Аутор: др Мирослав Јовичин, историчар
Очигледан доказ присуства већег броја трговаца Jелина у Петроварадинском шанцу представља један немио догађај. Био је то сукоб виђенијег јелинског трговца са владиком Висарионом, у коме је било клетви, батина, суда. Висарион Павловић је био владика бачки од 1731. до 1756. године и вероватно најзначајнија личност и велики добротвор Шанца и Новог Сада за време свога владичанства. Важио је за енергичног и борбеног човека, који је због плаховите и преке нарави био склон сукобима, чиме је стекао многе непријатеље. На једном савременом диптиху велича се његов прагматизам, али о образовању владике се каже: „… не бист високим ученијем обдарен…“.
Више него у школи, стекао је Висарион много животног искуства кроз свакодневну борбу за православље, предано радећи од Свете горе атонске, преко Пећи, Сарајева, Беча и Будима, до Петроварадинског шанца, односно Новог Сада. Његов први корак као новопостављеног владике бачког био је оснивање Латинско-словенске школе у Новом Саду, уз помоћ Руса Максима Суворова и Михаила Козачинског 8. септембра 1731. године. Данас на владику Висариона сећа Владичански двор који је изградио 1741. године и улица његовог имена, која од Косовске улице води до Дунава.
У недељно јутро 20. јула 1743. године спремила су се четрнаесторица шаначких Грка и Цинцара, турских поданика, да пођу на вашар у Кечкемет. Натоварили су велику количину робе на четрдесет запрега постављених у Дунавској улици и око три часа поподне обављали су припреме за полазак. Извештен о томе, владика Висарион је позвао Секулине пандуре и са њима стигао пред Грке, како би спречио полазак каравана. Владика је објавио да су се трговци огрешили о црквене и божанске законе јер су робу товарили у свету недељу, у време литургије, па им је изрекао глобу, дукат по колима, што је укупно износило 40 дуката. Иако су поштовали ауторитет цркве и владике, Грци су се побунили и одлучно одбили да плате глобу. Унајмили су писца тужби, сународника Мавровића, и са њиме отишли да се пожале команданту тврђаве генералу Бушу. Генерал их је вероватно подржао, али није желео да се непосредно умеша у спор са владиком.
Грци су се са тврђаве вратили самоуверени и охрабрени да наставе припреме за пут. Док је који сат касније караван полазио за Кечкемет, владика је у пратњи својих свештеника поново зауставио покрет кола. Ситуација се јако заоштрила када су пандури стражарно пред владику Висариона довели вођу и организатора каравана, извесног Анастаса Саву или Саваса. Сматрајући Саваса грешним виновником, владика је грдећи га на сав глас поновио захтев за глобом. Анастас Савас је био угледан али и охол шаначки Грк, који се није уплашио Секулиних пандура нити се повиновао владичином захтеву.
Пошто је и по други пут одлучно одбио да призна кривицу и плати казну, свештеници из владичанске пратње су на очиглед присутног света, пандура и грчких трговаца, насред Дунавске улице навалили на Саваса, немилице га ударајући штаповима. Изненађен батинама, Савас је покушао да се одбрани, подметао руке под ударце и узмицао, али се саплео о сопствену торбу и пао на тле. Ђакони су тек на земљи наставили да га бију, задихано узвикујући разне погрде и клетве. Вијориле су мантије и браде, пљуштале су батине, подигла се велика прашина, а несрећни Грк се превијао и урлао од болова. Када су батине коначно престале, пришли су пренеражени Грци и подигли готово онесвешћену жртву, а затим је брзо пренели у војни стационар на тврђави. Грко-цинцарски трговци и кириџије су искористиле настали метеж и на брзину покренули караван, не плативши глобу. Њихово бекство је додатно разјарило владику, те је сутрадан пре почетка вечерње службе све Грке и Цинцаре истерао из Николајевске цркве, називајући их унијатима, идолопоклоницима и другим увредљивим именима. Био је толико расрђен да је после службе одбегле трговце и још неке Грке и Цинцаре званично екскомуницирао из цркве. Овај чин је изазвао запрепаштење новосадских Грка, који су дуго памтили. Овај немили догађај ће имати далекосежне последице на однос Грка и Срба, јер су га Грци пола века касније узели као додатни аргумент за своје захтева да се црквено одвоје од Срба.
Пребијени Савас је четрнаест дана болан лежао у стационару на тврђави, пун модрих и отеклих буботака, уз негу војног хирурга Шнитера. Накнадно му је издато лекарско уверење у коме су констатоване повреде: доњи органи су били пуни масница и крвних подлива, а у мокраћи је било доста крви. Трговци су се вратили из Кечкемета у време када је Савас преболео повреде и тада су Грци организовано кренули у одлучну акцију против владике. Тражили су опозив изопштења и сатисфакцију Савасу за безразложно добијене свирепе батине. Сатисфакција или морално и материјално задовољење оштећеном требало је да буде званично признање кривице и молба за опроштају писаној форми, која би требалo да буде послато свим инстанцама цивилних, војних и црквених власти, као и оштећеној страни. Владика би пристанком на давање сатисфакције фатално пресудио своме положају у Цркви, као и своме јавном угледу. Пошто је Висарион изјаву сатисфакције одлучно одбио, Грци су се поново обратили генералу Бушу, а он их је упутио да своје захтеве пошаљу патријарху Арсенију IV. Патријарх је, примивши тужбу Грка, затражио од владике писано изјашњење, али при том није споменуо писану сатисфакцију. Штавише, патријарх је у писму 24. августа 1743. године подржао владику тако што му је поручио да се не брине, јер ће он одлучно стати „против Греков, заштитајуште церковну и епископску Вашу јурисдикцију…“. У овом писму патријарх предвиђа могућност да је Анастас за инцидент и своје страдање јавио грчким трговцима у Бечу, те да постоји могућност да ови то објаве у Новелама, бечким новинама на немачком језику.
Пошто није добио жељену сатисфакцију, Анастас Савас је септембра месеца сакупио пуномоћја осталих Грка и жалио се Дворском ратном савету (државном телу Хабзбуршке монархије које је до 1848, било еквивалент министарства војске). Последице овог догађаја трајале су на суду још годинама: консеквентни Грци нису ни педља одступали од својих захтева, тражили су сатисфакцију, извињења владике Висариона, затим су инсистирали да се службено изради и објави поништење црквене екскомуникације и да владика Савасу исплати материјалну одштету за болне повреде и доживљено понижење у висини 2.000 форинти. Обештећење би се извршило војном егзекуцијом; Грци су тражили и да се владики писмено забране слична поступања, а на крају захтева траже да епископ, протопоп и ђакони буду ex officio кажњени зато што су недужног Анастаса Саваса тукли на очиглед целе вароши. Уколико се не испуне ови захтеви, обратиће се самој царици, запретили су Грци. Владика се бранио оптужујући Саваса да је грамзив, да му је зеленашење милије од вере и Бога, те да је његово православље сумњиво, јер живи неморално походећи шаначке куплераје, од чијих је метреса ружне и срамотне болести добио. Од тих болести Савас је наводно боловао осам месеци пре него што ће се инцидент десити, па је дијагноза хирурга последица ових болести, а не батина.
Толико се зна о афери између владике Висариона и групе шаначких Грко-Цинцара, а о епилогу овог случаја пронађох само Стајићеву констатацију да Висарион није кажњен за ударање штапова турском поданику.
Односи између Срба и Грка били су наредних деценија оптерећени са низом крупних догађаја, међутим завршавали су се на суду. Један догађај је на лош однос кулминирао насиљем, у коме су жртве била деца. Национално мотивисана туча грчке деце била је повод да деценијске супротности међу подељеним Новосађанима прерасту у нетрпељивост врло високог интензитета. О овом инциденту био је извештаван и сам врх Монархије. Представници грчко-цинцарске општине састали су се 9. априла 1807. године на протестном скупу, под председавањем сенатора Василија Поповића и градског бележника Матије Ланга, поводом догађаја који је узбунио већ подељену православну чаршију града. Директор Грчке школе Георгије Бељански је тужио учитеља другог разреда Српске основне школе Теодора Секулића због физичког напада и малтретирања грчких ђака.
Све је почело 3. априла 1807. године када су грчка деца, Димитрије Вулпе стар 12 година, Петар Анастасијевић Пулитис истог узраста као и Вулпе, Сава Поповић од 14 и Димитрије Василијев од 11 година, отишла у порту Саборне цркве да се тамо играју. Привучен њиховом грајом и грчким језиком, пришао им је српски учитељ Секулић и почео да се распитује шта уче у Грчкој школи,
какав им је учитељ и слично. Деца су пристојно одговарала, све док на скривени знак учитеља из Српске школе нису истрчали ученици трећег разреда, њих двадесет петорица, похватали грчку децу и одвукли их у празну учионицу другог разреда. Учитељ Секулић тада је оптужио грчку децу да су разбили окно на школском прозору и уз помоћ још двојице српских учитеља, Јована Живановића и Мојсеја Игњатовића, мале су Грке нечовечно ишибали виргасом. Пребијену децу учитељ Игњатовић је ружно изгрдио, говорећи им да су Грци гори од Јевреја, те да су им родитељи суклате као и они сами. Забранио им је да икада више улазе у српску порту, нека се не усуде доћи чак и ако им ту родитеље буду сахранили. Затим их је ишибане и уплакане истерао из зграде школе.
Изгледа да овакав инцидент није био једини, јер је градски сенатор и директор српских народних школа Јефтимије, Јефта Анастасијевић, истим поводом известио окружног директора школа Аврама Мразовића да се у Новом Саду грчки и српски ученици често туку, што погоршава ионако
лоше односе ове две нације. Наведени инциденти су, каже сенатор Анастасијевић, последица тога што су грчки ђаци добили на коришћење учионицу у згради Српске латинске школе. Овај немили догађај је брзином ветра обишао Нови Сад. Брутално пребијање недужне грчке деце осудила је већина житеља Новог Сада, док је цео новосадски грчко-влашки народ био увређен и спреман на различите реакције. Градске власти су још истога дана настојале да бес родитеља и у Грчкој школи смире, али управитељ-префект Бељански, затражио је оштру сатисфакцију. Директор српских школа Анастасијевић није дао сатисфакцију коју је тражио Бељански, стајало је у пријави коју је Грчка општина поводом овог напада поднела Магистрату.
Пријава је уведена у протокол Магистрата, да би онда 16. априла та иста тужба коју су потписала двадесетдвојица Грка била прослеђена вишој школској управи у Ђеру. Међу потписницима тужбе
на првом месту је био Бељански (он је вероватно тужбу на латинском језику својеручно написао), па Петар Угљеша, Јован Стајо и Никола Пејчиновић. У тужби Бељански оштро критикује поступак српских учитеља. Део тужбе гласи:
„Деца су немилостиво кажњена за нешто што није доказано да су починила. Али, рецимо да су ученици Грчке школе и разбили окно, нису га разбила сва петорица. Њихови родитељи су имућни, тако би се штета лако надокнадила и грчки би учитељ кривце већ казнио. Деца су тако истучена да синчић Георгија Вулпе мало што није у скамији издахнуо, и сада га ноћу муче грчеви. Међутим, одмах после изгреда пријавио је ученик првог разреда српске школе Јован Котуровић своме учитељу Живановићу да су друга српска деца, а не кажњени Грци, разбили окно; Котуровић је због тога био кажњен са 14 пацки. Што је најгоре, пошто нису кажњени, Срби се сада на јавним местима ругају Грцима, само се кају што сваком грчком ђаку нису ударили бар по 50 виргаса, нарушавајући тако братску љубав која је између Грка и Срба постојала већ толико година.”
Државни органи су веома брзо реаговали. Виши школски управитељ Пајнтнер је дописом од 25. априла наредио окружном директору Авраму Мразовићу да у својству инспектора допутује у Нови Сад и предузме истрагу. Мразовић стиже 18. маја 1807. године у Нови Сад и у присуству директора локалних школа, Петра Алаге, Андреја Дубовског, Јефте Атанасијевића и Георгија Бељанског започиње једнонедељну истрагу поводом пребијања грчке деце. Пред истражну комисију довођена су и саслушавана кажњена деца, затим учитељи који су извршили насиље над њима и на крају родитељи кажњене деце. Комисија је 25. маја утврдила да је ствар преувеличана: деца нису шибана ни близу ономе како пише у тужби и да су у време испитивања била здрава; Јефта Атанасијевић је усмено укорио учитеље што су физички кажњавали децу без његовог знања и одобрења и забранио им да то убудуће чине, што је ушло у протокол. Документ су потписали сви чланови комисије осим Бељанског, који се жалио Вишој школској управи на пристрасну и непрофесионалну истрагу. Био је киван на то што кривци нису били адекватно кажњени и што грчка деца и њихови родитељи нису добили сатисфакцију. На крају се пожалио и на однос чланова комисије према њему, јер су га ови наводно отворено вређали, па је морао да напусти рад комисије пре завршетка њеног рада.
Пајнтнер је ипак уважио жалбу Бељанског и Мразовић је под његовим притиском наредио директору Атанасијевићу да узме под присмотру српске учитеље, под претњом да ако још једном учине нешто слично, следи им отпуштање из службе. Инкриминисани учитељи Игњатовић и Живановић су по налогу Пајнтнера морали да плате путне трошкове и дневнице Мразовићу за боравак у Новом Саду. Учитељи су се званичним дописом пожалили Атанасијевићу, у коме га моле да се код Пајнтнера заузме за ублажавање казне. Наводе како су већ двапут у овој афери били озбиљно укорени, што би, сматрају они, Грцима требало да буде довољно. Посебно их је болела дрскост Бељанског јер је сам узео сатисфакцију, па се по улицама и кафанама хвалио неким наводним дописом из власти, у коме се њима двојици прети отпуштањем из службе. Што се Мразовићевих трошкова тиче, они ће их са окружним директором сами лако измирити пошто је Живановић са њиме био у сродству. На овај начин се завршио најболнији инцидент између Срба и Грка у Новом Саду и о овом догађају нема више никаквих информација. До наредног сукоба између грчко-цинцарске заједнице и новосадских власти дошло је пет година касније, 1812. године, када је Гаврил Бајчевић постао жупанијски директор народних православних школа. У овом случају, као и у многим сличним ситуацијама извори нису издашни, али на основу
постојеће документације сагледава се суштина спора: новосадски Грци и Цинцари су настојали да избегну признање Бајчевићевог постављења, јер би његовим признањем пристали да уђу у систем српских државних школа и под надлештво окружних директора православних школа. Од оснивања својих првих школа у Угарској Грци су се према државним и муниципалним властима опходили лукаво, јер су им се често обраћали ради потраживања средстава, док су исте те власти игнорисали када су ове настојале да наметну своју управу и контролу над грчким школама.
Локалне власти су одавно прозреле ову тактику па су тутори и директор новосадске Грчке школе били позвани пред Магистрат, где им је прочитана наредба Намесничког већа. Наредба је налагала да се јелинско општество легалним средствима примора на подвргавање своје школе окружном директору Бајчевићу. Грци су одговорили да ће се повиновати овој наредби, али ствари су се закомпликовале када су неколико дана касније отворено показали своје неповерење у добре намере жупанијског директора школа. Бајчевић је, увређен грчким неповерењем, игнорисао Грчку школу јер јој се није званично представио као окружни директор, нити је формално затражио послушност њених службеника, директора, учитеља, епитропа и економа. Бајчевић се једноставно понашао као да Грчка школа уопште не постоји. Грчко општество је званично поставило питање Врховној школској управи, под чији је директорат потпадала њихова школа и затражило право да на ову прилично запетљану ствар стави своје примедбе. Нису користили могућност да туже Бајчевића због неажурности, него су се према њему поставили исто као и он према њима, игнорисали су га.
Неспоразум постаје додатно замршен када је Магистрату ипак стигла тужба Грка против Бајчевића, писана на тајној скупштини грчког општества. Окружни директор школа јавно је тврдио како су кампању Грка против њега организовали и водили католици, високо позиционирани чиновници у градској власти. Прст је упирао ка сенатору Штефанију и великом бележнику Матији Лангу. Поводом ових оптужби, двојица прозваних чиновника су позвана пред Магистрат 14. фебруара, где су дали истоветне изјаве: порекли су Бајчевићеве оптужбе, изјавивши да нису утицали на грчко-цинцарско општество да одржи тајну скупштину. Такође су негирали оптужбе
да су наговарали Грке да против Бајчевића подигну тужбу. Бајчевић је опет реаговао тражећи од Магистрата да се спрече ноћни састанци и тајни договори Грко-Цинцара, које је као и пре две деценије у време борбе за грчку цркву, тајно организовао и водио Георгије Бељански.
У сукоб се ненадано, на страну Бајчевића, умешао Цинцарин Јован Стајић, донедавно Стајо, легендарни новосадски парничар и сплеткар. За њега се по чаршији причало да је изнад свега волео да се суди са сваким за било шта, а када није имао своју, радо би се уплео у туђу парницу. Много новца је бацио на ову страст, али је се није одрицао. Правдао се тиме да неко ужива у коцки, неко у пићу или женама, а он је скроман, воли суд и парничење. Стајић је као искусан парничар сачекао да буду саслушани сви представници грчког општества, па је изашао пред Магистрат и оградио се од деловања и примедби Бељанског. Представио се као незванични представник седамдесет тројице Грка и Цинцара, у чије име је оптужио Бељанског за организовање тајних ноћних састанака у циљу организовања.
Појављивање Стајића као члана грчко-цинцарске заједнице пред Магистратом било је пресудно за исход ове парнице. Против Бељанског је поведен кривични поступак, а Грци и Цинцари су без поговора морали да прихвате ауторитет окружног директора народних школа Гаврила Бајчевића. Доста времена је прошло док на видело није испливала чињеница да је Стајић дуговао новац заједници на име трошкова за школу, па му је Бељански претио тужбом. Њихови односи су тиме били поремећени и Стајић је искористио прву прилику како би јавно денунцирао свог највећег ривала. Лоши односи међу њима били су брижљиво неговани годинама и временом су прерасли у страсну мржњу, стање духа које није било страно ниједном од њих двојице. Магистрат је уважио сведочење Јована Стајића, Стаје, чиме су Грци и хеленизовани Цинцари претрпели први пораз у сукобу са властима Новог Сада.
Грчка школа
Иако су однели пресудне победе у борби против асимилације, новосадски Грко-Цинцари су првих деценија XIX века били видно ослабљени. Заједница Јелина је била осетно нарушеног интегритета јер је за последњих пола века регистрован драстичан пад броја грчко-цинцарског становништва: 1780. године у Новом Саду живело је око 600 Грка и Цинцара, да би их 1828. године од укупно 12.581 православних житеља остало само 218 Цинцара и осамдесет један Грк. Однарођивање, тај усуд против којег су се свом снагом борили, показало се непобедивим. Стајић користи архивске податке Карловачке митрополије о православном становништву Новог Сада 1821. године и према тим подацима православних у граду има тек нешто преко 5.200. Золтан Ђере и Владан Гавриловић служе се подацима из географско-статистичког дела Хунгарија Лудвика Нађа, штампаног
у Будиму 1828. године. Ово су подаци из званичног пописа жупаније 1828. године и могу се
видети на страни 207, наведеног документа. Ове податке сам већ представио у претходном
поглављу: 20.231 житеља Новог Сада, од којих су 12.581 били православни Срби, или 62,2
одсто од укупног градског становништва.
У то време у граду је живело неколико стотина људи грчког порекла, који су увелико били Срби и нису припадали грчкој општини. Заједница је претрпела тежак демографски губитак и на другој страни: многе Цинцаре је захватио закаснели национални препород, слаб да да их очува у већем броју, али довољно снажан да се добар део њих више не сматра Грцима. Сужавањем круга грчких људи многа места њиховог пословања и окупљања у граду, Дунавска улица, Рибља пијаца, Хански крај, изгубила су свој стари јелински дух. Све мање новосадских трговаца и занатлија одевало се по турски и пушило чибуке, стари чланови јелинске заједнице су помрли а млађи прихватили нове токове. Иако је све до Буне Нови Сад задржао понеко обележје балканске чаршије, град се неповратно мењао. Само је Грчка школа још увек била грчка, једино место где се говорило и певало у грчком вишегласју.
Када је 1821. године Бељански међу грчким трговцима спровео успешну акцију за прикупљање новчаних прилога, коначно је завршена зграда Грчке школе. На фасади нове школске зграде у Бостанџијској улици (Грчкошколска улица 3) постављена је мермерна плоча са уклесаним натписом:
ΣΧΌΛΕΙΟΝ ΈΛΛΗΝΙΚΌΝ Ή ΌΜΌΝΟΙΑ ΤΌ ΣΥΝΤΗΡΕΙ ΆΝΕΚΑΙΝΊΣΤΗ.
1821.
што значи „Грчка школа обновљена слогом и прилозима 1821“. Зграда је служила Грчкој школи наредних пола века, али је послужила и за догађај који је био од великог значаја за културу града. Наиме, у згради Грчке школе састали су се 23. септембра 1845. године највиђенији Новосађани и
одлучили да оснују Српску читаоницу у Новом Саду. На састанку је донет статут оснивачког друштва и изабрана је управа читаонице. За привременог председника изабран је Јован Рајић млађи, истакнути правник и професор лицеја, за потпредседника Платон Јевремовић, парох Саборне цркве, а за секретара Радивоје Стратимировић. Прве просторије Српске читаонице налазиле су се поред учитељског стана на спрату зграде Грчке школе. Школска зграда из 1821. године изгорела је кобног 12. јуна 1849. године до темеља, али ће уз помоћ бечких трговаца Грка бити обновљена.
Учитељи Грчке школе у време када је подигнута њена зграда, поред Бељанског били су још Антим Папа, споменут 1823. године као бивши предавач који је у школском дворишту засадио воће и живео у стану на спрату изнад учионица. Од 1820. до 1822. године у рачунима трошкова школе налази се ставка од 900 форинти годишње плате за учитеље, од чега је Георгије Хаџи-Димо Пуљо као активни учитељ имао 300, док је Бељански као директор и учитељ добијао 600 форинти. Када буде диктирао тестамент, онемоћали Бељански ће извесну своту новца оставити професору Петру Јовановићу, који је и сам пред Буну био предавач у Грчкој школи. Табла са овим написом стоји на фасади зграде некадашње Грчке школе. Део тог текста пронашао сам на визит-карти из 1883. године, насловљен као Натпис на Грчкој школи у Н. Саду, који се чува у: РОМС. У Бранику 1886, број 76 написано је за овај натпис: Ово је или варварски грцизам или су погрешке резача! (В. Стајић, Цинцари у Новом Саду).
Михаило Полит-Десанчић је похађао Грчку школу и сећао се да је после смрти Бељанског за учитеља Грчке школе у Новом Саду дошао неки Папакостопулос, не казујући ни одакле је дошао, ни колико се дуго задржао у Новом Саду. Од Д. Поповића дознајемо да је Панајот Папакостопулос рођен у Македонији и да се школовао у Кожанима. Био је један од ретких Грка и
Цинцара који су пред Буну дошли у Нови Сад, где је научио српски језик и предавао у Грчкој школи до 1853. године. После учитељске праксе у Новом Саду, Папакостопулос је као лекар радио у Београду, где је и умро. Када је стигао за учитеља у Нови Сад није знао ни једне српске речи, па како каже Полит Десанчић „била је права комедија када га ђаци на српском, уз осмех грде, а он не разуме, па се смеши мислећи да га деца хвале“.
Полит је 1840. године пошао у први разред, у време када је Грчка школа била уобичајено добар избор за образовање деце богатих и образованих православних Новосађана, али у то време деца су била више српска него грчка. Грчка школа је захваљујући остарелом Бељанском држала висок образовни ниво са бољим учевним (наставним) планом од државне основне школе, самим тим јој је и друштвени рејтинг био знатно виши. Престижно је пред Буну било бити ђак Грчке школе у Новом Саду. Али и она је временом губила своју грчку душу: иако се у овој школи наставни језик био грчки, настава се у Политово време одвијала на српском, јер је то био једини језик који су њени ученици говорили.
Када су 1821. године добили нову школску зграду, међу новосадским Јелинима је дошло до раскола. Сукоб унутар јелинске заједнице тињао је већ дуже време, али због полувековног ангажовања у борби против српских црквених и градских власти за сопствену школу и цркву, несклад међу њима није излазио на површину. Када је грчка заједница прослављала нову школску зграду, већински Цинцари су затражили да се званичан назив јелинске општине промени додавањем другог субјекта у званично име, који би гласио Романовласи. Предлог је на скупштини општества био прихваћен од већине, па је грчко-цинцарско општество Новог Сада код Магистрата поднело захтев да се промени званично име заједнице у Уједињено општество Грка и Романовлаха. Исти захтев је био постављен још пре 40 година приликом оснивања општине, само су тада гркофили били бројнији и непопустљиви, па је предлог био одбијен. Када је исти био усвојен у години грчког устанка, малобројни новосадски Грци су овај предлог дочекали на нож и повели спор пред судом. После двогодишњег суђења победу су однели бројнији Цинцари, па је 1823. године у званични градски регистар ово општество заведено под новим називом. Наведени догађај указује на национално буђење новосадских Цинцара или Романовлаха, које је бујало под утицајем пештанских цинцарских интелектуалаца Розе и Бојађија. Односи у јелинској заједници су се утолико променили што су Цинцари и поред борбеног и бескомпромисног грчког трибуна Бељанског успели да се изборе и истакну своје етничке посебности.
Мистерија Георгије Бељански
Централна личност грчке заједнице у Новом Саду и монолитни стуб њиховог отпора посрбљивању, од последњих година XVIII века па наредних пола века, био је контроверзни Георгије или Ђорђе Бељански. Бељански је читав свој живот служио једној идеји, очувању грчког бића у Новом Саду, али је крај живота дочекао разочаран и свестан да се прихватио посла Данаида. Иако је иза њега и његовог деловања остало мноштво докумената, живот овог човека је једна велика енигма, на коју сам се намерио. Због значаја Бељанског за његове сународнике и на дешавања у Новом Саду, изазвана њиховим дејством, било би немарно пропустити да се његовом лику посвети нешто више простора.
Зграда Грчке школе је изгорела у пожару јуна 1849. године, са зградом је нестала сва архивска грађа Грчке школе, Грчке општине и писана сведочанства о свим учитељима, ученицима, службеницима и активистима грчке заједнице. Због тога о Георгију, Ђорђу Бељанском, толико значајном новосадском Грку, знамо веома мало. Не поседујемо ни један једини детаљ о његовом пореклу, породици и завичају, нема података где је одрастао, ни које је школе изучио. Не зна се одакле је и ни приближно када је Бељански дошао у Нови Сад, и не види се тренутак када је постао учитељ Грчке школе. Све оно што знамо о овом човеку догодило се између 1792. године, када се први пут појавио у документима Магистрата, и пролећа 1842. године када је отишао са овога света.
Вођен снажним убеђењем сматрам да Бељански није рођену Новом Саду, јер овог презимена овде нема пре њега, нити је био у граду у време када су Грци и Цинцари основали своје новосадско општество и школу. Прво појављивање ове личности у новосадској документацији је с пролећа 1792. године, када конзисторија Бачке епархије представља Илирској дворској канцеларији туторе Грчке школе; Бељански се други пут помињање 1793. године у извештају Конзисторије Бачке, од 29. марта. У том документу на латинском језику инкриминисани се терети за вођење неког тајног друштва, чији се чланови Грци и Куцовласи као завереници тајно и неовлашћено састају ноћу и делују превратнички против законитог црквеног поретка. Овде се осим имена не наводе његови лични подаци, само се Georgij Beljansky означава као главни кривац за наведено дело.
Након краћег времена трговац Ђорђе Бељански се на латинском језику обраћа Магистрату и моли га да му се достави копија писма које је Бачка конзисторија упутила Магистрату, у ком се он помиње и вређа. Како се садржина писма односи на нека ускраћена права православних верника грчко-влашког језика, ред би био да се њихови представници, међу којима је и он, о томе обавесте, завршава Бељански своје (нама прво познато) обраћање новосадском Магистрату. Овај документ сведочи да је његово основно занимање било трговац, као и да је говорио и писао латински језик, што је значило да је негде пре доласка у Нови Сад стекао добро класично образовање.
Већ приликом првог појављивања видимо да је Бељански за кратко време успео да се постави као неко ко у јавности заступа интересе грчко-цинцарске колоније, кореспондент са службеном јавношћу и главни покретач свих њених активности. Знаменити ликови из реда Јелина полакосу, један за другим, силазили са животне позорнице и на њихово место седа млади лав, који ће наредних пола века бити неприкосновени првак грчког општества у Новом Саду. Од тада па на даље, кроз праћење документацију Магистрата, у стању смо да сваке године пратимо пораст његове друштвене улоге и личног угледа.
Следеће, 1794. године налазимо његово имена једној судској потврди међу именима тутора Грчке школе, који су били опуномоћени да школу заступају пред судом. Поред Бељанског, заступници школе су били трговац и рођак Марка Сервијског, Теодор Дука, трговац Коста Гадеша (или Гадфеш) и остарели кујунџија Јанко Дера. Бељански се још увек на писмима поред имена потписивао као трговац, али је истовремено обављао функцију епитропа Грчке школе. Да је 1800. године још увек првенствено био трговац, сведочи потврда којом одређује свога правног заступника и коју по тписује исто онако како се потписивао пре седам година, Georgii Veliansky, mercator. Oва потврда указује и на стил живота какав ће Бељански водити читав свој век: често ће бити пред судом, било као тужитељ или као тужени, у својим приватним парницама, или као представник јелинске заједнице и Грчке школе у честим споровима са органима епархије и градских власти.
Поред матерњег грчког и класичног латинског, Георгије Бељански је још говорио српски и немачки језик. Постоје докази да је био судски преводилац Цинцарима и Грцима, посебно старијим удовицама које су у својим позним годинама стигле у Нови Сад, живеле изоловано и нису успеле да науче српски језик. Бељански им је преводио приватну документацију, тестаменте, уговоре, тужбе, дужничке цедуље и разну другу документацију са грчког и српског језика на латински и немачки, језике званичне кореспонденције у Монархији, и обрнуто. У јеку покрета Грка и Цинцара за стицање сопствене литургије и цркве Бељански је обављао званичну кореспонденцију између јелинског општества и државних, градских и црквених власти, преводећи са службеног латинског потребну документацију на грчки језик.
У бројној архивској грађи о деловању Георгија, Ђорђа Бељанског током његовог полувековног живота у Новом Саду којом располажу Историјски архив Града Новог Сада, Архив Војводине, Рукописно одељење Матице српске и Архив САНУ у Сремским Карловцима, нисам пронашао ни један документ из кога би се барем приближно могло утврдити његово порекло, датум и место рођења. Изазовно је стога барем оквирно одредити идентитет Георгија Бељанског само на основу анализе посредних чињеница. Када се Бељански појавио у вароши био је то млађи човек, старости између 25 и 30 година и његово деловање је било младалачки енергично, али истовремено изненађујуће зрело и рационално.
Поред Бељанског у Новом Саду је живело више Грка и Цинцара чији су потенцијали били достојни вођства новосадске грчке заједнице: мужевна енергија, интелигенција и образовање, мудрост и наравно, неизбежан новац. У репрезентативним ликовима Јована Стајића, Константина Вулка, Георгија Хаџи-Димо Пуље и још неколицине новосадских Грка, Бељански је имао јаку конкуренцију, али је осим у случају Стајића успео да се наметне као вођа, а конкуренте мудро искористи као ревносне сараднике. Обдарен набројаним личним квалитетима, осим инстинкта за стицање новца, Бељански се издвојио као идеална замена за недавно преминулог Параскеву Хаџи-Јањиног и харизматичног, али већ остарелог Марка племенитог Сервијског. Прихватљива је претпоставка да га је баш неко од ова два грчка првака упознао негде у дијаспори и као образованог и способног младића довео у Нови Сад.
Првих година свога боравка у Новом Саду Бељански се бавио трговином, али се не види чиме је трговао, чији је био ортак и са колико успеха је радио. После неколико година уносно занимање трговца заменио је слабо плаћеним учитељским позивом и скромним животом самца по под станарским ћумезима. Шта ли је утицало да га трговачке амбиције препусте страсном националном заносу, који ће га уместо ка новцу и трговачком богатству усмерити у аскетски живот препун наивних идеала, сновиђења, немаштине и беде? Било да је то био младалачки занос, васпитање или судбина, Бељански се предано посветио руковођењу своје заједнице. Одакле год да је стигао, Бељански је већ био организован у националном раду јер је његово спретно и умешно вођење Грчке општине и школе одавало методе рада какве пре њега не запажамо међу новосадским Јелинима, дрскост револуционара и систематичну упорност.
Покрет за грчку цркву у Новом Саду осмишљен је и вођен његовом руком. Начин борбе одавао је неки нови, до тада непознат стил, изграђен под утицајем грчких тајних организација, вероватно масонерије или бечке организације Bon Cuisines. Постоји могућност да је баш он основао новосадску подружницу неког грчког тајног друштва током више тајних ноћних састанака, али за то немам чврстих доказа. Основ за овакву претпоставку даје чињеница да се пре 1793. године новосадски Грци и Цинцари нису ноћу тајно састајали, како би на тим сесијама организовали кампању за своју цркву и одбрану школе. Одлуке и резултати његовог конспиративног деловања нису бележени, о тајном раду грчког трибуна имамо посредна сазнања из извештаја епархијске конзисторије. Натпросечна ученост и полиглотске способности Бељанског, које су одскакале од просечно образованих новосадских Грка, указују на могућност да се школовао у неком од центара грчког просветитељства, Букурешту, Јанини или Бечу, где је потенцијално могао да буде млади следбеник Риге од Фере.
Овај интересантни човек је јавно и без увијања, не обазирући да на то да ли ће се некоме замерити, изражавао своје тврде националне идеје и ставове. У градској власти Бељански је видео сталног и упорног противника грчких интереса, и према њој је водио тактику сталног клинча и сукоба ниског интензитета. У многобројним споровима са Магистратом Бељански се показао као вешт говорник и спретан манипулатор у опхођењу пред судом, јер је поред урођене страсти ка парничењу одлично познавао право, правни систем и судску праксу државе у коју је живео. У судници је његова реч била најгласнија и дуго се чула. Једна од већих слабости овог особењака било је већ поменута страст ка ирационалном, типично грчком парничењу. У њему се Бељански показао као спретан сплеткар и денунцијант свих својих личних и идејних противника, како међу Србима, тако и међу својим Грко-Цинцарима.
Мистериозности Бељанског у знатној мери доприноси и његово име. Иза имена Ђорђе Бељански не крије се Србин из Бачке, како би се то у први мах дало закључити, већ тврдокорни грчки патриота. Могло би се претпоставити да је он своје презиме, на које се често наилази у бачким местима Турији, Надаљу и Србобрану (тадашњем Сентомашу) и другим, преузео или у њега преобликовао своје породично име, из ко зна којих разлога. Ти разлози су за сада остали недокучиви, јер се Георгије никада није женио, посебно не Српкињом, за чију би љубав своје јелинско презиме и име мењао у српско; пословна мимикрија, стид од порекла, или нека друга врста друштвеног компромиса на штету узвишених идеала код овог грчког националисте у потпуности је била искључена. Прихватљива претпоставка било би евентуално бекство од компромитујућих детаља из прошлости, али то је само пука претпоставка. На једној цедуљи дуговања из 1800. године Бељански се потписао са Veliansky, што би могло да укаже на Велианитис, презиме са недатираног списка грчких трговаца из Влашке, које наводе Филипидес и Константас у своме делу Нова географија. Исто презиме налазим међу грчким презименима пореклом из Константинопоља, наведеним у електронској верзији књиге Grandes familles de Grece, d· Albanie, et de Constantinople, објављеној у Паризу 1983. године. Енглески превод књиге у електронској форми, без имена аутора, постављен је 10. септембра 2010. године на сајту Hellenic Genealogy Geek. Ако је пак Бељански било његово право породично име, онда је грчко порекло овог човека потпуно неизвесно и сумњиво. Своје крштено име Георгије он је пред јавности рано посрбио, или је дозволио да га средина посрби у Ђорђе, што је опет било нетипично његовом искључивом грчком бићу.
Поред очигледних полиглотских способности овај човек је све време свог полувековног боравка у Новом Саду врло лоше говорио језик средине. Његов српски је био лош, са јаким јужњачким нагласком кога он није могао, или није хтео да се ослободи. Полит је у први разред Грчке школе кренуо годину и по пре смрти Бељанског и у својим Успоменама се сећао да је:
„[…] стари учитељ је изврсно знао стару грчку књижевност, па је често омаловажавао латински језик. Говорио је српски по бугарски, убацујући при том многе турске речи.”
Политово запажање може да нас наведена помисао да је Бељански као Цинцарин био рођен негде у бугарским или македонским крајевима. Ова претпоставка звучи готово невероватно, јер се његова безрезервна љубав према свему грчком и опсесија хеленизмом не поклапа са националном аморфношћу тадашњих Цинцара, чак ни под претпоставком када би у потпуности бивали хеленизовани. Иако су порекло и младост Георгија Бељанског мистериозни и недокучиви, интригантни и инспиративни, нисам их третирао произвољно, без логике и смисла, већ на основу штурих информација до којих сам успео да дођем. Причу о нерасветљеној страни живота Георгија Бељанског начинио сам на бази архивских података, али би оправдано спекулативну опсервацију о његовом пореклу, имену и политичком ангажману требало сместити међу хипотезе које вероватно никада неће бити проверене, оповргнуте или потврђене. Јер, много тога остаде ван граница мога сазнања.
Функције Бељанског у Грчкој школи временом су се мењале, прво је био њен учитељ, епитроп, па директор. Читав свој радни век, поред предавања и организације рада школе, Бељански се бавио и школским финансијама. Руковао је школским фондом, у прво време са туторима школе, а касније самостално. Неко злонамеран је анонимним писмом 1812. године дојавио његовом старом противнику, директору православних школа Бачке жупаније Бајчевићу, да директор Грчке школе, Бељански, произвољно рукује фондом и неовлашћено троши школска средства. Пошто је сукоб из међу Бељанског и Бајчевића одавно превазишао службени ниво и годинама тињао као страсно непријатељство, Бајчевић је искористио пријаву као повод да изврши преглед документације фонда, у нади да ће пронаћи доказе о крупнијим малверзацијама мрског му Бељанског.
Иако се касније испоставило да је дојава била неоправдана, јер су прегледом рада школе пронађене само мање неправилности, Бајчевић је службеном белешком затражио да се Бељански смени са места директора Грчке школе. Поново се ускомешала грчка заједница, против су устали сви виђенији Грци, јер су смену доживели као отворен напад своје општество, школу и цркву. Бајчевић је без ваљаних доказа морао да одступи а Бељански се показао као прави вођа, иза кога је безрезервно стајала читава јелинска новосадска општина.
Упркос чињеници да је био вођ и представник својих богатих сународника, поред тога и руковалац школског фонда који је руку на срце био више празан него пун, Бељански је живео крајње скромно. Сопствену кућу није имао, у прво време потуцао се по собичцима у помоћним зградама грчких трговаца, а када је 1821. године завршена зграда школе, преселио се у малени учитељски стан у школском дворишту, са собичком, кухињом и подрумчетом за кирију од 80 форинти годишње. Почетком 1815. године обратио се туторима школе са захтевом да му се због поскупљења животних трошкова умањи кирија, што му тутори удовољавају, и у потпуности га ослобађају обавезе плаћања закупа стана. Од скромне уштеђевине купио је виноград на локацији између Петроварадина и Буковца, где је проводио доста свога слободног времена, а вино је продавао накупцима. Виноград се током Георгијевог оскудног живота препуног дуговима негде загубио, јер се не спомиње у његовом тестаменту.
Због малих примања директор Грчке школе се често задуживао, тако да у судским списима и магистратској документацији наилазимо на више потврда о његовим старим дуговима и новим задуживањима. Новосадски Јеврејин Исак Криштоф, закупац Турског хана, замолио је 1816. године Магистрат Новог Сада да властима Петроварадина упуте захтев за стављањем забране на продају винограда у петроварадинском атару, у власништву његовог дужника Ђорђа Бељанског. Криштоф је тражио да се забрана стави на целокупну непокретну имовину дужника до окончања дужничке парнице, али се испоставило да Бељански осим овог винограда није поседовао никакву другу непокретну имовину у граду или околини. Директор Грчке школе је направио дуг код Криштофа тако што је месецима користио услуге хана, тамо се хранио и купао, а у пар наврата од свог повериоца је на зајам узимао и готов новац. Поверилац у молби не наводи висину дуга, али пошто је тражио да дужников виноград буде гаранција, дуг свакако није био мали.
Бељански је и овом приликом показао борбени карактер, јер је на Криштофово потраживање дрско узвратио противтужбом. Противтужбу је игноришући све редовне судске инстанце, поднео ни мање, ни више него Дворској канцеларији у Бечу. Дворска канцеларија је 1817. године затражила извештај о овом случају од новосадског Магистрата, али о овом случају нисам пронашао ни један документ више. Зна се међутим, да је Бељански наредних година био у великим финансијским тешкоћама. Из признанице на 156 форинти, датиране 24. октобра 1820. године, која се чува у Историјском архива Града Новог Сад (Ф. 1) а, види се да је директор Бељански примио за подстанара ученика, сина Марка Георгијевића, младог Грка Павла, будућег продавца вина и заступника Грчке школе из 1835. године.
Малобројни су документи на грчким језику у архивима Новог Сада. Бисер међу њима свако је ненасловљена рукописна збирка ода и химни, дело непознатог непотписаног новосадског Грка. Песме из збирке су борбеног карактера, посвећена Риги од Фере и борцима из устанка 1821. године. Непознати аутор ове епске песмарице, или више њих, на 34 странице брижљивом руком су исписали 42 оде и химне, затим 22 краће песме, од којих је једна посвећена Карађорђу. Ниједна песма није потписана, једино се испод две налазе уписане године 1824. и 1825, на основу којих знамо да је читава збирка из тог периода. Да је непознати аутор био образован указује то што су стихови били писани у катаревуса дијалекту, који је у то време био у служби Грка тек тридесетак година. Мање упућени у ову ствар сматрају да су стихови превод поеме Седмостручни цветак борећим се Грцима Јована Стерије Поповића из времена његове ране фазе, набијене националним заносом. Стерија је у тренутку настанка збирке још увек био тинејџер (имао је 18–19 година), што се поклапа са борбеношћу његових година, и временом настанка новосадске збирке ода и химни, али је према рукопису тешко утврдити њеног аутора.
Међу потенцијалним ауторима збирке издвајају се двојица Новосађана, Петар Дука и Ђорђе Бељански. Дука је о грчком устанку и грчким борцима написао књигу која је и штампана, о којој се зна путем посредних вести јер ниједан њен примерак није доступан јавности. Моја маленкост је склона да за аутора наведених стихова претпостави Бељанског, користећи се следећим аргументима: Бељански је био најученији Грк тога доба у нашој вароши и вероватно једини који је овде владао катаревусом. Ово наречје улази у употребу новосадске Грчке школе тек од његовог времена. Он је такође био најборбенији грчки занесењак у Новом Саду свога времена и најмање што је могао да учини за своје сународнике у борби против турског господства били су стихови. Једино чуди то што је аутор очигледно настојао да остане анониман, а то је манир који није својствен ниједном од двојице наведених кандидата. Све то, међутим, остаје у недокучивој тами прошлости, посебно уз многе друге детаље из живота овог човека.
Бељански је водио два паралелна и потпуно различита живота. У јавном наступу видимо га као учитеља и јавног радника, јаког вођу свога национа, ученог човека који са великом акрибијом делује у својој грчкој општини. Тај Бељански се поред школе и Николајевске цркве виђао на суду и на сокацима, у трговинама својих земљака и по кафанама. Његова реч, изговорена или написана, имала је смисао и одређену снагу и његови Грци су га слушали као свог трибуна. Због изразитог инстинкта упорног борца противници су га радије избегавали него се са њиме јавно сукобљавали, како на суду, тако и на сокаку. Онај други, мање познати, опскурни и чудни Бељански, у сивилу свакодневице и међу сенкама својих ћумеза је са највећом страшћу сањао Маратон, Термопиле и Платеју, ронио сузе над Константинопољем и вековним грчким ропством.
Уз Бељанског се за пола века није нашло много блиских људи, у његовом срцу није било места ни за једну жену, нити за правог пријатеља. Када је остарио и обрео се сасвим сам, углавном је живео ноћу, чкиљио под свећом у полутами свога самачког собичка, другујући са својим грчким књигама. Био је тешког и свадљивог карактера, од некада блиских људи успешно је стварао непријатеље и своје последње године провео је завађен са већином својих некадашњих пријатеља. Из његове позне документације одише пизма према свему што није ОН, било да је то српско или грчко. Дању је ретко излазио да се не би сретао са људима које није трпео, само се као сенка прикрадао одлазећи до симиџинице и бакалнице, и на литургију у Николајевској цркви. Средина је на његове ћуди одговорила природно и без милости, тако што је остарелог и сиромашног Георгија напустила и потпуно заборавила.
Жељан освете, решио је новосадски Фауст да се обрати своме Мефисту и напакости Грцима што су га оставили самог, на исти начин како би се њему дало највише напакостити. Некада неприкосновен као предводник и трибун, у старости усамљени намћор тешког карактера и рањеног поноса, онемоћали директор јелинске новосадске школе је 5. марта 1842. године свој тестамент диктирао у перо грчком унуку, новосадском сенатору Павлу Јовановићу српским језиком и дрхтавом руком потписао га српским ћириличким писмом! Тестамент у оригиналу гласи:
„Во имја Оца, Сина и Св. Духа
Старост ме моја опомиње да још при здравом телу расположеније о сермији чрез мене стеченом учиним. Зато настојаније тестаментарно уреждение творим. Када ми се умрет догоди, душу милосердјем Бога а тело земљи препоручујем, кое желим да се при катедралној [у Саборној, не у полугрчкој, Николајевској цркви] сарани цркви и да се на погреб опредељивати сума једне стотине фор. у сребру, коју долу именовани тутор по произволенију своме употребиће…”
У тестаменту се види да је крај живота дочекао као пуки сиромах, а оно мало виртуелног новца, који му је према његовом рачуну школа дуговала, поделио је на следећи начин:
„Фундус школе греческе, по рачуну 1834 предатом, има мени преко 400 ф. вал. давати, и на многократна зактевања нису ме намирили: зато ову суму остављам Г. Јоанович Петру, професору, Атанасији Балта и Екатерини Рада Врани да Г. Јоановичу судејски фундус к плати овој премора и они међу собом на равне части поделе.
Текли Гизеле, Сатлеровој жени, за услуге оставлјам едну стотину фор;
Лазару Дуки две стотине форинти наследник мои платити има;
Панајот Папа Нако у Земуну ставлјам едну стотину и педесет фор;
Анастасји Балта оставлиам мои златан прстен…
Желио би и греческој школи легат какав учинити; но будући да су мени
на приложеније Јоан Штерио от моје плате сваке године сто форинти укинути: зато нисам у стању школи што легирати […] И овое моја поледна волја коју
своеручно подписуем.
У Н Саду 5. марта 1841.
Георгиј Белиански, школе елински локални директор.”
Своје последње дане Бељански је провео у фриволној борби са злим дусима Грчке школе, којој је дао сву воју љубав и животну енергију и у којој је провео свој радни век. Пола столећа бдео је над школским фондом као над рођеним чедом, чувао га и трудио се да буде што већи и богатији. Због сумњи да га злоупотребљава и поткрада, власт га је неколико пута јавно сумњичила и проверавала. И сами Грци понекад би сумњали у његово поштење, али у свим проверама Бељански је остајао чист.
Занимљива и тајанствена овоземаљска прича о Георгију, Ђорђу Бељанском завршила се 8. априла 1842. године, тихо, без иједног записа. Истог дана је сенатор Павле Јовановић изашао да запечати скромни иметак покојника и, како Бељански није имао никога од родбине ко би га испратио и сахранио, сенатор се постарао да изради сахрану о трошку града. Јовановић је по службеној дужности инвентарисао покојникове ствари и пописао заоставштину, која се састојала од … портрета грчког цара и 86 различитих књига! Бељански није успео да упропасти већ опустошени фонд Грчке школе онако како је наумио, јер је завештана сума од 400 форинти, коју су према његовој последњој вољи имали да изделе професор Јовановић, Екатерина Балта и удова Рада Врана, била одавно непостојећа. Сенатор Јовановић се није ни усудио да овај новац наплати судским путем па је 23. октобра исте године направио са греческим избраним обштеством љубовно поравненије.
У новосадској штампи је пола века касније обележила смрт Бељанског. У Бранику је у неколико редака објављен једини oratio funebris Георгију Бељанском, под насловом Пре пола века је умро Дон Кихот новосадских Јелина.
Јован Стерио
Смрћу Георгија, Ђорђа Бељанског, првак новосадских Грка и Цинцара постаје Јован Стерио. У јавности се говоркало о његовом цинцарском пореклу, али се Стерио на то јако љутио, држећи се за правог Грка. У бескрајном истицању родољубља у свакој прилици и на сваком месту готово да је био раван Бељанском. То је исти онај Јоан Штерио који је био један од већих противника Бељанског, на кога се овај жалио у свом тестаменту. Јован је првих година века рођен у Новом Саду и 1830. године добио је бесплатно новосадско грађанство као син гражданина. Породица Стерио је средином XVIII века, вођена Аном, удовицом војводе Јорге Стерио кога су Турци погубили после неуспешног устанка хришћанског становништва у Македонији, из Маврова пребегла у Аустрију. Зауставили су се у Инђији и тамо подигли дом, да би се после извесног времена њихова младеж раселила по градовима, Земуну, Новом Саду и Коморану.
Први новосадски Стерио, Јован старији (Ioannis Sterio у архивским документима), син Јорге, рођен у Маврову стигао је у Нови Сад из Срема у време Аустро-турског рата и као ортак удовице Константина Сервијског постао грађанин 18. октобра 1791. године. Јован је имао сина Николу, а овај двојицу синова, старијег Јована (млађег), и млађег Михаила, правника и заклетог новосадског адвоката. Адвокат Михаило Николић Стерио био је ожењен Катарином Хаџи, кћерком грчког трговца Константина. Пред Буну, Михаило je обављао функцију контролора сирочадске касе Новог Сада; првог дана бомбардовања Новог Сада био је тешко рањен, па је без неопходне помоћи искрварио и за неколико сати издахнуо. Његов брат Јован, Јоца Штерио Млађи држао је неколико продавница луксузне робе, у Дунавској и Главној улици. Робу је набављао углавном у Бечу и Пешти, где је често ради набавке путовао и одржавао везе са тамошњим Грцима. Богате и помодне Новосађанке су код газда Штерија куповале козметику, шешире и ешарпе по последњој европској моди.
Једну од првих новинских реклама у Новом Саду Јован Стерио је наручио у Медаковићевом Србском дневнику и она је излазила скоро целу 1854. годину. У њој је рекламиран ароматични медицински сапун од трава, производ Бечлије др Боршарта, који „у себи има млого вегетабилни, ароматични и етерично-зејтињави и минерални части […] кои чине да сапун одржава кожу меку и глатку да се лакше испарава… Сапун од трава са овим печатом запечаћеним оригиналним пакетима продаваће се по 24 кр. ср. у Новом Саду само код Јована Стерије!“ Као виђенији грађанин, првак грчке заједнице и једини прави противник Георгија Бељанског и његовом самонаметнутом месијанству, Јован је имао можда највеће заслуге за обнову зграде Грчке школе разорене у Буни. Умро је 1855. године и био сахрањен у порти Николајевске цркве.
После овог Јована у Новом Саду је живео још један Јован Штерио, за кога основано претпостављам да је био у непосредној родбинској вези са наведеним имењаком. Њега налазим међу приложницима за оправку Светојованске цркве, када је приложио 2 форинте. Последњег из ове породице кога срећемо у градској документацији био је Јованов син Леонидас, или скраћено Леонид, како су га звали суграђани. Леонид је учествовао у састанцима Грчке општине 1873. године када се одлучивало о судбини грчког фонда и школе. Браћа Стерио која су остала у Инђије доста рано су се посрбили и 1809. године узели Св. Срђа и Влаха за своју крсну славу. Новосадски и сремски Грко-Цинцари Стерио немају никакве родбинске везе са вршачким Стеријама-Поповићима.
Остави коментар