Аутор: проф. др Борис Стојковски
Папа Урбан VI (не заборавимо – без папске дозволе се није могао основати универзитет у средњем веку) је 21. фебруара 1384. дозволио оснивање теолошког факултета у Бечу. Принц Албрехт III Хабзбуршки исте године донео је једно писмо којим даје универзитету одређене привилегије и удахњује нов живот задужбини свог преминулог брата Рудолфа, како је он то навео у овом документу. Помен људи из наших крајева почиње већ 1389. године, када на студије одлази тителски кантор по имену Климент, а студенти из подручја данашње Војводине, односно Срема, Баната и Бачке, све до краја средњег века чешће долазе да студирају у Беч.
Укупно педесет четири студената с подручја данашњих Бачке, Баната и Срема долазе у Беч на студије. Међу потоњима за ову тему најважнији је magister Benedictus de Scheremio, односно магистар Бенедикт из Срема, који је, иако пореклом из наших крајева, био острогонски каноник. Дакле, био је високи достојанственик најзначајније и најстарије угарске, односно мађарске цркве, која је била и седиште надбискупа и примаса целе Угарске, а и данас носи ту престижну титулу. Поред тога, он је у Паризу на чувеној Сорбони стекао и baccalaureatus, односно диплому из теологије као и магистарску титулу из седам слободних вештина. А у Беч је дошао 1424. године и наставио своје школовање. Чињеница да се налазио на значајном положају у оквиру острогонске цркве сведочи да је имао и јаку финансијску потпору да може да студира на најпрестижнијим западноевропским универзитетима средњег века.
Добро је познато и много је пута истицано колики је углед и значај имала опатија Белафонс, односно самостан Свете Марије на месту данашње Петроварадинске тврђаве. Постојала је готово три столећа, била је једна од најбогатијих црквених установа, а захваљујући сремском вину које је производила, била је чувена у трговачким, једнако колико и црквеним круговима средњега века. Извесни Frater Gregorius, односно редовник-монах по имену Григорије, петроварадински цистерцит (матрикула му као порекло наводи баш Петроварадин – professus in Petrovaradino записали су) 15. јула 1475. године уписао се на универзитет у Беч, дакако, да студира богословске науке. Овај податак је веома важан јер је један од ретких који помиње поименице припаднике самог конвента цистерцитске опатије из Петроварадина, односно једног конкретног монаха који је дошао у Беч на теолошке студије. Нажалост, нема никаквих даље података о њему. Да ли се овај цистерцит вратио на Петроварадин или је каријеру наставио где друго, о томе извори ћуте.
Димитрије из Срема који је 1414. уписао бечки универзитет, дошао је на овај факултет под ректором магистром Николом Хеберсдорфом који је био и доктор медицине, очигледно врло учен човек. Прецизно, нажалост, не може се знати за све ђаке из ког су места, али очигледно да су у Бечу током XV века посебно, сремски студенти били и те како присутни на теолошком факултету, а било је и црквених достојанственика, као и оних који су достигли високе академске ступњеве. Укупно их је у периоду који смо обрадили било деветнаест са подручја Срема на универзитету у Бечу. Многи од њих су уписивали факултет код ректорâ који су били врло учени људи, доктори медицине, слободних вештина или теологије, и самим тим били у прилици да стекну врло високо образовање, не само за оно доба.
Што се тиче Баната, занимљив за ову тему јесте један студент из Честерега. Ради се о Емериху, односно Имреу из Честерега, који се на теолошки факултет и Бечу уписао 1456, а потом три године доцније, 1459, дипломирао и достигао титулу магистра. Поред тога, Емерих је носио и врло високе црквене титуле, прво је био прокуратор, а потом, 1470–1471. године постао је и каноник најзначајније, најстарије и најугледније угарске цркве – острогонске, вероватно при самој катедрали. Значајан податак за историју села Добрица у средњем веку јесте чињеница да је тамошњи жупник Блаж уписао 1397. године универзитет у Бечу. Dominus Clemens plebanus ecclesiae in Dobrica у Чанадској бискупији је пак уписао исти универзитет октобра 1431. године. У питању је дакле још један тамошњи жупник који се звао Климент. Заиста ванредно интересантан прилог историји образовања једног малог банатског села, који сведочи да су универзитети омогућили и људима из нижих друштвених слојева да напредују и достигну високу универзитетску и црквену каријеру, и уопште узев, да се добро образују.
Кантор тителске цркве, о којој је већ било речи, по имену Климент уписао се 1389. године на универзитет у Бечу. За њега је експлиците наведено да је из Калочке дијецезе, односно надбискупије. Нешто доцније, априла 1443. године, кустос при овој цркви из Титела Вартоломеј Штормер је уписао исти универзитет. Никола из Футога, који се 1438. године уписао у Беч на универзитет, био је неколико деценија касније (1478–1496) каноник цркве у Стоном Београду, још једној од најугледнијих угарских цркава. И Валентин из Бездана након уписа на Универзитет у Бечу и вероватно успешног свршетка студија, постао је прво главни каноник у Стоном Београду (1464–1469), а потом и лектор од 1480. до 1490. године. Неки редовник по имену Антоније, такође из Бездана, уписао је универзитет у Бечу 1451. године, међутим, овде матичне књиге не дају неке детаље. Он је просто назван frater, те се не зна ни одакле је заправо дошао, тј. у ком је манастиру живео, ком је римокатоличком црквеном реду припадао нити ишта друго.
Јован из Сомбора се уписао у Беч на теологију 1458. године, исто као и Никола Занки из Сремске Митровице 1453. године, те Јован Андријин из Футога 1498. године. Куриозитет је да су означени као nobilis у матичним књигама универзитета. Нажалост, нема ближих одредница о њима, вероватно је да су у питању припадници неког нижег локалног племства. С друге стране пак Филип Чапо из Сонте остварио је значајну каријеру на универзитету у Бечу. Он је, наиме, на тај универзитет уписан 1477. године, виши степен је остварио три године доцније, када је добио бакалауреат из теологије, а 1487. године и магистарску титулу. Октобра речене је на универзитету као магистар био на високој позицији прокуратора за угарску нацију.
Најзначајнији чешки средњовековни владар и римско-немачки цар Карло IV Луксембуршки послао је писмо папи у тадашње седиште Авињон 1346. године, са жељом да у Прагу оснује универзитет. И доиста, годину дана доцније папа Климент VI установљава за сва будућа времена Универзитет, који може да издаје дипломе и магистерије, како се наводи у овом документу. Сам цар доноси оснивачку повељу 7. априла 1348. године, доноси се нешто касније и печат универзитета на коме је писало Sigillum universitatis scholarium studii Pragensis и на којем је био изображен Свети Вацлав, увелико у ово време светац-заштитник Чешке. Историја прашког универзитета је почела. Неретко се сматра првим словенским универзитетом, али историјске истине и прецизности ради, ипак поменимо и чињеницу да су му узор били немачки универзитети, те да се Праг, посебно у ово најраније време, ипак има сматрати немачким универзитетом, пре него словенским.
Међу студентима са тла данашње Војводине који су своју академску каријеру започели баш у овом граду и његовом универзитету, сви су са подручја Срема. Помена је нарочито вредан Јован из Каменице (данашње Сремске Каменице), који се уписао 1407. године, исте је стекао и диплому из философије док је магистар постао фебруара 1412. године. И двојица студената из Сланкамена су остварили завидну академску каријеру. Један је посебно значајан, јер је постао магистар философије на истом универзитету исте године као и Јован из Каменице. Овај значајан академски успех остварио је студент Никола из Сланкамена.
Магистар Блаж из Каменице је уз помоћ грађана свог града отишао на студије, и била му је обећана каменичка црква, где би постао свештеник по повратку. Студирао је управо у Прагу где је био одушевљен хуситским идејама. Поред њега, из Каменице су били Тома и Валентин који су такође били хусити, студирали у Прагу и са неколико пријатеља и пријатељица отишли за Молдавију и превели Свето Писмо на мађарски језик и то се понекад сматра првим преводом Библије на овај језик. У научним круговима она се зато и назива хуситска Библија. Католички аутори, наравно, сматрају превод лошим, називајући двојицу Каменичана погрдним речима, пишући за њих да су луди, јеретици, итд. Тома је остао на крају, а Валентин отишао у Турску, научио турски и слао вести султану. Оно што међутим треба неизоставно поменути, јесте да један од њих није био родом са простора Срема већ из Печуја, док је други био Сремац, потицао је из Илока. Врло је вероватно да су већ започели неку свештеничку службу у Каменици када су послати на студије, где су пригрлили рану реформацију и хуситизам и кренули у своје активности по угледу на Јана Хуса. Он је, наиме, превео Библију на чешки језик, те је сасвим јасно шта је послужило овим каменичким студентима-хуситима као узор у њиховој намери да преведу Свето Писмо и на свој матерњи, мађарски језик.
Краков је, после Прага, други универзитет у словенском свету, али, у смислу свега напред реченог, први прави универзитет настао међу Словенима. Пољски краљ Казимир Велики га је основао 1364. године, на њему су била три одсека за канонско и пет за римско право, а временом је настало и два медицинска одсека, као и једно одељење за слободне вештине (artes liberales). У краљевој оснивачкој повељи гарантује се слобода предавања, односно оно што данас називамо аутономијом. Краљ је универзитету дао велике поседе као и повластице, што је овај универзитет ускоро учинило великим и значајним културним и образовним центром средњовековне централне Европе. Из Срема је било свега тројица студената, од преко 2000 колико их је до пропасти угарске средњовековне краљевине припадало мађарској нацији на овом универзитету. Јован из Каменице је 1407. године добио бакалауреат, а пет година доцније и магистарску титулу. Наредни студент на краковском универзитету пореклом из Срема био је Георгије Герарди из Петроварадина, који је 1500. године дошао у Краков, оставивши траг у матичним књигама ове високошколске установе.
Нешто доцније, 1508. године помиње се у матрикулама извесни Тома из Сусека. Он извесно ове године није уписао факултет већ могуће нешто раније, јер се још 1504. године Тома из Сусека спомиње у матичним књигама краковског универзитета, али то не значи да нису у питању два истоимена становника овог сремског насеља. Он је 1508. године заузимао високо место consiliariusa односно саветника мађарске нације. Једноставније речено, налазио се, на одређени начин, на челу угарских студената те године и заступао их пред управом универзитета и пред црквеним властима. Други пак студент са ових простора који је био на челу угарске нације у Кракову је потицао с простора Бачке и матрикуле га наводе по имену Vicencius Mathei de Pachyr, односно Винко Матијин из Пачира, који је био consiliarius између 1516. и 1527. године. У његово време се помиње и Јован Петров из Сланкамена. Он је у Краков дошао пред сам крај средњег века, у регестама се појављује 1517, и те године је заведен у списима овог универзитета као студент. Један Гргур из Каменице поред кога је написано да је ректор уписао је универзитет у Кракову 1521. године. Ово може да значи да је у питању била особа која је већ имала неки академски степен, те је можда овде наставио школовање. Но исто тако може да буде посреди обична омашка. Позицију ректора у средњем веку и данас не треба изједначавати, а иако је податак нарочито збуњујућ, ипак остављамо могућност да се радило о неком ванредно образованом човеку, о коме извори, као и о многима, надаље ћуте.
Универзитети су били места где су се школовале неке од најугледнијих личности целокупне угарске историје. Управо на прелому епоха, постоји податак о Ђорђу Сремцу, родом из Каменице. Он је у историографији познат као аутор Посланице о пропасти угарског краљевства, те као капелан угарских краљева Лајоша II и Јована Запоље. Он је знао српски, јер је у Срему у његово време већ било већинско српско становништво. Он је 1548. године плативши осам денара, код прокуратора Михајла Фабријевог из Шлезије, доктора вештина и философије, уписао теологију у Бечу. Управо негде када га спомињу матичне књиге он је и умро.
Закључак је да је низ студената са тла Срема, Баната и Бачке, упркос релативној малобројности, ипак остварило завидне каријере. Њихове биографије, уз неколико изузетака, готово је немогуће реконструисати, али су сви ови подаци, ма колико оскудни, вредан прилог историји Војводине.
Остави коментар