Аутор: Жељко Ињац, новинар
Мајка црква свим црквама је патријаршија у Јерусалиму. Из Израела се хришћанство раширило по целом свету. Први хришћани били су Јевреји. Богатство јеврејске верске традиције прелило се у хришћанство.
Јеврејска дијаспора у Римском царству била је далеко бројнија од становништва у самом Израелу. Укупан број Јевреја у Римском царству у првим вековима хришћанства се процењује негде до 7 милиона, од чега око 7% у Израелу.
Процењује се да је једна трећина Јевреја била пријемчива за хришћанске идеје. Тај излазак из рабинске верске традиције и прелазак у хришћанство био је озбиљан ударац за јеврејство широм Римског царства јер синагога није прихватила хришћанско учење као део јеврејске верске традиције и убрзо су сви они који су постали хришћани били одбачени од синагоге, а потом и од свог народа.
Хришћанска идеја Новог завета као Новог Израела држала је у уверењу прве хришћане, који су долазили из јеврејства, да ће њихов верски и национални идентитет наставити да постоји и у „новим околностима“. Ипак, то се није догодило. Томе у прилог говори и сведочење Светог писма Новог завета о првом црквеном сабору у Јерусалиму, на коме се заправо одлучивало у којој мери је неопходно сачувати све оне верске форме које су чиниле идентитет јеврејства. Идеја апостола Павла, јеврејског националисте до хришћанства, била је пресудна на овом сабору. Павлова идеја отворила је врата Новог завета за све оне народе који долазе из многобоштва, јер пред њих није постављала захтеве испуњавања религиозне форме јеврејске традиције, но истовремено је то био проблем за саме Јевреје хришћане. Управо због тога, већ на том првом црквеном сабору, долази до озбиљне полемике и сукоба ставова његових учесника, тј. првих апостола. Но, Павлова идеја побеђује.
Павлово одбацивање рабинске традиције није случајно. Хеленистичка култура (архаично: јелинска култура) на простору Израела била је присутна још од Александра Македонског. Део јеврејског народа већ је увелико био хеленизован. Иако је отпор хеленизацији био жесток, па је чак довео и до Макавејског устанка, приликом чега је рабинска верска традиција нашла упориште у националном покрету и извесној мери га и подстицала, што је као последицу имало стварање јудејске државе на чијем челу је била династија устаника чији монарх је истовремено обављао и улогу првосвештеника, ипак је хеленизам на крају преовладао. И поред јеврејске упорности и истрајности у очувању свог аутентичног начина живота и своје специфичне културе, којој је темељ био у вери, култура Грка је на крају постала доминантна, како у целом Римском царству, тако и у његовој сиријској провинцији којој је Израел припадао. Ослањајући се на ту културу, Павле је успешно извршио своју мисионарску делатност. Да је на сабору у Јерусалиму одлучено другачије, односно, да се послушао Петар и други апостоли који су були на његовој страни, и да се покушала сачувати рабинска традиција и национални јудејски идентитет, највероватније је да хришћанство никад не би одмакло даље од Израела, нити би успело да постане светска религија јер би остало заробљено у уско националним оквирима, тј. не би никад постигло ту ширину и универзалност коју је пружала хеленска култура.
Хеленизам и хеленска култура од тог времена постају нераздвојни део хришћанства. Грци су у праву када гордо тврде да је хришћанство незамисливо без хеленске културе, без хеленизма. Хришћанство је хеленизовано да би потом христијанизовало целокупно подручје које је припадало хеленској култури. Први векови хришћанства показују да је апостол Павле био у праву. Хеленизовано хришћанство језиком хеленске културе преноси идеје Исуса из Назарета целом Римском царству и те идеје лако бивају прихваћене јер су разумљиве припадницима хеленске културе, пошто су им саопштаване на њима разумљивом грчком језику, на начин на који су тадашњи умни људи философи, данас би се рекло интелектуалци, говорили. Хришћанске апологете користе се језиком хеленске философије. Кроз форму хеленске културе пласира се хришћански садржај.
Временом Грци постају већина у цркви. Савремени грчки теолози нарочито воле да нагласе да се у цркви појавила „свест да је будућност хришћанства коначно везана за хеленизам“. Да, истина, хеленизам и хришћанство били су у извесној симбиози или симфонији, као што је, уосталом, то била и римска држава. Но, нити су хеленска култура, нити римска држава саме по себи биле циљ хришћанству, него увек и само средство за мисију спасења на коју је Христос послао апостоле.
Наравно да је хеленизам оставио трајан печат на хришћанство, нарочито на источно православно, али он сам по себи не значи ништа осим једне етапе у историји Европе. Православно хришћанство може да постоји и без хеленизма, као што може да постоји и без русизма и без србизма. Као што, рецимо, данас православно хришћанство постоји без јевреизма, иако је потекло из Израела.
Суштина старог хеленизма од Александра Македонског па касније до Византије јесте у његовој универзалности, у космополитизму. И сама византијска империја је по свом карактеру космополитска, универзална, васељенска, не национална. У томе и јесте била њена привлачна моћ, поред јаке економије и државног уређења које је опстајало вековима.
Становници Византије себе називају Ромејима, не Грцима. За њих је Византија (назив који је настао касније по граду Византиону) заправо Други Рим, Римска држава. Други Рим је уједно и симбол хришћанства. То није други пагански Рим, већ други хришћански Рим, пошто је први пропао неславно, пропао и као пагански и као хришћански град и центар државе.
Измештањем седишта Римске империје у Константинопољ није се само направио отклон од лоше државотворне политике која је довела до пропасти Рима, већ и од паганског наслеђа, ради јачег учвршћивања хришћанског темеља ново/старе империје. Наравно да су примарни били геополитички разлози, али и ови други – верски и културолошки били су једнако битни.
Каснија идентификација Грка са византијском космополитском империјом, дакле, не националном, него космополитском, последица је несналажења у новим историјским околностима турског ропства. То је првенствено психолошка идентификација, али са политичким, културолошким и религијским последицама. На неки начин, то је израз и очаја и немоћи. Отоманска империја преузела је готово читаву форму Византије. Није то било просто освајање територија Византије, него управо и преузимање начина управљања том територијом. Европски део Византије који су Турци заузели назвали су Румелија, што заправо значи земља Римљана – Ромеја. И сами Турци били су свесни да су од заузимања Цариграда заправо они наследници Византије у државном смислу, наравно, не и у верском. На крају су у европском делу Турске већинско становништво чинили православци, који и сами у почетку Цариград и султана доживљавају готово на идентичан начин као што су претходно доживљавали византијског василеоса који столује у Цариграду.
„Врло је карактеристично да чак и грчки јерарси, кад говоре о јелинизму, имају у виду не толико хришћански јелинизам Византије колико древно-хеленску културу Платона и Питагоре, Хомера и атинску демократију – као да бити Грк значи бити скоро искључиви наследник и носилац тога јелинизма“, истиче Шмеман.
Објашњавајући значај Цариграда за православни свет, Шмеман сасвим тачно дефинише у чему је заблуда савременог грчког византизма:
„Овдје је важан не Константинопољ као васељенски центар јединства и сагласности, но Константинопољ као такав, васељенски престо као носилац и чувар јелинизма. Његово првенство се сада приписује самој суштини (еsse) Цркве, постаје само по себи nota Еcclеsiае. Еклисиолошка формула: постоји Константинопољ, коме је Црква поверила васељенско првенство, постаје: неопходно је да постоји Константинопољ. Но трагична двосмисленост те поставке налази се у томе што Патријарх, чија је функција да сведочи о васељенскости Цркве, да буде чувар хришћанског јелинизма који спречава сваку поједину Цркву да се потпуно поистовети с национализмом, – истовремено је за једну посебну нацију носилац и символ управо њеног национализма. Васељенско првенство постаје првенство Грка. За Грке, који су се постепено нашли у плијену поистовећења византијског са грчким, с националном и чак етничком улогом византинизма, сваки покушај установљења политичке и црквене независности од Империје од стране Словена, или Арапа, или Румуна – значио је скоро аутоматски опасност за јелинизам, покушај уништења Грка и њиховог првородства унутар Православља. Они никад нијесу успјели да схвате да суштинско јединство право славног свијета није ни национално, ни политичко, чак ни јурисдикционо, него управо јединство хришћанског јелинизма, православног оваплоћења првобитног хришћанског предања. Они то нијесу схватили зато што су поистоветили хришћански јелинизам с јелинизмом, тј. са грчком националном и етничком личношћу.
Разне аутокефалије дароване у току и после византијског периода биле су уступци и прилагођавања а не признање нечег нормалног, нечега што одговара новом стању, слично томе као што је признање империјалне Цркве одговарало претходећем стању – хришћанској Империји. Будући да у грчком религиозном настројењу ума није било мјеста за то ново стање, онда је оно у стварности посматрано као нешто случајно и привремено. То је био разлог да ниједна аутокефалија није била дата слободно, већ је увек била резултат борби и преговора. Такође, из истог разлога, принцип аутокефалности, који представља основни принцип садашњег устројства Цркве, још ни дан-данас није потпуно схваћен од стране грчких официјалних црквених кругова, како у његовом почетном стадију (право давања аутокефалности) тако и у његовој модалности (последице које из њега произилазе за међуцрквене односе)“.
Тај неспоразум између поимања хеленизма у цркви и његове улоге и, наравно, геополитичке прилике, довеле су до оштрих конфронтација између Цариградске и Московске патријаршије.
Колико је тешко Цариграду било да даје аутокефалије другим помесним црквама, најбоље сведочи добијање аутокефалности Српске цркве. Иако су околности за православну цркву на Балкану биле више него тешке – бројне јереси, јак богумилски покрет, крсташко освајање Цариграда и успостављање Латинског царства, ипак васељенски патријарх, када је давао аутокефалију Србима, условио је Светог Саву да се српски архијереји морају искључиво рукополагати у Цариградској патријаршији. Свети Сава одбија тај услов, веома једноставно и рационално образлажући да је то готово немогуће (нарочито у оно време), јер се мора ићи пешке кроз несигурна подручја хиљадама километара, да би неко био рукоположен.
Руска црква постоји од покрштавања Кијевске Русије за време великог кнеза Владимира (988), али је готово 500 година била тек митрополија у оквиру Васељенске патријаршије. Аутокефалност стиче уочи пада Цариграда (1448), када је већ и Русима и Грцима било јасно да Цариград неће опстати, а цела византијска држава је била готово сведена само на тај један град. Прошло је више од 100 година док руска митрополија није подигнута на достојанство патријаршије.
Дакле, Русима је требало преко 100 година да схвате да Византија више не постоји и да Цариград више није оно што је био вековима раније. Тада се код Руса рађа идеја Трећег Рима.
„Два Рима падоше, а трећи стоји, и четвртога неће бити“ – ово је реченица монаха Филотеја који је у својој посланици први „патентирао“ идеју Москве као Трећег Рима. Идеја Трећег Рима је пре израз историјских околности него руска жеља за доминацијом у православном свету. Једноставно, све православне патријаршије у време Ивана Грозног су се нашле под окупацијом, сем руске. Једина слободна православна земља била је Русија, која у то време постаје царевина и чија црква се диже на ранг патријаршије.
Од пада Цариграда и успона Русије заиста више није било ни једне друге државе сем Русије која би могла да заштити интересе православне цркве у свету. Русија је то и чинила. Константиновска ера за православље је завршена падом Цариграда, истина – и мало раније јер је Цариград у последње време свог постојања био превише немоћан. Константиновска ера је помогла развоју и ширењу хришћанства, али је, с друге стране, везала православне цркве за државу, што је у периоду који је потом наступио био озбиљан проблем за те цркве јер државе у којима су се налазиле више нису биле хришћанске. Тај проблем православних цркава је присутан и данас.
Идеја Москве као Трећег Рима после Ивана Грозног је замрла, да би оживела поново у другој половини 19. века код руских панслависта. Но, та идеја никад није развијена у оној мери у којој је византизам био присутан код Грка. И данас када је Русија поново озбиљна и самостална држава, та идеја је присутна само у уском кругу руских националиста и делимично у црквеним круговима.
Након револуције Русија је пошла неким сасвим другим историјским путем. Заправо се може рећи да је престала да постоји. Царска хришћанска Русија, заштитница православних народа и покровитељка православних светиња од Израела, преко Балкана па до Аљаске, доласком бољшевика на власт једноставно је нестала.
Православни народи су се поново обрели у околностима сличним онима за време турског и татарског ропства, „без иђе икога“. Период 20. века је за православну цркву био најсличнији периоду првих хришћанских времена, а заправо још сличнији догађајима описаним у Апокалипсису светог апостола и јеванђелисте Јована.
Комунисти бољшевици су готово затрли Руску цркву, а државу су унаказили до непрепознатљивости. Тек доласком Стаљина на власт, кога поједини руски националстаљинисти сматрају свецем, Руска црква поново оживљава, а комунистички терор мало јењава.
Одсуство утицаја руске цркве и државе осетили су сви православни народи, без обзира на њихову наклоњеност или ненаклоњеност Русима. Српска црква и држава су након Октобарске револуције потражиле заштиту код Англосаксонаца. У периоду пре Првог светског рата и између два светска рата чак је постојала идеја код појединих наших клирика о уједињењу са Англиканском црквом. Но од Англосаксонаца, који се чврсто држе идеја Дизраелија да су Срби мали Руси на Балкану, добили смо то да будемо топовско месо у оба светска рата и да будемо препуштени геноциду од стране клерофашиста, чије наследнике данас исти ти Англосаксонци безрезервно подржавају.
Грци су се такође покушали ослонити на Британију, па су након непотребног рата са Турском, добили као „поклон“ масовно протеривање грчког становништва из Мале Азије. Васељенска патријаршија у свом никад досањаном сну о обнови Византије и даље се ослања на Англосаксонце, по цену изазивања свеправославног раскола.
Геополитика Запада је увукла Васељенску патријаршију, не без њене воље, у отворен сукоб са Москвом. Хеленизам који је у првим вековима хришћанства био користан за цркву, данас се од стране Запада користи за изазивање раздора у православном свету.
Може се констатовати да су ставови Руске и Цариградске патријаршије око права првенства у православљу непомирљиви. Губитак положаја Трећег Рима почетком 20. века, како је себе доживљавала Русија и Руска црква по паду Византије, значајно је утицао на јачање аспирација Цариграда подупртог англосаксонским интересима и геополитичким циљевима. Данас су односи још заоштренији између ове две патријаршије. Слободно се може рећи да су у сукоб Руске и грчких цркава умешани и геополитички интереси НАТО пакта. Изузев Русије, све остале православне цркве су на територијама под директном или индиректном контролом Запада.
Аспирације Цариграда и Запада су се поклопиле – стављање под контролу свих православца, јер уколико Западу то пође за руком преко Цариграда, продор НАТО-а на исток према Русији је значајно олакшан и то без испаљеног метка. То на дуже стазе значи утицај преко друге најмоћније руске институције после државе, на руски народ.
Прорачунатост Запада је очигледна јер уколико им не успе стављање руских православаца под контролу Цариграда, што је мало извесно у овом моменту, за англосаксонске интересе није лоша опција ни раскол који би поделио православни свет на руски и остали. Дакле, ако би се десио раскол, корист за Запад је у томе што би на овај начин била предупређена нека будућа православна солидарност у случају отвореног конфликта с Русијом. У том светлу треба гледати и разне европске резолуције и друга режања Запада на Српску цркву и оптужбе на рачун Српске цркве да је, ни мање ни више, испостава не Руске цркве, него руске државе, што је крајње неозбиљно и бесмислено.
Раскол или, пак, озбиљније захлађење односа између Русије и других православних народа, значајно би пацификовао НАТО православце, односно оне народе чије су државе у НАТО алијанси.
Идеја Москве као Трећег Рима никада није била прихваћена од стране грчког православља. Не може ни бити прихваћена јер за Грке је хеленско православље и даље најизворније, Цариград (иако турски) и даље је Други Рим. Ту и тамо идеја је имала прођу код Срба, Бугара и других православаца. Рецимо, заступљенија је код америчких православаца који су је прихватили под утицајем Руске заграничне цркве и руских миграната, него у самој Русији. Но, и поред тога Руска црква је далеко најбројнија у целом православном свету и као таква је виђена од стране осталих православаца, па и од осталих хришћана, као најмоћнија православна црква.
Но, обе цркве – и Московска и Цариградска – империјалне су цркве. Такође, обема црквама недостаје та некадашња империја – Грцима Византија, Русима царска Русија. Њихов сукоб је заправо сукоб империјалних амбиција непостојећих империја. Грци су ослоњени на Запад, а Руси на своју бројност, и то су им у овом моменту главни аргументи, еклисиолошки су тек у другом плану.
Поред тога, Грци имају озбиљан проблем и са свим осталим помесним црквама због начина на који доживљавају хришћански хеленизам као неку своју супремацију над осталима. Руси имају геополитички проблем јер су од стране Запада увучени у сукобе са околним народима, од којих су Украјинци и Грузини православци. Ауторитет и једних и других због свега овога постепено опада у православном свету.
Пре скоро 1000 година из сличних побуда је дошло до великог раскола на источно и западно хришћанство. Захваљујући Францима, Први Рим је поново постао политички значајан. Два духовна и политички јака Рима нису могла егзистирати паралелно. Да ли ће се историја поновити и у случају Москве и Цариграда – остаје да се види, но све су прилике да се иде у том правцу.
Остави коментар