Аутор: мср Срђан Граовац, историчар
Уласком САД у Први светски рат, силе Антанте су добиле најмоћнијег савезника кога су у том тренутку могле пронаћи, а чега је амерички председник, Вудро Вилсон, и те како био свестан. Одлучивши се на тај велики искорак, односно напустивши до тада традиционалну изолационистичку политику своје земље, Вилсон није имао намеру да буде само неми посматрач креирања послератних међународних односа. Напротив, одлучио је да буде протагониста новог светског поретка, утемељеног на његовим политичким идејама и принципима. Управо зато Вилсон је одиграо главну улогу на версајској политичкој позорници где се од 18. јануара па до 28. јуна 1919. године кројила нова мапа Европе. Мировна конференција одржана у Паризу представљала је кључни момент за међународну легализацију новоизграђене јужнословенске државе, Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
Треба нагласити да процес стварања Југославије није текао нимало лако. Почетком Великог рата, када је Краљевина Србија борбу за југословенско уједињење представила као свој ратни циљ, чак и савезници из Антанте су то дочекали на нож. Британија, Француска и Русија намеравале су да са територијом коју је српска влада видела у оквиру заједничке државе Јужних Словена тргује. Тачније, зарад придобијања нових савезника, биле су спремне да праве различите концесије на простору Балкана. На пример, Италији је понуђен добар део Јадранске обале где су доминантно живели Јужни Словени, Румунији Банат, а Бугарској српски део Македоније. Самим тим, било им је неприхватљиво да се већ тада добар део Балкана означи као југословенски, односно као нешто на шта српска влада полаже легитимно право залажући се за идеју југословенског јединства.
Упркос неразумевању савезника, Србија од својих ратних циљева није одустала. Околности су се временом мењале, а 1917. године идеја стварања Југославије доживела је нову афирмацију. Наиме, на седници Царевинског већа одржаног у Бечу 30. маја 1917. године председник југословенског клуба, који су чинили посланици јужнословенских народности у наследним земљама двојне монархије, Антон Корошец, прочитао је њихов заједнички предлог новог преуређења Аустроугарске. Према том плану монархија је требало да добије тријалистичку државно-правну и политичку платформу у чијим оквирима би се поред Аустрије и Мађарске налазила и југословенска национална и политичко-територијална заједница. Међутим, та чувена Мајска декларација изазвала је велику забринутост, пре свега код српске владе, јер је иста предвиђала опстанак и реформу Аустроугарске, а никако њено разбијање и нестанак. Планови о националном уједињењу српског и јужнословенских народа у независну и суверену европску државу тиме су доведени у питање. Тачније, Мајска декларација предвиђала је уједињење само јужнословенских земаља Аустроугарске у једну државу и то под жезлом хабзбуршке династије, што је за српску владу било неприхватљиво.
Поред других, ово је био један од кључних разлог због којих су српска влада и Југословенски одбор спремили својеврсни политички одговор на бројна питања у вези са уједињењем јужнословенских народа. Иначе, југословенски одбор су чинили словеначки, хрватски и српски емигранти из Аустроугарске. Српска влада их је организовала, финансирала и подржавала како би у међународној јавности вршили пропагандно деловање у корист јужнословенског уједињења. Убрзо након Мајске декларације организована је конференција српске владе и Југословенског одбора на Крфу. Трајала је од 15. јуна до 20. јула 1917. године. Главни камен спотицања између српске владе и њеног председника Николе Пашића са једне стране и дела Југословенског одбора предвођеног Антом Трумбићем са друге стране, огледао се у различитој перцепцији структуре уређења будуће државе. Представници хрватске политичке елите заговарали су федералистички принцип уређења са републиканским обликом владавине, док је Пашић заступао идеју централистички устројене монархије. Ипак, под притиском међународних политичких дешавања текст споразума названог Крфска декларација је усаглашен. Никола Пашић у име српске владе и Анте Трумбић у име Југословенског одбора 20. јула 1917. године, ставили су свој потпис на тај документ. Потпуном успеху конференције значајно је допринео управо Анте Трумбић. У одсудном тренутку по рад Конференције он је пристао да се о уређењу будуће државе одлучи након рата у заједничком парламенту. Поменутим маневром Трумбић је постигао два основна циља. Прво, да српска страна пристане на стварање заједничке државе и одбаци идеју „етапног уједињења” , односно стварања Велике Србије, за шта је Трумбић сумњао да представља Пашићев примарни план. Други циљ био је да Србија, са позивањем на потписану декларацију, ургира код савезника да стварање заједничке државе јужнословенских народа добије статус ратног циља Антанте. Иначе, споразум је подразумевао да назив будуће државе буде Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, чиме је и Југословенски одбор прихватио монархијски облик владавине у будућој земљи. Предвиђено је да нова држава буде устројена као уставна, демократска и парламентарна монархија са династијом Карађорђевић на челу. Истовремено, гарантована је једнакост свих грађана и народности, слобода вероисповести, равноправна употреба сва три имена народа и оба писма, као и опште бирачко право. Упркос својој ефемерности и правној мањкавости, Крфска декларација имала је значајан утицај на афирмацију југословенске идеје као ратног циља српске владе и јужнословенских политичких елита, посебно у постратном раздобљу повеснице истих.
Међутим, једно су биле идеје српске владе, Југословенског одбора и Југословенског клуба, а друго планови великих сила. Реализација идеје стварања Југославије био је чврсто повезано са питањем опстанка Аустроугарске. Уколико би Хабзбуршка монархија преживела рат идеја јужнословенског јединства није имала изгледа на успех. Тачније, евентуално се могло рачунати на стварање југословенске заједнице у оквиру Хабзбуршке монархије, уз обнављање Србије и Црне Горе и можда њихово минимално територијално проширење. Иначе, те 1917. и 1918. године чак су вођени и тајни преговори између Аустроугарске и земаља Антанте о томе да Дунавска монархија промени страну чиме би Немачка остала без најважнијег савезника, а рат готово извесно био окончан. Самим тим и поменуте опције преуређења Аустроугарске, али и целог Балкана биле су на столу. Вудро Вилсон, као прагматичан политичар, потпуно је подржавао такву дипломатску акцију. У својим ратним циљевима, формулисаним у чувених 14 тачака, Вилсон је предвиђао опстанак Аустроугарске, уз унутрашње преуређење. Тиме је слао јасне сигнале званичном Бечу да уколико напусти савез Централних сила и приклони се Антанти може рачунати на очување своје територије. Слично као Американци, и Британци су желели да сачувају Аустроугарску од потпуног уништења. Аустроугарска је иначе била традиционални савезник Гордог Албиона на Старом континенту и то толико важан, да су је понекад називали копненом војском Велике Британије. Британска дипломатија је у Дунавској монархији видела неког ко ће сузбијати утицај Русије, али и неутралисати сваки покушај неке нове немачке експанзије у централној и југоисточној Европи. Суштински, за Британце је југословенска идеја била нешто што је доводило у питање опстанак Аустроугарске и самим тим била им је неприхватљива. Француска је следила САД и Велику Британију у њиховим ставовима, док је Италија имала значајно другачије гледиште. Званични Рим је желео уништење Хабзбуршке монархије видевши у томе шансу да елиминише опасног такмаца у борби за доминацију над Балканом, а посебно јадранском обалом. Сем тога Италија је тајним Лондонским уговором из 1915. године, а након победе у рату, требало да добије северну Далмацију са градом Задром и његовим залеђем, Истру, као и већину јадранских острва. Пошто би формирање Југославије директно угрозило те италијанске ратне циљеве они су се тој идеји одлучно супротстављали.
Планови о очувању Аустроугарске, опстајале су све до средине 1918. године, практично скоро до самог завршетка рата. Међутим, како је постало јасно да је Аустроугарска одлучила да своју судбину чврсто веже за Немачку, САД су напустиле дотадашње становиште и јасно послале поруку да ће након окончања сукоба, када се буде кројила нова мапа Европе, право народа на самоопредељење добити примат. Тиме је древној Хабзбуршкој монархији забијен колац у срце. Познаваоци европских политичких прилика добро су разумели, да уколико се народима Аустроугарске омогући право одлучивања о сопственој судбини, та национално подељена земља нема шансу за опстанак. Самим тим, пред сам крај рата, идеја стварања Југославије добила је на актуелности у политичким структурама сила Антанте. Одлучан став Американаца натерао је Британце да мењају своје ригидно гледиште, тако да су и у Лондону почели да у будућој југословенској држави виде замену за улогу коју је у њиховој спољнополитичкој агенди имала Хабзбуршка монархија.
Још током 1917. године, након уласка његове земље у тај глобални сукоб, Вилсон је отпочео припреме за међународну конференцију на којој ће се након рата одлучивати о судбини света. Пошто су слабо познавали прилике у Европи, амерички председник је наложио да се формира једно посебно тело сачињено од младих, али већ афирмисаних научника, са циљем да се америчка делегација што боље припреми за предстојеће преговоре. Управо тако је настала група под називом „Истраживање“ (The Inquiry) коју су сачињавали историчари, географи, војни стручњаци економисти, етнолози, односно око 150 научника истраживача. Наиме, Вилсон је сматрао да САД треба да теже успостављању што праведнијег мира, који ће бити гарант стабилности послератног света. Односно, уз подршку научника требало је пронаћи најисправнија решења, а Вилсон би их потом представио другим делегацијама и одлучно заступао. Током учешћа на Версајској конференцији та група истраживача представљала му је кључни ослонац.
После америчке, најбројнија делегација у Паризу била је из Краљевине СХС. Вођена искусним Пашићем сачињавали су је Анте Трумбић, Иван Жолгер и око стотињак најумнијих Срба, Хрвата и Словенаца. Задатак већине чланова делегације био је да што боље припреме политичко вођство, односну поменуту тројку за Конференцију. Наравно, треба нагласити да су све кључне одлуке доносиле САД, Британија, Француска, односно круг сила победница. Самим тим, представницима Краљевине СХС једино је преостало да преко појединих чланова ових кључних делегација на које се могао извршити какав такав утицај, покушају да наметну своја решења за простор југоисточне Европе. Увидевши то на време, Пашић је позвао Михајла Пупина да што пре дође у Париз. Вођа делегације краљевине СХС је одлично разумео да је од свих државника у Паризу најутицајнији председник САД. У одлучивању он се ослањао на своје научнике, а управо преко Пупина српско мишљење се могло најбоље пласирати до америчких делегата. Колико је тај Пашићев потез био пресудан, убрзо је постало и више него јасно. Угледни амерички научник српског порекла, Михајло Пупин, кретао се у елитним америчким круговима. Лично је познавао председника САД, али и бројне чланове његове делегације. Посебно важно било је Пупиново познанство са Дагласом Џонсом његовим колегом са Колумбија Универзитета и из Њујоршке академије наука, где је Пупин био председник, а Џонс секретар. Као угледни географ, Џонс је учествовао у секцији америчке делегације задуженој за повлачење граница на Балкану, што је омогућило да српски захтеви буду саслушани и са посебном пажњом анализирани од стране америчких стручњака. Следствено томе ни успех није могао изостати. Одбацивши Тајни лондонски уговор као неправедан, Вилсон је вођење међународне политике путем тајне дипломатије означио ретроградним и у савременом свету неприхватљивим. Право народа на самоопредељење тиме је добило примат, што је омогућило да се највећи део јадранске обале припоји младој јужнословенској краљевини. Слично је било и са Румунији обећаним Банатом. Тек након интервенције Пупина дошло је до његове поделе на српски и румунски део. Иначе, још током Версајске конференције, Норвешка је постала прва земља која је признала краљевину СХС. Убрзо потом то су учиниле и САД, чиме су дале снажан подстрек свим оним државама које су се тада још увек колебале.
Вилсон је отворено пружио подршку југословенском уједињењу, јер је сматрао да је то исправно и да се свим малим народима, па тако и Јужним Словенима, мора омогућити да сами бирају државно–правни оквир у ком ће живети. Сем тога, то је била препорука и његових стручњака, за које сам већ нагласио да су на Вилсона имали велики утицај. Научници из групе „Истраживање“ били су на становишту да је формирање југословенске државе најбоље могуће решење за југоисток Европе. Тачније, сматрали су да је уједињење јужних Словена природан еволуциони процес, да се суштински ради о једном говорном подручју и једном народу, који је живео у различитим историјским околностима, што је временом створило неке, али не и непремостиве разлике. Најснажније поделе биле су последице конфесионалних разлика, али уз примену демократских начела у функционисању друштва, верске разлике нису биле непремостиве. Можемо рећи да су се, у највећој мери, амерички делегати па и сам председник САД ту водили примером сопствене државе. Иначе, Вилсон ништа није препуштао случају. Слао је своје агенте да на терену, у југословенским покрајнама, испитају расположење становништва за уједињење. Извештаји које је добијао само су га уверили да је на исправном путу.
Међутим, треба нагласити да је за америчке експерте из „Истраживања“ стварање заједничке јужнословенске државе било најбоље, али не и јединио решење. Уколико из ма ког разлога до тога не би дошло, у том случају понудили су алтернативу. Друга опција била је стварање одвојене јужнословенске државе састављене од српског, хрватског и словеначког становништва Аустроугарске, која политички не би била повезана са Србијом. Трећа опција била је стварање велике Хрватске која би била састављена од Далмације, Хрватске, Славоније и Босне и Херцеговине. Четврти предлог подразумевао је одвојене и посебне јужнословенске државе (Хрватска, Словенија, Босна, Далмација и Славонија) под међународном заштитом. Иначе, та четврта опција била им је најмање реална. Мале државице на тако расцепканом Балкану представљале би „лак плен“ за велике силе, на првом месту Италију. Узевши све то у обзир, расположење великих сила и алтернативна решења стварању заједничке државе, регент Александар, Никола Пашић и доминантна већина српске политичке елите одлучила се за уједињење. Југославија, која је обједињавале све Србе, али и Хрвате, у датим околностима представљала је најбоље решење. Стварање Југославије без Србије подразумевало је да скоро два милиона Срба остане одвојено од матичне државе, што је за регента и српску политичку елиту било апсолутно неприхватљиво. Посебно у светлу чињенице да је Србија у том рату поднела страховите људске и материјалне жртве и да би након свега тога остављање пречанских Срба у другој држави српска јавност доживела као катастрофални неуспех.
Наравно, остаје и она опција која се неретко помиње у нашој данашњој јавности, а то је жал за тим што Србија те 1918. године није војском омеђила своју територију и пред савезницима је одлучно бранила. Међутим, таква теза пада у воду када сагледамо већ помињане ставове великих сила те 1918. и 1919. године. Вилсон је промовисао начело праведности и права народа на самоопредељење приликом цртања нових граница у Европи. Самим тим, силе победнице би инсистирале да се народима на Балкану омогући изјашњавање у каквој држави желе да живе. Логично, поставља се питање како би се становништво, а посебно у Босни и Херцеговини, изјаснило. Узмемо ли у обзир да су Срби у БиХ били већина, али релативна (око 44%), а Хрвати и Муслимани су заједно чинили преко половине укупног броја грађана то свакако представља енигму. Многи ће указати на то да су се и Мухамеданци у БиХ махом изјашњавали као Срби, што јесте тачно. Међутим, снажна вишедеценијска антисрпска пропаганда спровођена од бечких власти, а са циљем да би се антагонизовали односи између православаца и муслимана, дефинитивно је оставила последице. Чињеница је да се репресивни аустроугарски апарат у БиХ у највећој мери ослањао на локално муслиманско становништво, што је посебно било изражено током тих ратних година. Зато, да су босански муслимани били у дилеми између прикључења Србији на истоку или јужнословенској држави на западу, питање је какву би одлуку донели. Далмација је ту чак и јаснија, они су пре свега били за југословенско јединство и то листом. Славонија је, према свим проценама, на првом месту гравитирала Загребу, а тек затим југословенству, док је припајању Србији тежио тек мали број махом становника српске националне припадности (мање од 20%).
Следствено томе, долазимо до закључка да је Србија којим случајем остала при ставу да ће запоседнуте границе бранити, то би је неминовно довело у сукоб са савезницима. Наиме, Вилсон јесте подржавао српску политику, али не из личних разлога већ зато што је дубоко веровао да је она исправна. Зато што се та политика залагала за слободу и право на одлучивање малих јужнословенских народа, а не нечије покоравање или потчињавање. Србија свакако није имала капацитета да улази у сукоб са својим моћним савезницима, онима од којих је економски и војно зависила, односно онима који су креирали послератни свет. Уосталом, најбољи показатељ за то је сама Италија. Иако са десетоструко више становника и минимум толико више војника, са очуваним економским и војно-производним капацитетима, са нетакнутом земљом за разлику од окупиране и опустошене Србије, таква Италија није била спремна да се сукобљава са савезницима, већ се невољно помирила са одлукама мировне конференције у Паризу. Шта више, за разлику од Србије Италија је имала писмене гаранције савезника о територијалним добицима након рата, формулисане у Тајном лондонском уговору из 1915. године. Па ипак, одлуком Вилсона да одбаци сва решења постигнута тајном дипломатијом, Италија је остала кратких рукава ускраћена за очекиване добитке у Далмацији и Албанији.
Када све то сагледамо уочићемо једну добро познату политичку реалност, која се у српској јавности неретко потпуно игнорише. Србија, нити било која друга држава на овом вечито немирном Балкану, никада сама није могла да црта границе. Увек су оне зависиле од великих који су их повлачили у складу са својим интересима. Мали народи су могли и могу покушавати да утичу на одлуке великих или да своју политику усклађују са њиховим плановима, али не могу да им намећу решења. Стварање Југославије само је један флагрантан показатељ те чињенице. Након нестанка Аустроугарске силе победнице су у стварању Југославије видели најбоље решење за овај део Европе, а српска политичка елита се у то уклапала. Понашање Вудро Вилсона, лидера у том тренутку најмоћније силе света, није ништа другачије у квантитативном смислу у односу на понашање других вођа у сличној позицији. Јер он је тај који одлучује и од њега зависи где ће бити границе. Међутим, квалитативно гледано он јесте био специфичан, јер је тежио да одлуке које донесе буду утемељене на принципу правде и правичности, а никако пуком силим, па чак ни зарад његових личних интереса. Зато је његова политика била благодетна за југословенску идеју и зато је његов допринос стварању заједничке државе Јужних Словена пресудан.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Владислав Савић, Вудро Вилсон. Напредак, Панчево, 1924.
Драгољуб Р. Живановић, Вудро Вилсон и Лондонски пакт 1915. године. Историски часопис : орган Историског института САН. Књ. 58, стр. 275–299, Београд, 2009.
Стеван Хаџивуковић, Ствараоци историје XX века. Прометеј, Нови Сад, 2005.
Драган Бисенић, Шта Вудро Вилсон дугује Србима. Данас, Београд 2018.
Остави коментар