Аутор: Милован Балабан, историчар
Стаљинова личност и данас изазива контраверзе, а његов лик, иако непосредно по његовој смрти демонизован и у самом СССР-у, предмет је спорења међу научницима и интелектуалцима. Но, у обичном руском свету он се добро котира. Није тешко закључити да је разлог томе тадашња моћ државе, која се распала 90-тих и није више остварила ни приближан утицај какав је имала у време совјетског диктатора. Ипак, остала су питања на која није у потпуности одговорено. Да ли је Стаљин био типичан источни деспот, руски цар, комуниста бољшевик – наставак Лењинове комунистичке идеологије, или све то помало, притешњен објективним околностимa, које су га приморавале да се мења и прилагођава реалности, а тиме у пракси одступа од најкрућих начела бољшевичке идеологије.
Постоје размишљања да је Стаљин после великих чистки, а нарочито током Другог светског рата, када се позива на руске претке како би окупио народ и пружио отпор Хитлеру, почео да се понаша све више као руски цар. Међутим изгледа да се совјетски диктатор, притиснут околностима и објективном стварношћу, тада нашао у окoлностима које су, практично услед егзистенцијалне угрожености Русије, захтевале такво понашање. Ментално он је увек остао комуниста, наследник Лењина, склон коришћењу репресивног апарата у циљу одржања на власти. Репресивни апарат који је Лењин створио, заједно са монолитном партијом, која је била јача од друштва, те му се тако и наметнула.
Лењин је створио јаку партију са интегралним погледом на свет, али зато тоталитарну и агресивну. Стаљин је наследио партијски апарат, усавршио га и применио у очувању власти, али и државе. Чини се да је Стаљин остао бољшевик до краја живота, упркос еластичности и прилагођавању самој руској држави, на чијем је челу био. Отуда, пошто је прихватио историјски контекст и водио државу како су је водили у геополитичком смислу и руски цареви, како једино и може да се води, многи виде Кубу као земљу која је прихватила доживљај света руских царева, а неки је чак судбоносно одвајају од Лењина. Истина је да је Стаљин остао Лењинов ученик и комуниста до краја. Ипак његов комунизам био је државни, никако анархистичан у смислу који је заговарао Троцки.
Но, оно што је Стаљина карактерисало, или оно што је успело да се искаже најдубље код њега, јесте његово однос према власти. Наиме власт је била за њега све, приоритет над приоритетима. Очување влати је покретало његове поступке више од револуције, или јачања руске државе. Ово говори да је бољшевизам, као уосталом и многе друге идеологије, имао свој развој у заокруживању култа личности која је била поистовећена са идеологијом и партијом. У временима када се комунистичка утопија показивала у најгорем светлу, када су многе ствари теоретски уобличене доведене у питање, када је партија морала у ходу да мења своје погледе и прилагођава се реалности, оно што је остало константно, чак и неопходно да би се оправдао прави курс партије, јесте личност лидера који оличава све догме комунизма, у овом случају Стаљина, спремног да и најсуровијим методама гради тај култ.
Рођење, школовање младост
Стаљин је рођен у граду Гори у Грузији. Солидна породица, мајка Јекатерина и отац Висарион, обезбедили су му какво такво детињство. Нема ништа екстремно у његовој породици. Нити је била богата нити сиромашна за тадашње време. Проблеми настају када се отац одаје алкохолу, те породица почиње да трпи услед неодговорног понашања Висариона. Тада се мајка се све више усредсређује на Јосифа поклањајући му највећу могућу пажњу. Сматрала је свештенички позив најбољи избор за свога сина. Осим верских разлога за овакав став, размишљала је да ће Јосифу тиме бити обезбеђен статус у друштву и пристојан живот.
Отуда се Јосиф уписао на богословију у Горију и завршио успешно четири године школовања. На основу доброг успеха добио је шансу да се упише на духовну академију у Тбилисију. Са 16 година, 1894. године отишао је у Тбилиси и уписао се на академију. Био је успешан у школи, добар и примеран ученик. До 1897. све иде у складу са плановима његове мајке. Млади Јосиф је примеран ученик, има солидне оцене и успешно се школује. Но из школских извештаја види се да, негде од 1898. године, Стаљин почиње да се прикључује једном сумњивом кружоку на богословији, почиње да чита непожељне књиге и уопште тада се код њега виде први знаци младалачког бунта.
Још увек то није револуционарна штампа, али крутост богословије је искључивала готово све књиге са световним садржајем, те је на ово код ученика гледано са неодобравањем. Ипак младог Јосифа те године искључују из богословије (са дипломом вероучитеља отуда што није привео крају школовања, те није могао бити свештеник). Стаљин је у позним својом годинама знао да говори како је богословија била крута, како је онемогућавала да се личност младог човека реализује, те да је то суштински разлог његовог разлаза са духовном академијом. Но, мишљења смо да код Стаљина богословија и црква нису успели да покрену ни један нерв који би га везао за веру, да нису успели да улију у њега осећај нечега вишег од световности и рација, што је био доминантан осећај код будућег совјетског диктатора, чинећи га тактичарем и савршеним оперативцем у походу као тоталној власти у СССР-у.
Младог Јосифа су привукли социјалдемократи са својом бунтовничком, револуционарном идеологијом. Осим што је то била тадашња мода у Русији, морамо констатовати да је било и много проблема у овој великој земљи. Млади су били пријемчиви за револуционарне идеологије, те је и младог Јосифа то привукло. Још на богословији почео је са контактима са превратничким кружоцима, што се само наставило, па и појачало када је изашао са академије. Кретање у овим круговима га је одвело и до првог посла у Тбилисију у једној метеоролошкој станици. Сада долази у контакт са радницима, али и са марксизмом. Тада се повезује са овом идејом, привлачном младима због свог бунтовништва, али и, како су они то видели, епског момента где они себе доживљавају као борце за друштвену правду (правде је са једне стране недостајало у Русији, али са друге Русија је у то време почела велики индустријски развој и била и те како перспективна држава, тако да доживљај правде и неправде је прилично субјекти-ван).
У роману Казбегија „Оцеубица” Стаљин је наишао на једног јунака Кобеа, племенитог хајдука који се бори против господе. Ово га је инспирисало да узме надимак јунака, надимак који му је остао драг до краја живота, а који приказује тадашњу његову личност, младалачку, бунтовничку и револуционарну. Иако је, како је горе речено, револуционар доживљавао себе као неку врсту епског јунака, можемо рећи да је он био изграђен много више по обрасцу Нечајева. Пошто је револуционарна традиција у Русији тада била стара већ скоро сто година, створили су се обрасци таквог друштвеног делатника којег је описао Нечајев. Револуционар је човек проклет, каже Нечајев, без породице, без пријатеља, немилосрдан, отргнут од традиције и потпуно посвећен идеји. Из овога се види да је то сој људи спремних на све како би остварили своју идеју преврата, која се на крају увек претвори у идеју освајања и одржавања власти, партије, а напослетку самог себе. Ово се највише види на примеру Стаљина.
Професионални револуционар
У Тбилисију се Стаљин укључује максимално у револуционарни рад, организује штрајкове и пропаганду, што резултира првим његовим хапшењем 1902. године. Из затвора је млади Јосиф покушао да се извуче молбама, чак је и његова мајка молила за свога сина. Није успео да изађе са робије, послат је у прогонство, одакле бежи 1904, што говори да су руски затвори били мекши од оних које ће успоставити бољшевици, нарочито у време Стаљина. После бекства из логора прикључује се партијској врхушки и борави у Стокхолму на конгресу партије, која је деловала у иностранству. Следеће године је у Лондону, те враћајући се са овог скупа среће у Бечу први пут Лењина.
Тада Стаљин улази у ужи круг професионалних револуционара, који су били припремани да буду пропагандисти, мисионари, новог друштва и нових вредности, формираних од стране Лењина упрошћавањем марксистичког учења и прилагођавањем руском менталном склопу. Како пролетеријата, као класе која, како Маркс каже, једина може да промени друштво и уведе човека у царство слободе. У Русији није било развијеног дела друштва, те је Лењин формирао партију на идеји диктатуре пролетеријата. Том пројекту су били потребни професионални револуционари и јака, хомогена и монолитна партија која ће извршити преврат у име радничке класе. Професионални револуционари, односно партијски врх ће после револуције преузети све државне ресурсе, апсолутну власт и усмеравати државу у правцу за који мисле да је исправан, односно у правцу остваривања комунистичке идеје.
Идеја професионалног револуционара свидела се Стаљину, пошто је одговарала његовом карактеру и темпераменту. Посао профи револуционара био је да иде у народ, проповеда идеологију, хомогенизује масе и усмери у духу неопходности преврата и стварања новог света. Овакав рад је створио једну компактну партију, акумулирало огромну енергију и усмерило је против царске Русије. Наравно ова енергија је деструктивна, али уз савршену организацију обезбеђује да једна мала групација у датом тренутку овлада друштвом и да га потчини својој вољи.
У таквој организација Стаљин је као верни следбеник Лењина брзо напредовао. Смењивали су се затварања због конспиративног рада и напредовања. Од 1912. године Стаљин је кооптиран у ЦК партије, дакле ушао је у најуже руководство. Тада почиње његова каријера високо позиционираног револуционара, односно тада он престаје да се третира као вођа грузијског крила бољшевика и постаје део првог ешалона партије. Ово је проширило његове видике, путовао је по Русији и превазишао је локал патриотски поглед на свет. Услед тога његова слика света и велике руске државе постаје интегрална, почиње да схвата величину и значај комунистичке идеје, како за Русију тако и у интернационалном смислу.
Успон му је заустављен када је 1913. године ухапшен и протеран у Сибир. Ова робија, за разлику од претходних била је озбиљнија. Заједно са Камењевим и другим битним бољшевицима Стаљин борави на робији до марта 1917. године. Велики потреси у Русији, Први светски рат, турбуленције у свету су утицали да робија овог пута буде строжа и са неизвесним исходом. Међутим, када Русија почне да се гиба, када уђе у револуционарно стање безвлашћа, испоставиће се да распад државе иде на руку робијашима. Услед тога Стаљин бива отпуштен и враћа се у централну Русију 1917. За то време прва жена Екатарина је умрла и оставила му сина Јакова. Револуционар Стаљин није имао много времена за сина. Када се буде оженио са Надеждом, Јаков ће доћи да живи са њим, али генерално имао је несрећну судбину – на крају је умро у немачком заробљеништву у време Другог светског рата.
Револуција
Русија је тада сва у превирању. На власти су демократске снаге изашле из фебруарске револуције. Они желе да сачувају некакав континуитет са царском Русијом. Између осталог раде на даљој мобилизацији и најављују офанзиву на фронту како би испоштовали савезнике. Међутим нови неуспеси на фронту, као и нова мобилизација изазивају још веће незадовољство међу становништвом. У тој узаврелој атмосфери Лењин се враћа у Русију априла месеца и пот-пуно радикализује став партије. Почиње од бољшевика да прави монолитну, готово милитаристичку организацију, са јасном структуром, хијерархијом и командом.
Лењин износи тезе за револуцију у којима се види да је он за конфронтацију са свима. Идеје о уставотворној скупштини имају код њега само периферни значај. Вођа бољшевика сматра да је тренутак да ови узму потпуно власт у своје руке и спроведу комунистичко учење, наравно прилагођено самим Лењином руском националном и цивилизацијском наративу. Чак и најуже руководство бољшевика је умерено и опрезно, а међу њима и Стаљин. Но, он убрзо креће свим срцем за Лењином, а колебања ће у време чистки да спочитава својим партијским другарима, који ће му у међувремену постати опозиција и као такви бити ликвидирани у великим чисткама.
На великом конгресу партије Лењин је имао опозицију за свој радикалан и тоталитарни програм. Многи нису веровали да је то могуће, али су имали и зебњу шта после, како организовати државу када се читав претходни апарат демонтира, конфискују имања, земља подели сељацима и закључи рат са Немачком. Међутим нису смели да се изравно супротставе Лењину, а партија је све више постајала Лењиновим деловањем тоталитарна, монолитна и хомогена. Лењинов став је победио, а Стаљин га је подржавао чиме се није сврстао међу колебљиве.
Тако су 25. октобра, или 7. новембра по новом календару, у Петрограду кључна места заузета, а на пуцањ из Ауроре маса је кренула (претходно пропагандно добијена од бољшевика) ка зимском дворцу, срушила га, те је Лењин формирао владу у којој је Стаљин заузео место комесара за национална питања. Потом је расписао изборе за уставотворну скупштину сматрајући да ће сигурно да их добије, односно да ће бољшевици освојити највећи број мандата. Међутим победили су социјал-револуционари, или есери, који су били наслоњени на руске нихилистичне револуционаре из XIX века. После овога Лењин се нашао на прекретници – или признати изборе и пропустити историјску шансу за тотално преузимање власти и изградњу комунистичког система, или не признати изборе и изазвати велике турбуленције у друштву. Лењин је урадио ово друго, што је изазвало дуготрајан грађански рат, од 1918. до 1921. године.
Истовремено са грађанским ратом бољшевици су почели потпуну демонтажу царске империје, али истовремено грађење нове државе на челу са партијом, где је партија алфа и омега система и практично власник државе. Ово је Стаљин само наставио изградивши монструозни партијски механизам, репресивни систем, али и државу јаку под контролом те исте партије. Створена је тајна полиција (ЧК) и Црвенa армија, што је био нуклеус силе помоћу које ће бољшевици добити сурови грађански рат и задржати се на власти. Истовремено ће спроводити своје експерименте утопијског света. Укинуто је судство, црква је стављена ван закона, док је у економији укинута тржишна привреда. Национализоване су и конфисковане све веће компаније, али и вeлики број малих, а земља је после прве поделе сељацима, сада прелазила у контролу партије, која је располагала са свим – тотално и неограничено. Све ово је требало да створи комунистичку утопију у којој ће сви радити колико могу, те добијати колико треба, а те процесе ће контролисати партија, односно њена врхушка – изабрани кадрови.
Бољшевички експеримент је изазвао велику глад и губитак на милионе људи. Сви земљишни поседи су били одузети, имовина конфискована, чак и инострани дугови су отказани страним повериоцима. Када је катастрофа била на помолу, упркос успесима у рату са белогардејцима, приступило се новом економском програму, односно подстицању приватне иницијативе, што је спасило Русију од глади за наредних неколико година. Стаљин је у време рата боравио у Царицину. Своје неуспехе правдао је издајом кулака што ће постати пракса његовог владања, али и читавог бољшевичког система. Исто тако окривљавао је за неуспехе и војнике Црвене армије што га је довело први пут у сукоб са Троцким. Сукоб ће се распламсати 1920. године када Троцки за неуспехе у Пољској окриви Стаљина.
Борба за власт – први човек партије
Будући да је Троцком услед успеха Црвене армије растао утицај, Лењин је у савезу са Зиновјевим и Камењевим покушао да га на неки начин сузбије. Тада на конгресу 1921. године Троцки је окупио своје присталице, али је Лењинова опција била неприкосновена. Ово су године и моменти када Лењин под великим теретом почиње да побољева, а 1922. године Стаљин је изабран за генералног секретара партије, касније најбитнија функција код бољшевика баш зато што је Стаљин био извршилац тог положаја. Генерални секретар је спремао пленуме партије, одређивао дневни ред седница чиме је усмеравао политику бољшевика. Но, оно најбитније је да је генсек водио кадровску политику партије што је омогућило Стаљину да после извесног времена кадровску структуру партије промени, односно да доведе себи потчињене људе на значајне позиције.
После Лењина карактеристична је борба за власт у партији, а тиме и борба за место првог човека државе. Стаљин је користио свој положај генсека партије учвршћујући све више власт. Заједно са Зиновјевим и Камењевим прво је елиминисао Троцког, одузевши му команду над армијом. Врло брзо генерални секретар ће се окренути против Зиновјева и Камењева стварајући десну фракцију у партији, која је била за НЕП. Главни разлог критике противника, препуцавања десне и леве фракције била је гола борба за власт, која је потрајала у значајном интензитету до 1929. године.
Практично до 1930. Стаљин ће вештим маневрима да се избори за апсолутну власт, елиминисањем прво леве, а касније и десне фракције. Као једини прокламовани чувар Лењиновог наслеђе Стаљин ће бити на челу државе и партије, без контроле и без ограничења. Положај који ће касније само учвршћивати и који ће достићи чудовишне размере. Тоталитарност и власт у рукама једног човека ће бити толика да ће и живот и смрт бити у његовим рукама, што ће осетити читаво друштво, што и јесте последица аутократије и ничим ограничене власти. Иако је изгледало (а у пракси и било тако) да је положај првог човека комунистичке империје неприкосновен, Стаљин се осећао несигурно, што га је навело да у другој половини 30-тих година покрене чистке у партији, до тада невиђене и нечувене. Велико чишћење партије му је омогућило да постане апсолутно неприкосновен, једини вођа Црвене империје, али су оне и ослабиле партију и државу што се видело у изазовима који су очекивали СССР и Стаљина, а који су кулминирали Хитлеровом агресијом на велику словенску државу.
Остави коментар