Стефан Немања – Свети Симеон Мироточиви 910 година од рођења

Аутор: Проф. др Борис Стојковски

Свакако да је за српски народ најзначајнија годишњица током ове 2023. године, 910. годишњица од рођења Стефана Немање. Као што је добро познато, он је био велики српски жупан (владао у периоду 1166–1196), који се изборио за политичку самосталност у односу на Византију и за уједињење српских земаља. Био је родоначелник српске владарске династије Немањића, која се одржала на власти све до 1371. године. Дакле, иако је и те како било Србије и пре Немањића, његова владавина, његов целокупан живот и дело, представљају преломни период у целокупној историји и култури Срба. Осим тога, од његовог доба постоји и нешто већи корпус релевантних историјских извора који помажу научницима да осветле период који се назива немањићка држава и који је због тога ипак значајно познатији него период пре Стефана Немање. Вреди напоменути и то да велики жупан Стефан Немања није раскинуо са политиком владара претходне куће која је управљала Србијом, посебно на плану спољне политике.

Велики жупан Стефан Немања је рођен у Дукљи (извесно у Рибници код данашње Подгорице) око 1113. године, и како других свештеника у том тада већ предоминантно римокатоличком региону није било, крштен је прво по латинском обреду. Ова српска држава је прва доживела велики успон међу српским кнежевинама на Балканском полуострву, а дукљанска и рашка династија су међусобно биле и повезане и испреплетане. У Дукљи се тако нашао и Немањин отац Завида, који је побегао из Србије током метежа који су настајали за време унутардинастичких сукоба међу династијом која се данас неретко назива Вукановић, иако је то име подложно историографској и научној критици. Када се његова породица вратила у Србију, миропомазан је, како пише његов син Свети Сава у очевом житију, по православном обреду у Цркви Светих Петра и Павла у Расу. Важно је овде напоменути да теза о двоструком крштењу Стефана Немање не стоји, већ се ради о томе да су на латинском западу почели да раздвајају крштење и миропомазање (потврду, конфирмацију или кризмање), што је и данас обичај код римокатолика. Са друге стране, у православном свету, односно источном хришћанству крштење и миропомазање се заједно део Свете тајне крштења.

Испрва је Немања био само удеони кнез, који је заједно са браћом Мирославом и Страцимиром признавао власт свог најстаријег брата, великог жупана Тихомира. Немања је управљао простором око данашње Куршумлије, дакле југоисточним простором тадашње Србије, што је био погранични крај према Бугарској и Византији и налазио се на важној раскрсници путева. И пре него што је постао једини владар, уз помоћ Византије и њеног цара Манојла I Koмнина (1143‒1180), као и цркве, понашао се као самосталан владар у својој удеоној кнежевини, а од тог владара је добио и високу титулу означену у изворима као царски сан. Водећи самосталну црквену политику, што је било противно оновременим правилима у хијерархији владара, подигао је најпре манастир Светог Николе у Куршумлији, што је, заједно са оближњим манастиром посвећеним Богородици, саградио између 1159. и 1166. године. Друга Немањина задужбина из времена пре доласка на српски престо је Богородичина црква, звана и Петковача, која се налазила у близини ушћа реке Косанице у Топлицу, недалеко од остатака рановизантијске базилике.

Немања је због овога дошао у сукоб са браћом. Једно време су га држали и у тамници, а када се уз помоћ својих присталица ослободио, они су врбовали најамнике и савезнике у Византији – али, након битке код села Пантина на Косову, недалеко од Липљана, Немања односи победу. Тихомир је погинуо, а Страцимир и Мирослав су добили своје удеоне кнежевине. Стефан Немања је у знак захвалности Светоме Георгију, који га је избавио из тамнице, подигао Ђурђеве ступове код Раса. Овај храм се налази под заштитом Унеска, а његова изградња је завршена 1171. године, док је црква осликана око 1175. године.

У борбама са Византијом заузео је делове Косова и Метохије, од Арбанаса Пилот, а заокружио је државу припајањем Дукље. Након пораза од Византије, Немања се морао једно време примирити, али након смрти цара Манојла I Koмнина 1180. године, поново у савезу са Угарском војевао је против Царства. У време док је Манојло био жив, српски војници су учествовали у византијској војсци у борби против Турака Селџука код Мириокефалона. И угарске трупе су дошле у помоћ византијским, а хроничар овог периода Јован Кинам јасно наводи Србе као поданике, а Угре као савезнике ромејских трупа. Византијски извори су препознали континуитет који је Немања водио у борби против Византије ослањајући се на угарску и млетачку помоћ, а из каснијег писма његовог сина Стефана Првовенчаног Римској курији сазнајемо да је Стефан Немања одржавао добре односе и са папством. Његов брат Мирослав је управљао Захумљем, простором који је доцније добио и Немањин најмлађи син Растко на управу. Иако је са браћом Мирославом и Страцимиром имао у суштини добар однос, Немања је ипак настојао да удаљи династију кнеза Мирослава из Захумља.

Стефан Немања је наставио са анти-византијском политиком. Прилика за то се указала када је немачки цар Фридрих Барбароса 1189. године кренуо у Трећи крсташки рат. Састанак два владара је одржан у Нишу крајем 1189. године, а Немања је желео цареву помоћ за рат против Византије, а био је спреман да за освојене територије призна Барбаросу као врховног владара. У Србији су крсташи немачког цара били јако лепо дочекани и снабдевени разним потрепштинама укључујући и фоке, односно морске краве, као и разну другу храну за људе и коње, те друге провијанте неопходне једној војсци. Договорен је и брак Тољена, сина кнеза Мирослава и ћерке истарског маркгрофа Берхтолда од Андекса – од овог брака, као и од целог савезништва, није било ништа. Фридрих Барбароса је погинуо на овом путу, сам Трећи крсташки рат је у целини завршен неславно, а у воду су пали и Немањини планови.

Мудрост и далековидост Немањине политике огледа се и у двема чињеницама. Средњег је сина Стефана оженио византијском принцезом, и он је и наследио оца, а од 1217. године је постао и српски првовенчани краљ. Са друге стране, његов син Растко, у монаштву знан као Сава најважнија је личност целокупне српске историје и идентитета. Стефан Немања и његова жена Ана на Благовести (25. марта) 1196. године су се одрекли престола и замонашили под именима Симеон и Анастасија. О њој иначе нема много података, што ствара разне спекулације у вези са њеним пореклом. До данас је нејасно одакле је потицала и ког је Ана била порекла, да ли српског или неког другог, грчког, односно византијског. О њој и њеном животу, као мајке, супруге и монахиње, постоје само уобичајени хагиографски топоси везани за побожан живот, посвећеност породици и томе слично.

Отац се прикључио на Светој Гори сину, и тада монах Симеон и монах Сава започињу заједничку делатност чији је врхунац обнова старог запустелог манастира, односно оснивање Хиландара, манастира Ваведења Пресвете Богородице за српске монахе. Сава је већ у то време угледан монах, прави припадник византијске елите и свестрани интелектуалац, енциклопедиста и полихистор. Са сином Савом, а уз неопходну владарску подршку тада великог жупана Стефана Немањића, зета византијског цара, подигнут је коначно као самосталан манастир Хиландар 1198. године, који је до данас најважније стециште и средиште српске духовности и културе.

Заједно са сином Светим Савом, односно Савом I, првим аутокефалним архиепископом српским, Стефан Немања се сматра једним од утемељивача Српске православне цркве, која великог жупана Стефана Немању слави као Светог Симеона Мироточивог. Из световног аспекта посматрано, то је човек који је заокружио српске земље, и све су се, изузев Босне, нашле у оквирима нове државе. Несумњиво се може сматрати утемељивачем српске државности, који, додуше, није одбацио оно што је било пре њега. Континуитет спољне политике, која се огледала у ратовима са Византијом уз ослањање на Запад и Средњу Европу (Угарска), али и традиције дукљанског краљевства показују Немањино одлично разумевање српске историје његовог времена. Заслуге за цркву су му многобројне, од чувања чистоте вере (обрачун са јеретицима – богумилима), преко подизања низа задужбина до, коначно, заштите саме цркве. Уосталом, и одлазак Растка у манастир, био је зацело плод и Немањине далекосежне политике, како би обезбедио аутокефалност српске цркве и самосталан духовни, једнако као и политички развој, своје земље и династије. У томе се огледа и његов значај и због тога се епоха која почиње са Немањом сматра посебном у историји средњовековне Србије. Не зато јер ничег пре није ни било, напротив, већ што је у доба Немањића добило свој финалан облик и пуноћу државног, црквеног и културног развоја, што је у оно време било нераздвојно.

Једна овако свестрана личност какав је био Свети Стефан – Свети Симеон Мироточиви, представља угаони камен темељац за целокупни српски идентитет, културу, веру, као и државност од средњег века па све до модерних времена. Зато је ова његова годишњица од великог значаја и требало би је достојно обележити, како у научним кружоцима, тако и пригодним програмима културних, образовних и других значајних установа у земљи и дијаспори.