале, свестан неопходног јединства ради спаса српске аутономије од нотабилитета као продужене руке Угарске владе, Јован Јовановић Змај је Србе позвао на збор под мотом: Одбац’мо сада све што браћу дели. Главну реч на збору су водили Миша Димитријевић и Јаша Томић, а придружио им се и Змај, што је презентовало реалну слику Српске народне слободоумне странке, поделу на либерале, као странку континуитета, радикале који су континуитет баштинили са националним делом програма, тражећи његову допуну социјалном политиком и Змаја као помиритеља. У очима српских бирача на овом скупу је сачувано јединство и демонстрирана слога у борби против политике угарских власти и патријарха Анђелића. Обе фракције су предложиле Змаја да се стави на списак заједничких кандидата за изборе и формирано је заједничко извршно тело странке, средишњи одбор који је био задужен за предизборну агитацију. Упркос притисцима од стране угарских власти и акцији клерикалаца и нотабилитета Сомборски збор је био најмасовније српско окупљање које је по величини и одушевљењу надмашило Милетићев збор у Бечкереку и све омладинске скупштине шездесетих и седамдесетих година.
Остави коментар