Аутор: др Александра Колаковић
Француска влада на челу са премијерком Елизабет Борн, као и француски председник Емануел Макрон суочавају се са штрајковима као последицом увођења пензионе реформе. Очекивано још од самог формирања владе прошле године, владавина без апсолутне већине, отежава спровођење реформе и њено изгласавање кроз парламент. Иако је још у току првог мандата Емануел Макрон планирао пензиону реформу, као и његови претходници, одустао је од њеног спровођења због незадовољства бирачког тела. Ипак, други и последњи мандат омогућавају да се спроведу реформе и које нису популарне, а у чију неопходност француски председник верује. Питања која се намећу након демонстрација које прелазе и у насилне, јесу бројна. Крећу се од политичке судбине владе Елизабет Борн, па и самог Емануела Макрона, до оних која задиру у саму срж француске демократије. Стога је потребно појаснити не само расположење француског народа, потребу пензионе реформе, али и употребу члана 49.3 Устава Француске о коме се полемише у јавности.
Милиони људи на улицама Париза и других француских градова већ више недеља су у непрекинутом штрајку који новинари називају и – „Нова француска револуција”. Талас незадовољства растућим трошковима живота и штрајк радника на бензинским пумпама који су тињали прошле године, преусмерени су ка пензионој реформи која између осталог предвиђа одлазак у пензију најраније са навршених 64 уместо са, до сада 62 године. Француска има дугу традицију протеста и готово сваког дана на улицама се може видети да Французи скрећу пажњу на догађаје, појаве или траже различите врсте права. Када су социјалне теме у питању, посебно су активни и јединствени. У сећању су још свеже сцене насиља током чувеног протеста Жутих прслука 2018/2019. године, а старије генерације се сећају и покушаја Макронових претходника да спроведу пензиону реформу. Ипак, ситуација је сложенија јер су се сви синдикати ујединили и протест је из мирне ушао у насилнију фазу. Док се на снимцима и фотографијама види велики број људи на улицама, фотографије расутог смећа које се данима не износи из Париза обилазиле су планету. Као главно питање се намеће да ли ће насилнија фаза одвести протесте ка крају или се ватра незадовољства распламсала и може се чак и пренети на остале земље.
Протест је, у земљи где се константно преиспитује стање демократије и тежи очувању социјалних права, посебан интензитет стекао од 7. марта и финализовања скупштинске процедуре. Очекивало се да ће након расправе по амандманима којих је било преко 7.000, доћи до гласања у парламенту и сви су се питали да ли је могуће да је премијерка Борн сакупила већину. Ипак, влада је употребила члан 49.3 и тиме избегла гласање, али је тиме и број демонстраната на улицама повећан, као и расправа о легитимности овог чина. Сама седница је била турбулентна, премијерка Борн се једва чула од певања националне химне посланика и повика против владе и реформе. Левица је напустила скупштину, а потом се у складу са применом члана 49.3 приступило и гласању о поверењу влади Елизабет Борн. Ово није било прво гласање о поверењу, Борнова се већ на почетку мандата суочила са овим проблемом. Уосталом, и њен избор за премијерку последица је њене улоге у смиривању незадовољства и штрајкова система јавног транспорта у Париској регији. Макрон је знао да онога тренутка када покрене питање пензионе реформе, од кога је током првог мандата одустао – показаће се привремено, покреће лавину незадовољства. У овом контексту била је потребна особа са искуством, што Елизабет Борн јесте.
Да ли је пензиона реформа била заиста потребна? Емануел Макрон и Елизабет Борн су у прилог пензионе реформе износили бројне аргументе, а најважнији јесте да је велики проблем да ли би кроз десетак година француски пензиони систем могао да има новца и функционише. Како се у француском друштву повела дискусија да ли су ови наводи оправдани, оформљена је и комисија стручњака која је написала извештај. Проблем је настао зато што су поједини делови извештаја делом и контрадикторни па се различито тумаче у складу са идеолошким спектром којем аналитичари и новинари припадају. Оно што јесте чињеница говори у прилог да је ситуација веома забрињавајућа и да аргументи иду у прилог томе да ће централизовани пензиони систем Француске (један пензиони фонд и 27 посебних фондова) 2030. године бити у великој кризи уколико не дође до реформе. План владе Елизабет Борн јесте да постепеним повећањем до 2030. године Французи могу да оду у пензију уместо 62 са 64 године, а пуна пензија би 2027. године подразумевала 43, а не 42 године радног стажа. Французи су иначе једна од најдуговечнијих нација и просечна старост до које жене живе и примају пензију је 89, док мушкарци живе у просеку 87 година. Процењени расходи на пензије 2032. године би били око 14,7% БДП (садашњи су 13,8%). Интересантно је да су четири радника финансирала једног пензионера 1950. године, док је процена да ће их бити само 1,3 већ 2040. године. Процене су и да пензиони фонд није у минусу само из разлога што држава плаћа пензије државним службеницима. Реформа има дакле за циљ и подстицај економског раста.
Синдикати одлучно поручују „Ми смо ту чак и ако Макрон то не жели” и истрајавају у намери да докажу да пензиона реформа може бити спроведена на неки други начин. Французи који учествују у протестима не доводе у питање само пензиону реформу већ и „саму суштину” француског социјалног система. Они верују и да влада Елизабет Борн жели да избалансира свој буџет јер је у претходном периоду Француска пролазила кроз економске кризе и давала је пореске олакшице компанијама. За њих је питање борбе против реформе пензијског система и питање класне борбе. Још од доба Француске револуције код генерација Француза негује се посебан однос према послу, при чему је радна снага одређена слободом грађанина. Један од аргумената јесте да се додатни новац узме кроз опорезивања најбогатијих Француза. Појавиле су се и листе колико је, на пример, 10 најбогатијих Француза увећало своје богатство у задње три године. У питању су милијарде евра, које би по мишљењу дела јавности требало преусмерити кроз екстра порезе у пензионе фондове. У овом контексту левичарских идеја и њихове популарности, која се огледа и кроз слику политичког живота у Француској, а посебно у присуству левичарских партија у парламенту, очекивано је да оживе идеје о једнакости. Оно што је додатно подстакло демонстранте да масовно изађу на улице јесте употреба члана 49.3. Иако је поменути члан Устава из 1958. године, иначе осмишљен у доба Де Гола с циљем да спречи кризе као што су оне из доба Четврте републике, означио преузимање одговорности извршне власти и био је употребљаван више пута у француској историји, ипак је сада постала дискутабилна његова легитимност. Такође, на оне који су незадовољни пензионом реформом додатно незадовољство изазвала је реакција снага безбедности за коју они који учествују у протестима тврде да прелази границе. Са друге стране и полиција тврди да сами учесници протеста доводе у опасност припаднике полиције. На основу изјава сведока, присуство група радикалне левице посебно утиче на радикализацију протеста.
Док је објављена вест да је отказана посета британског краља Чарлса III, француски аналитичари су разматрали могућности које стоје пред Емануелом Макроном и владом премијерке Елизабет Борн. Чини се да је Макрон одлучан да спроведе пензиону реформу. Могуће да ће у тим околностима влада друге премијерке у историји Француске бити смештена у историју. У неким истраживањима јавног мњења говори се о проценту од преко 70% грађана који се противе овим реформама. Бројне су карикатуре Емануела Макрона и Елизабет Борн. Међу њима се издвајају оне карикатуре на којима је Борнова обавештена да је она добар кандидат за пензију јер је близу 62. године живота. У току протеста, смена Борнове је помињана као могуће решење кризе. У неким анализама се иде и до потребе за преиспитивањем демократских начела и потребе за новим уставом или модификовањем члана 49.3 у смислу да може бити употребљен само онда ако је председник добио мандат од народа, при чему је навео јасно реформу или активност коју жели да спроведе. Наравно да су ово још увек не тако реалне могућности, али је сигурно да се у временима криза и ратова преиспитују темељи друштва и држава, а не само да мења дипломатска и безбедносна архитектура.
У ишчекивању одлуке Уставног суда, Емануел Макрон се обратио грађанима, који су његово ћутање, некомуницирање са синдикатима, а потом и телевизијски наступ осудили. Чини се да су Французи више обратили пажњу какав је сат носио и зашто га је скинуо у току телевизијске емисије него на објашњења неопходности пензионе реформе. Ипак, Емануел Макрон и Елизабет Борн настоје да смире ситуацију и најављују и трагају за политичким савезницима. Очито је да ће се ситуација у Француској када ни једна страна не одступа од својих захтева и планова, још више компликовати. Влада покушава да успостави комуникацију са појединим синдикатима, смири ситуацију увећањем минималне пензије за 100 евра и повластицама за поједине социјалне категорије, као и категорије пензионера. Они који протестују не желе да одустану, а сцене насиља су додатно утицале на део њих да изађу на улице. Ипак, ако се сетимо протеста Жутих прслука његова моћ је ослабила оног тренутка када су постали насилни, када су оштећени културно-историјски споменици и приватна имовина. За сада је извесно да се спровођење пензионе реформе одлаже, чак и ако је одлука Уставног суда позитивна. Колики ће бити период одлагања зависи од више фактора, а имајући у виду понос и борбу за слободу, правду и једнакост француског народа, као и да је Емануел Макрон до сада показао да успешно проналази излаз из бројних комплексних ситуација, сигурно је да ћемо пратити реформску агенду француске владе и велику борбу.
Остави коментар