Аутор: Јованка Симић, новинар
Ни готово век и по, колико је протекло од упокојења Стефана Митрова Љубише, дилеме нема – оставио је значајно културно наслеђе, сачувао народни дух и етичке норме 19. века, описујући посебно сликовито обичаје и дух народа, честите и велике јунаке, каквих је међу Србима тога доба било много.
Једина недоумица коју нам је оставио, а лично се потрудио да тако буде, у вези је са његовим именом. Како тачно гласи његово крштено име није утврђено јер писани траг о његовом крштењу у Православној парохији будванској није нађен. У литератури, пак, јављају се различити његови потписи – на некима се ћирилицом и латиницом потписивао као Стефан, на другима Стјепан, али и као Стеван.
Но, то баш нимало не утиче на чињеницу да је био мајстор приповедања и велики романтичар, поносан и частан, борац за свој народ и православну веру. Тежио је да оствари равноправност за своје сународнике како би се школовали и напредовали на исти начин као и други народи.
Потекао је из херцеговачке породице јунака и свештеника. Рођен је пре два века у Паштровићима последњег дана фебруара преступне 1824. године. Отац Митар и мајка Ката Брдарева, обоје су били родом из Паштровића, али се породица касније преселила у Будву. На сиромашном породичном имању, када му се отац упокојио, Стефан је рано, још као дечак постао сироче. У то доба, у целом Приморју није било ниједне основне школе на српском, те је школовање отпочео на италијанском језику. Невоља га је приморала да буде самоук и да се на тај начин спрема за практичан живот.
Захваљујући сопственој упорности и самодисциплини постао је први грађански интелектуалац међу Паштровићима, код којих се, како је забалежено, до тада само калуђери нису бавили физичким радом. Године 1843. постављен је за општинског секретара у Будви. У целокупном Приморју је у то доба доминирала италијанска култура, па је италијански језик владао и у целој јавној управи: у судовима, у општинама и у надлештвима.
Пошто се у свом послу често сретао са законодавством, успео је да ту област у кратком времену изучи те су му, као каквом адвокату, почели долазити мештани из околине како би им састављао документе и бранио их пред судом. То његово самоуко правничко знање, признала је доцније и сама аустријска влада, ослободивши га обавезе полагања државно-правних испита, а потом га именујући јавним бележником.
Врло рано спознао је утицај политике у остваривању виших циљева. Постао је један од најистакнутијих чланова Народне странке. Био је председник Далматинског сабора од 1870. до 1877. године. Као дугогодишњи бокељски представник у Далматинском сабору и посланик у Царевинском већу у Бечу, залагао се против талијанизације Далмације. Настојао је да испослује многе уступке за бокељске Србе и за српскохрватски језик у Далмацији.
У току рата између Аустрије и Италије формирао је народну стражу за одбрану од непријатеља. Борио се за увођење народног језика у јавни живот и за укидање наредби из 1828, по којој су православни Бокељи морали да славе католичке празнике.
Године 1862. делимично је уведен и српски језик у далматинске судове, православни ученици добили су право на стипендије на свеучилишту у Бечу, а у Херцеговини поново почиње да ради
српско-поморска учионица из закладе Бошковића-Латковића.
Био је бококоторски заступник у Далматинском сабору и члан Царевинског вијећа у Бечу (1861, 1866); један од најистакнутијих чланова Народне странке, борац за српски језик, православну
цркву, равноправност у школству и стипендирање ученика. На отварању Југославенске академије знаности у Загребу (1867), говорио је о јединству Словена и важности да не буде поделе по вери. Учествовао је у смиривању Бокељског устанка (1869). Поново је изабран за посланика у Далматинском сабору и у Царевинском вијећу (1870), а до 1878. био је и председник Сабора у Задру.
Свој програм изнео је на Бокешкој скупштини (1848), залажући се за равноправност језика, право вероисповести у свим конфесијама и за економски развој Боке и Далмације. Посебно је наглашавао да Дубровник и Бока Которска никада нису припадали ни Далмацији, а нарочито не Хрватској.
Наиме, у писму које су 400 бокељских главара, међу којима је био и Стефан Митров Љубиша, упутили хрватско-славонском сабору у Загребу, наглашено је да окружје бококоторско по положају, историји, језику, и по племену припада славеносрпској народности. Убрзо је Љубиши одузет саборски мандат.
Ја знам да ви мене не трпите јер сам Србин православне вјере. Излазећ одавле, остављам у сабору младијех сила, који, ако их је Српкиња задојила, знати ће бранити права своје народности и вјере… Тко је то овдје бољи Србин од мене? Мој се гроб знаде од Косова – одговорио је напуштајући сабор.
Списатељству се посветио тек у зрелијим годинама. Књижевни рад започео је преводима са латинског и италијанског. Код Драгутина Претнера у Дубровнику издао је прву књигу Приповјести црногорске и приморске, 1875. године чиме је скренуо на себе пажњу ученог света. Објавио је затим Продају патријара Бркића и Кањоша Мацедоновића, те Скочидевојку, Поп Андровић нови Обилић, Крађа и прекрађа звона и Горде.
Објављивао је чланке и књижевне радове у бројним часописима: Српско-далматинском магазину, Акркиву за повештницу југославенску, Народном листу, Дубровнику: забавнику Штионице дубровачке, Орлу, Календару Матице далматинске, Праву, Гласу Црногорца, Отаџбини, Застави, Српској зори и др. Приредио је латинично издање Горског вијенца (1868).
Његове приче штампане су 1875. латиницом као Приповијести црногорске и приморске, а онда су 1876. штампане ћирилицом у Београду. У последњим годинама радио је највише на Причањима Вука Дојчевића. Намеравао је да напише стотину прича, али прерана смрт га је у томе спречила, па је написао само тридесет и седам прича, које је објављивао у листу Српска зора.
Његова најпознатија приповетка Кањош Мацедоновић драматизована је у неколико наврата и постављена на позоришну сцену. Целокупна дела објављена су му 1928/29, а Сабрана дела, 1985. и 2022. године. Књиге су му преведене на чешки, руски, енглески, пољски, италијански, немачки, румунски, бугарски, мађарски, француски и албански. Посебна издања приповедака објављена су на италијанском.
У својим причама ослушкивао је не само садржај, већ и звук народног говора, а то је представљало новину у српској књижевности тог времена. Био је добар познавалац свога краја, пун љубави за Боку и њене житеље.
Један од најпотпунијих осврта на приповедање Стефана Митрова Љубише дао је Радомир В. Ивановић, српски универзитетски професор, академик и књижевни критичар рекавши да „није никакво чудо што га је В. Ђорђевић прогласио Његошем у прози, што је инвентивни С. Вуловић један период развоја српске књижевности назвао Љубишиним периодом, што га строги логичар Љ. Недић назива националним писцем и ретким уметником, а луцидна И. Секулић каже да је дело Љубишино „чиста класика и овејано духовно благо”.
На Љубишино књижевно стваралаштво није био равнодушан ни Јован Скерлић: Све те његове приповетке биле су једна оригинална новина у српској књижевности. Љубиша је романтичар, али засебне врсте. Он не подражава књижевну сентименталност и фантастичност ранијих приповедача српских, васпитаних код слабих немачких писаца: он је романтичар Вукове школе са нешто угледања на талијанске романтичаре. Добар познавалац свога краја, пун љубави за њ, он је дао лепу слику Боке и њених становника.
Академик Миро Вуксановић забележио је да је Љубишином језику тешко наћи равна у нашој књижевности прошлог века јер сијасет његових речи и данас ће пажљивом читаоцу отворити читав мали чаробни свет. Можда ће неко посумњати да је тако велики рој речи могао настати у изворном говору и помислити да их је писац, са посебним надахнућем, у својој уметничкој кованици, стварао (…) У Љубишином делу све је узето из народа, прочишћено његовом мајсторском руком и поново се, у лепшем облику и друкчијем значењу, вратило у народ – навео је академик Вуксановић.
Сарађивао је Стефан Митров Љубиша са Јованом Ристићем, књазом Николом Петровићем, Валтазaром Богишићем и другим значајним личностима. Добио је Медаљу за заслуге у ратовима (1859. и 1866), а за труд у Буни (1869) Гвоздену круну 3. степена. Као председник
Далматинског сабора награђен је контурством реда Фрања Јосипа с витештвом.
Упокојио се у Бечу, 1878. године. Уз опроштајну беседу Лазе Костића сахрањен је поред Вука Караџића и Бранка Радичевића. Његови посмртни остаци 1885. године пренети су у Будву. У родном граду откривен му је споменик, 1934. године. Град Будва установио је награду „Стефан Митров Љубиша”, која се додељује од 1999. године.
ЛИТЕРАТУРА
- Богојевић, Т. (2024). Јавни каталог изложбе, Библиотека Матице српске, Нови Сад
- Светличић, К. (1999). Стефан Митров Љубиша 1824–1878, у: Каталог изложбе, Библиотека Матице српске, Нови Сад
Остави коментар