СУКОБ ДОБРА И ЗЛА У ЊЕГОШЕВОЈ ЛУЧИ МИКРОКОЗМА

Аутор: мср Владимир Папић

Лик Сатане у овирима књижевности европског културног круга своје праизворе налази у Светом писму, како у старозаветним књигама (Постање, Јов, Исаија), тако и у јеванђељима, посланицама и Откровењу. Кроз историју књижевности, Ђаво је приказан као највећи непријатељ који искушава човека, али и покретач људске врсте на делање. Дантеов Сатана – ометач у Милтоновом Изгубљеном рају постаје почовечен и добија способност говора, док од романтизма стиче статус профанизованог побуњеног лучоноше прометејских стремљења, о ком пишу најзначајнији ствараоци европских књижевности ХIХ века: Бајрон (Каин), Љермонтов (Демон), Гете (Фауст), Имре Мадач (Човекова трагедија), али и Петар II Петровић Његош у српској књижевности. Од тог тренутка Ђаво не напушта позицију „омиљеног” литерарног јунака, те су и кључна дела савремене светске и српске књижевности, попут Булгаковљевог Мајстора и Маргарите, Страха и његовог слуге Мирјане Новаковић и Сатантанга Ласла Краснахоркаија посвећена палом анђелу и његовом утицају на људску врсту.

Његошева Луча микрокозма (1845) стоји као монолит у српској књижевности и својом величином заклања своје претходнике, али и дела која након ње тематизују однос човека и Сатане. Радослав Ераковић (2014) истиче вероватне везе Његошевог спева са традицијом српског предромантичарског епског песништва (Константин Маринковић, Викентије Ракић, Гаврило Ковачевић)[1], док Душан Иванић (2015) даје преглед појављивања Сатане у српској књижевности од барока до модерне, од Козачинског и Доситеја до Милете Јакшића.

Пролошки део Његошевог спева чини посвета Сими Милутиновићу Сарајлији у којој се излажу главне филозофско-религиозне идеје које песник заступа. За поету је „људски живот сновидјење страшно”, а човек се по изгону из Раја „сјећа прве своје славе”, али „његови снови и сјећања, / крију му се јако од погледа” (Његош 1996: 115). Песник је запитан над судбином човека након пада „у живот”, казне за заузимање стране Сатане током борбе Добра и Зла. Ова својеврсна теомахија води космогонији и човека уводи под окриље Мајке Земље, у само једну од две колевке којој, као синтеза материје и духа, припада. У земаљском царству човек је суочен са питањима чији одговори нису доступни људским ограниченим спознајним могућностима. Ипак „сном је човјек успаван тешкијем, / у ком види страшна привидјења” (Његош 1996: 117), која га искушавају и подсећају на борбу коју је његова душа водила у преегзистенцији. С једне стране, човек је хтонско биће, вођен пожудом постаје злобан и завистан, што га „ниже скота ставља”, док је његов ум (дух) прожет искром божанском и сврстава га у ред бесмртних. Човеку као бићу супротности истинска срећа није дата, те је нужно да пође у потрагу за њом. Та потрага сродна је и Новалисовим Химнама ноћи и филозофији немачког класичног идеализма, где је нужан повратак човека (синтезе духа и материје) чистом ништа (духу) из ког је настало све. Први део спева чине два певања у којима се тематизује визионарско путовање, које предводи јудеохришћански анђео, насупрот Вергилију у Дантеовом Паклу и Чистилишту.

У првом певању човек („поклоник”) и његов путоводитељ наилазе на Пакао – шар поголеми, који „катедру мрачну сочињава / позоришта сваког ужаснога” (Његош 1996: 129). Анђео ужаснутом човеку објашњава да је господар Хада Сатана и даје прва његова одређења у Његошевом делу, наводећи да је он: „мрачна душа, неба ненависник / зло је њему једина утјеха” (Његош 1996: 129). Човек је на крају првог певања и платоновске анамнезе, свестан „двогубости” сопственог бића и тежи ослобођењу, али је окован као Прометеј, његово га материјално тело, гробница у којој је заробљена душа, вуче „људској колијевци / ђе кукање и плач окруњено, / ђе вјенчана глупост са тирјанством” (Његош 1996: 130). Друго певање посвећено је посети царству светлости, које подсећа на Вергилијев Елизијум и хармонију сфера Дантовог Раја, као и немогућности спознаје божанске промисли. Тако Црногорац к свемогућем Богу закључује да Сатана и Адам нису могли да разумеју тај план, те су се побунили и створили Пакао и Земљу, просторе сопственог вечног испаштања.

Након тога анђео напушта ходочасника, остављајући га да се напије са извора сећања, водом која ће му открити „страшну судбу паденија”. Том открићу намењен је други део спева (III–VI певање). Доминантан део трећег певања чине опис Бога – песника на престолу и његове рефлексије којима је занет. Господ арханђелима Михаилу и Гаврилу од 61. стиха говори о постојању „грдног једног мрачног царства”, које траје паралелно са његовим, и у ком настају „наказни ликови” који (безуспешно) теже да преузму Божје царство. Та, како Аница Савић Ребац сматра, неоманихејска коегзистенција сила светлости и таме, и њихова борба, на своме крају ће довести до хармоније вечне љубави и среће, када се „цјела ова два простора / у шар један зраках свијетлијех / преобрате и правилно слију” (Његош 1996: 147), након чега ће се Бог повући и „радо притећ к слаткоме покоју” (Његош 1996: 145).

Господ, зачуђен тиме што се са Михаилом и Гаврилом није појавио и „друг им чином једнаки, Сатана”, наводи да су анђели (духови) створења која поседују апсолутну слободу – „свашто раде што је њима драго / по лакоме и светоме правилу” (Његош 1996: 148), а „горда се је душа Сатанина / облачила у хаљину црну / славољубни овај војевода / мир небесни поколебат хоће / и у вјечну низврћ погибију / себе самог и своје полкове” (Његош 1996: 148). Управо непослушност још од Прометеја повезује људска и божанска створења. Иако му прети божји бич који кажњава преступнике, Сатана не одустаје од своје намере да „саставља нови круг небесах / и да дава вјенце бесмртија” (Његош 1996: 149). Заборављајући на значај свемогућства и способности Бога да уништава старе и ствара нове светове, Сатана сматрајући лукавство интелигенцијом, преобраћа своју војску (која чини шестину укупне небеске армије) – људе на челу с Адамом, од арханђела „чином млађег војводе”. Иако Адам овде добија атрибуте знатније од оних који му традиционално у религији и књижевности припадају, обележен је оним искључиво људским особинама које га и воде греху и вечном испаштању – лаковерношћу и превртљивошћу.

Бог, једини који сме да понесе атрибут свевидећег, прати Сатанину припрему побуне против њега. У Сатаниној визији извесна је победа његових легија које ће „све у мраке утопит мирове” (Његош 1996: 150). Након тога би уследила дуалистичка равноправна подела власти између њега и Бога, док би Адам добио позицију на само једној инстанци ниже од њих, а сваки би војник био награђен „једним великијем миром”. Сатана је заслепљен злом и самољубљем, те сматра да је за свргавање Бога довољно покидати „ланац миродржни”, не схватајући да је Реч (Логос) оно што Бога – поету чини владаоцем и креатором светова. Арханђели моле Господа да заустави свој праведни гнев, у нади да ће се Сатана и његов пук покајати. Господ њихову казну представља као одређену стањем њихове душе – она је задојена отровом и запаљена завишћу, те је немогуће да икада увиди пут истине и окуси бесмртну срећу.

Након заклињања на оружје, које видимо код Милтона, али и код Хомера, Сатанини пукови му изражавају верност и „поздравља га с удивљењем сваки”. Војне покличе чује и арханђел Гаврило, који у зависти види виновника вечне погибије, али не успева ништа да каже од хуљења и крикова који му „ријеч пресјекоше”. На самом крају четвртог певања представљени су и Сатанини саучесници: Алззенк (Кнез зла), Илзхуд (Дух зли), Алзавалг (Глава зла), Обенизрем (Мрзитељ неба) и Јаобаз (Забоја, склон боју). Поред њих су представљене и људске војсковође: Адам, Наполеон, Цезар и Алекса(ндар Македонски), жељни стицања земаљске власти, на шта песник закључује: „Ах несретни роде славољубни, / скупо ли те та погрјешка стаде” (Његош 1996: 158). Сама појава историјских личности у аисторијском времену, невезаном за дешавања на Земљи, указује како на могућност преегзистенције душе, која са оваплоћењем у физичком облику обавља унапред предвиђену мисију, тако и на могућност цикличног понављања ратова за крај света и коначну победу Добра или Зла, која се непрестано одлаже. За Његоша се у самој суштини силника и војсковође крије хтонска природа потекла од Ђавола који искушава и наводи на завист и самољубље.

Пето певање одликује страшно позориште, сукоб силе гневног (старозаветног) Бога и Сатане. Трећег јутра долази до пророчког сна и Адамовог покајања, најузвишеније хришћанске врлине, која успева да пресуди у корист сила Добра – арханђели су успели да протерају Сатану и његове пукове до самих граница неба, а покајање доводи до делимичног спасења Адамове легије, која као казну добија Земљу на којој ће живети у „шару мрачном” окована у људским телима. На крају петог певања ветрови најављују обећани четврти дан коначног разрешења сукоба Добра и Зла и нови бој у ком Господ долази у летећим колесницама и директно „крилатом стријелом” удара на Сатану и његову војску. Након тога они пропадају у „вјечно црнило”, а као резултат удара појављују се пробуђени „небесни курири” (комете) и почиње славље у царству Божјем.

Господ намерава да лиши Адама и последње честице спомена на блажено небо које је његова душа гледала пре прогонства. Ипак, поред анђеоског лика, у њима ће остати једна мала искра небеске љубави, која ће човека тешити и чинити га земаљским царем упркос заробљености у којој се налази. Људима је намењен кратки и жалосни живот у „оковима блатне тјелесине” – „са плачем ће на земљу падати / са плачем ће на земљи живити / са плачем се у вјечност враћати, / мучитељ ће један другом бити, / сваки себе поособ највећи” (Његош 1996: 175). С тим у вези Његош објашњава и концепт слободне воље – човек се рађа са „душевном таблицом”, с једне стране исписаном законима „правде благе”, док ће се с друге „зла свакога црњет се закони”. У човеку ће се свакодневно током његовог кратког живота понављати тродневна небеска борба Добра и Зла и неће му дати мира. Смрт коју ће људи на Земљи искусити јесте истовремено и казна и награда – тирјанства царица ће их ослобађати тешкога јарма и враћати у пређашњи, духовни живот, односно Рај или Пакао зависно од пута који су бирали са душевне таблице.

Песник приповеда библијску и општу историју цивилизације као везу човека и Сатане – почевши од Адама и прве генерације људи на Земљи који у глупости страдају „од Сатане душегубитеља”, који их води ка лажним многобожачким религијама, а затим зла и братоубиства Каиновог, чија рука скрнави Земљу. „Божанствену моју душу њежну” заболеће судбина човека и због тога ће Господ своје Слово (Логос) облачити у људско тело и слати на Земљу да избави људе и врати их на пут светлости и правде. Његош Еву помиње само као Адамову „дивну сопутницу” и „праматер људског племена”, док Христа у спев уводи тек на крају као Слова – спаситеља и решаватеља финалног проблема, који ће коначно довести до Сунца правде и коначне победе божјег принципа, чиме се Његошев спев и оптимистично завршава.

ЛИТЕРАТУРА

1. Његош 1996: П. II Петровић Његош, Луча микрокозма, Цетиње: Обод.
2. Eраковић 2014: Р. Ераковић, „Лик Сатане у Његошевој Лучи микрокозма и религиозним еповима српских предромантичара”, Његошев зборник Матице српске, бр. 2, 235–243.
3. Иванић 2015: Д. Иванић, „Сатана/Ђаво у новој српској књижевности (од барока до реализма и модерне)”, Књижевна историја, ХLVII/157, 53–74.
4. Ломпар 2010: М. Ломпар, Његошево песништво, Београд: Српска књижевна задруга.
5. Савић Ребац 1968: А. Савић Ребац, „Луча микрокозма од П. П. Његоша”, прев. Споменка Мириловић, предговор у: П. II Петровић Његош, Луча микрокозма, Београд: Просвета, 119–147.
6. Флашар 1996: М. Флашар, „Његошева Луча микрокозма”, предговор у: Његош 1996, 7–112.

[1] Наше истраживање ће бити засновано на уверењу да је потенцијална Његошева лектира у виду епова српског предромантизма доминантно утицала на овај спев, пре него кабала и друге источњачке секте и веровања о којима, пре свих, пише Аница Савић Ребац. Утицај Милтоновог спева на Његоша је такође неоспоран и много пута доказиван, те се овде нећемо детаљније бавити компаративном анализом Луче микрокозма и Милтоновог Изгубљеног раја.