Структура политике и теорије о држави

Аутор: др Љубиша Деспотовић

1. СТРУКТУРА ПОЛИТИКЕ: Politi, Politiks, Polisi

Структуру политике можемо одредити као вишеслојну предметну сегментацију политиколошке анализе где се главни фокус усмерава да поједине важве аспекте њеног функционисања а све у зависноси од тога који слој ове комплексне људске делатности желимо да анализирамо и истражимо. Стога структуру политике можемо посматрати као контекстуалну анализу политичке власти, политичке моћи, политичких вредности, политичких потреба, политичких интереса, политичких циљева и политичких средстава, док неки политиколози у тај низ убајају и политичке нада (очекивања). Због тога ћемо читаву овако комплексну политичку структуру посматрати преко разуђене појмовне тријаде ‒ Politi, Politiks, Polisi, која нам долази из богатог политичког искуства Велике Британије и енглеског језика, који је имао јасну потребу да разложи сложеност модерне политичке феноменологије и учини је спознајно разумљивијом и методолошки експликативнијом.

Politi

Politi изражава сложене институционалне аспекте политике, као на пример: устав и политички поредак, политичке институције, политички систем, политичке изборе, правно заштићен корпус људских права и слобода, тип или врсту политичке културе, политичку традицију, државу и њене политичко-правне функције и сл. Овај аспект политике у битном утиче на изградњу политичке воље и конституисања политичког простора у коме делују други аспекти или димензије политике. Politiks и Polisi се увек остварују унутар овако дефинисаног институционалног оквира политике. Стога се Politi испољава на тројаки начин:

а) прво, кроз устав који регулише организацију и међусобне осносе државних органа власти, кроз тзв. хоризонталну и вертикалну организацију власти;

б) кроз друге системске законе које држава доноси преко парламента а који регулишу односе у институционалном сегменту политичке власти (владе као носиоца извршне власти, парламента као носиоца законодавне власти, судског система власти, изборног система и сл.)

в) кроз јасно кодификован корпус друштвених норми и обичаја који ослоњени на базични систем вредности одређују односе у друштву у тзв. политичком саобраћају и политичкој комуникацији односно преовлађујућим јавним дискурсима. Читава структура ових односа регулисана је у ствари преко типа доминантне политичке културе која влада јавним простором, као и преко устаљених политичких образаца који дефинишу суштину и квалитет односа једне политичке заједнице. Дакле, „Politi утиче на изградњу политичке воље и на простор за деловање других димензија политике“ (Степанов: 39).

Politiks

Politiks изражава процедуралне аспекте политике, политичке интересе, политичке конфликте, политичке компромисе, политички легитимитет, политичку моћ и сл. Овај поглед на политику стога метафорички треба посматрати као једну врсту политичке арене у којој се одвија јавни живот политике. У таквој политичкој арени долази до сукобљавања политичких интереса и тврдих језгара политичке моћи који настоје да целој политичкој заједници наметну своје виђење политике које је усклађено са њиховим интересима. У овој димензији политике врше се покушаји задобијања политичког легитимитета кроз компромисима вођену политичку акцију моћних. То је простор политике у коме се стиче или губи реална политичка моћ, без обзира на тренутну политичку позицију у структурама власти или опозиције. То је сурови политички простор где се намеће политичка воља јачих или вештијих играча у политичкој арени. Баш као што се то некада реално дешавало у правим такмичарским аренама Старога Рима.

„Облици и начин стицања моћи као и очување моћи посебно су значајни у демократским, одн. респонзивним системима, због чега демократија представља суптилну политичку форму владавине… У ауторитарним системима Politiks је редукован на политички императив монистичког фактора који искључује политички компромис разних политичких опција и субјеката“ (исто: 40).

 Polisi

Polisi представља „нормативне представе о садржају политике“ или каква би политика требала да буде. Она испољава јасну представу о томе какве би требале да буду јавне политике које нужно морају да штите и оваплоћују тзв. јавни интерес грађана у политичкој заједници. Polisi је у ствари начин поступања политичких субјеката у политичком пољу који смо претходно метафорички означили као политичку арену. У њеним оквирима се формирају транспарентни критеријуми за тзв. добру или лошу политику, односно политику која је у служби реализације јавног интереса грађана или је њен малигни патолошки деформитет. Она обухвата политичке субјекте у које убрајамо: грађане, бираче, политичке партије, друштвене покрете, разне облике цивилних иницијатива грађана, лоби групе или групе за притисак и сл. У њеном оквиру се дефинишу политички програми политичких субјеката као нека врста понуде грађанима али и јасан план и програм деловања, уколико неко од политичких субјеката добије поверење грађана, било у вршењу саме власти било у њеном контролисању кроз разне облике протективне функције цивилног друштва. То је и нека врста јасног пописа политичких задатака који треба да се реализују уколико су као политички циљеви добили подршку грађана, односно, као нека врсте грађанске облигације с јасним обавезама њених потписника. „Понекад је веома тешко правити јасну разлику између термина Politiks и Polisi, због тога што се њихова значења у животу преплићу и спајају.“ (исто:41)

Сва три аспекта политике чине неодвојиво јединство реалне политичке праксе, али су овде изложена на презентовани начин како бисмо олакшали наше теоријске увиде у саму суштину политике као такве и форме њеног појавњивања и упражњавања. Дакле, реч је помоћном теоријском моделу преко кога нам је лакше да спознамо њена три битна аспекта појављивања и функционисања. Тиме тоталитет саме политике није нарушен нити наша свест о томе да је у реалном политичком животу ове аспекте могуће практично раздвајати.

2.ТЕОРИЈЕ О ДРЖАВИ

Пре него ли изложимо основне теорије о држави кроз њихова елеменатарна схватања, неопходо је да се макар и за кратко подсетимо на нека од њених главних обележја као правног и политичког ентитета који се у суштинском смислу разликује од друштва. Некада је појам државе у средњем веку имао различите називе. Стога што се држава у модерном смислу речи конституисала полако и фазно, па су средњовековни облици који су обављали део њених садашњих функција били одређујући у добијању такве ентитетске маркације. На пример: societes civilis, res publika, politic body или пак guter polizei. Основно својство државе је да је она организација sui generis и као таква се разликује од свих других друштвених организација, особито по томе што појединац не може да из ње иступи, односно изађе. Чином свога рођења он постаје држављанин неке државе и то остаје до краја свог живота чак и ако постане држављанин неке друге државе. За разлику од осталих друштвених организација чије чланство је углавном добровољно, у случају државе оно је обавезно и добија се по правном аутоматизму чином рођења. Управо због тога држава је иснтитуционализовано посредовање између мноштва интереса и промотер општег карактера ‒ интереса свих и свакога (Росоово разликовање опште воље од воље свих).

Држава је трајна установа и нужна асоцијација која има контролу над свим другим добровољним асоцијацијама и удружењима. Једино држава има монопол на тзв. легитимну примену физичке силе у спровођењу права и прописа које сама доноси. Управо је држава правна и политичка форма кроз коју се преко њених институција и кроз хоризонталну и вертикалну организацију власти врши сама политичка власт. Управо стога она организује и регулише јавни живот и јави интерес грађана. А она то врши кроз стабилан систем од већине прихваћених друштвених вредости и прописаних норми и правила.

На плану међународних односа држава је њен главни субјект и суверено тело дефинисано и признато кроз стално становништво, дефинисану територију (омеђену међународно признатим границама), те легалном и легитимном влашћу признатом од других међународних субјеката.

Управо због свега горе констатованог, а да бисмо комплетирали наше увиде о њој, неопходна је кратка рекапитулација основних теорија о држави, њеним елементима, организацији, функцијама и сл. Стога њихова условна подела може да се сведе на класичне и савремене теорије.

Класичне теорије заступају становиште о конститутивним елементима државе као минималног услова да се о њој може говорити као о држави. Стога оне сматрају да свака држава мора имати (поседовати) у свом корпусном склопу три елемета: територију, становништво (народ, грађане) и суверенитет.

а) територија државе представља у најједноставнијој формулацији подручје омеђено међународно признатим границама једне државе на којој се простире њена власт односно њена сувереност. То је јасно одређен државни простор њене суверене јурисдикције над грађанима и територијом, над којим ниједна друга држава нема право спољашњег мешања у било ком смислу. Правни систем државе једини је систем законских норми које се суверено спроводе на њеној државној територији, у који су укључени и прописи из међународног права других држава али само онда када их је дотична држава слободно прихватила у свој правни систем склапањем и ратификовањем међународних уговара, било билатералним споразумима било мултилатералним уговорима или пак прихватањем међународних конвенција и споразума, чиме и те норме постају део правног поретка државе која их прихвата.

б) становништво једне државе чине људи (грађани) који се налазе на њеној државној територији и који су подвргнути њеној државној власти и као такви дужни су да поштују њен правни и политички поредак. Чином рођења сваки грађанин на тој државној територији стиче право држављанства и тиме се уписује у њене држављане са свим правима, слободама али и обавезама које из токвог статуса произилазе.

в) суверенитет је појам који указује на суштину сваке државе, а подразумева да је државна власт врховна изнутра, а независна према споља. Сувреност као таква има својих неколико веома битних атрибута, она је неограничена, неотуђива, непреносива и недељива, што јасно имплицира схватање да је државна власт као конзумент тако схваћене суверености аполутна и трајна докле год као таква постоји одређена држава.

Савремне теорије државе које су углавном у темпоралном смислу настале у 20. веку, покушавају да укажу на неке такође важне сегменте њеног функционисања и организације.

Неолибералне теорије државе настале су у окриљу тзв. нове деснице као њихово становиште које покушава да изврши неку врсту редефиниције државе (Р. Нозик, С. Хајек и др.) и њених функција а све у контексту тада владајућих дискурса неолиберализма, како у области економско-финасијских парадигми, тако и подручју политике и политичких вредности које су брутално наметане као владајући политички обрасци. Ова школа мишљења наметала се још од шездесетих година прошлог века и позната је и као тзв. чикашка школа, у јасној намери да промени до тада владајућу парадигму кензијаског схватања државе и друштва оличеног у моделу тзв. државе благостања. Они настоје да осмисле нову идеолошку потку промена у свери економско-финасијских односа фаворизујући интересе богатих слојева и одричући све вредности кензијанизма. Када се једном те промене десе у економској основи производње и потрошње живота ни сама држава сагледана кроз њене функције неће остати нетакнута, напротив. Присталице ове школе државу виде потуно у складу са својим економским представама, као неку врсту политичког тржишта са страном понуде и страном потражње. Доживљај државе је доктринарно схваћен као нека врста економског предузећа коме је искључиви циљ увећање профита (буџета) али се тај профит стиче на рачун већине сиромашних грађана јер су интереси богатих елита остали правно и политички потпуно заштићени. У доктринарном склопу ове теорије могуће је препознати јасно изражену тзв. либералну тријаду преко које је могуће потпуно јасно сагледати суштину њених захтева о устројству света капитала који државе мора да прати. Реч је о три процеса која су нужно пратила транзиционе токове из кензијанског модела друштва благостања на Западу или социјалистичких друштава на Истоку у доминантан неолиберални модел организовања након спроведене транзиције. То су: 1. приватизација свега што се приватизовати може, укључујући државну и друштвену својину; 2. дерегулација прописа која се има спровести када већи део својине постане приватан, јер нови правни амбијент не само да мора да иде на руку великим власницима капитала, већ и да им правно гарантује несметану пенетрацију у витално ткиво тзв. опасних класа и њихово даље пљачкање, и 3. смањење трошкова којим се правдају масовна отпуштања било радника било службеника и њихово извођење на сурово тржиште рада и отварање новог циклуса елементарне борбе за егзистенцијални опстанак.

Плуралистичке/неоплуралистичке теорије државе своде државу на владу као носиоца извршне власти, а њену делатност ‒ политику као ланац реакција на социјалне и политичке инпуте који стижу ка њој из њеног економског, социјалног и политичког окружења. Међу главним заступницима ових теорија узимају се Р. Дал и Х. Ласвел. По њима држава у облику својих органа извршне власти, пре свега, комуницира са лидерима интересних група као носиоцима друштвене моћи и са њима прави интересне договоре. Непосреднији контакти с таквом врстом интересних група последице и њиховим фаворизовањем у смислу одобравања разних врста државних „привилегија“, као што су склапање пословних аранжмана, добијање субвенција, повољног кредитирања и сл. у односу на остале делове друштва са којима нема такву врсту непосредне комуникације и договора.

Неовеберијанске теорије државе поред истицања класичних веберијанских одлика државне бирократије (администације) као што су образованост, рационалност, стручност, ефикасност и сл. инсистирају на концепту развојне државе која се конституише на три важна постулата: 1. аутономији државе, схваћене као битног услова њене непристрасне улоге у редистрибуцији како правде, тако и друштвених добара; 2. развој њених свеукупних капацитета како би могла да буде ефикасна у том послу и 3. јачање њене снаге у смислу могућности опслуживања потреба и интереса целокупног друштва чији је концентрисани облик легитимне моћи. Читава ова теорија заснована је на унапређењу Веберових схватања о функцијама државе а особито на начелном ставу да држава није (не сме да буде) паразитски организам на телу друштва, већ управо супротно ‒ да њена снага и функционална важност лежи (почива) у њеној ефиксној организационој и рационалној делатности која је усмерена као развоју друштва и задовољењу његових потреба, а не у самој власти и концетрацији нелегитмне моћи њених носилаца. Држава је стављена у функцију решавања друштвених проблема и задовољења његових нараслих потреба и ван тога нема одвише функција ни смисла. Управо супротно неолибералној теорији, необеберијанци сматрају да тржиште не може да створи повољне услове за развој друштва, већ то може једино на исправан начин схваћена држава.

Теорије о држави благостања изражавају модеран став у којој држава представља институционализовани компромис класног договора у друштву. Овакав концепт окренут је задовољењу максимума социјалне правде који је последица тзв. класног компромиса рада и капитала, при чему и једни и други треба да буду задовољни суштинским обележјима таквог компромиса. Он би требао да сфери рада гарантује минималне економске услове у којима је загарантован њихов егзистенцијални статус, заштита политичких и синдикалних права, избегавање масовне назапослености, остваривање рационалног обима партиципације у задовољењу њихових културних, образованих и здравствених потреба и других важних социјалних интереса. Истровремено основни интереси капитала за стицање профита као главног механизма капиталистичке производње и потрошње живота не би ничим били угрожени.

Неомарксистичка струја притом сасвим оправдано указује на модерну кризу легитимитета савремене капиталистичке државе и измештање те кризе из сфере економских односа у простор државних институција и њених функција, које се све више стављају у функцију заштите интереса крупног капитала, финансијког монопола и транснационалних корпорација, интезивирајући тзв. државни интервенционизам управо у корист претходно дефинисаних субјеката. Функционалистичка струја пак инсистира на по њима основној функцији државе која треба да управља кризама које генерише капитал и тзв. трижиште. Она треба да се превасходно бави следећим пословима: 1. заштитом установљеног поретка; 2. промоцијом капиталистичке акумулације и 3. производњом легитимитета, јер својим функцијама задире у целукупну сложену структуру друштва. Основна намера тако установљене државне власти је скривена, али ипак јасно детектована као намера да организује владајућу а дезорганизује потчињену класу користећи се опробаним средствима друштвене манипулације као што су: образовање, религија, медији и сл.

Неокорпоративистичка теорија државе инсистира у оквирима свог теоријског дискурса на укључивању економских актера распоређених у разне корпоративне облике репрезентације који ће кроз међусобни дијалог, а уз посредничку улогу државе (кроз њену посредничку улогу медијатора), доћи до усаглашеног модела друштвеног договора схваћеног као најбољи могући облик социјалног компромиса. Реч је заправо о три битна политичко-економска партнера: 1. послодавца као главног представника капитала, 2. синдиката као главног репрезента сфере рада и 3. државе која преко пре свега владе игра одлучну улогу медијатора, дакле, егзактног примера облика трипартитног корпоративизма.

У склопу ове теорије можемо препознати два облика корпоративизма ‒ државни и друштвени:

1. државни корпоративизам настаје углавном у економски и политички неразвијеним друштвима у којима држава у себе инкорпорира институције грађанског (цивилног ) друштва и користи их као инструменте остваривања своје доминације. Реч је о политичком поретку у коме је цивилно друштво закржљало и нерзвијено, у коме цивилни облици деловања нису способни да се изборе са свемоћном сфером политичке моћи заогрнуте у институционални поредак државе.
2. друштвени корпоративизам по правилу настаје у развијеним друштвима у којима се упоредо развија државни поредак са својственим му интервенционизмом и паралелни поредак цивилног друштва са интересним групама као системска противтежа институцијама моћи државе. Такав поредак може да получи извесну равнотежу и произнесе сарадњу оба поретка много више неголи њихове сукобе или доминацију државе као поља концентрисане политичке моћи која некада делује кроз институционални поредак, а врло често и мимо њега.

Суштина овако схваћеног корпоративизма лежи у активној позицији грађанских група и иницијатива (корпорација) у креирању политичких односа у друштву која се врши кроз сарадњу са све моћнијом државом. Основни циљ једних и других јесте повећање управљивости читавог система политичких односа који укључују и економско-финансијске токове, али и свеукупног демократског развоја друштва. Овакав систем односа назива се корпоративним јер инсистира на корпоративином идентитетском репрезентовању интереса а не на атоматизованој улози аутархичних појединаца који као грађани не би имали тако моћан капацитет за преговарање и одбрану својих легитимних интереса. (Степанов: 46‒56).

Литература:

Р. Степанов (2008). Увод у политику и политички систем. Нови Сад: Филозофски факултет.