Сутон српског либерално-опозиционог покрета у Војводини 1896-1918.

СУТОН СРПСКОГ ЛИБЕРАЛНО-ОПОЗИЦИОНОГ ПОКРЕТА У ВОЈВОДИНИ 1896-1918.

Aутор: др Милош Савин

Српска опозициона слога била је неопходна пред наступајуће јесење изборе за Угарски сабор 1896. године. Српска опозиција се спремала за учешће на парламентарним изборима. Обзиром на велике неправилности у погледу бирачких спискова и притиске угарских власти, усмерених пре свега на мађарску опозицију, Српска либерална странка је проценила да је за њу најопртунија политика пасивности односно бојкота предстојећих избора. После дугог периода колебања и унутрашњих дискусија, и радикали су напокон решили да и они позову на бојкот избора, па је дошло до међустраначке координације по том питању. Већ половином августа 1896. године, органи обе странке су се сагласили да своју агитацију усмере ка бојкоту избора. Непосредно пред само гласање у срезовима са хомогеним српским становништвом 18. октобра 1896. године објављен је „Заједнички проглас централног одбора Српске народне радикалне и Српске народне либералне странке Србима бирачима“[1] да се не одазову изборима и да не гласају за мађарске кандидате.

Владина странка Дежеа Банфија је тријумфовала на изборима освојивши 44 посланика више него у претходном парламентарном сазиву. Ови избори су дали додатни политички кредибилитет и моћ Банфију да отпочне са још радикалнијом политиком усмереном против народности, коју је још раније испланирао.[2]

Угарска влада је проценила да у новим условима уз помоћ српског клера и владиноваца може да на Српском народно-црквеном сабору издејствује већину за усвајање јединственог устава-статута, до чега није дошло 1892. године, па је Сабор заказан за 11. јул 1897. године, на Петровдан. Почетак предизборних активности везаних за избор саборских посланика Српска либерална странка и Браник су дочекали са видно смањеним ентузијазмом у односу на претходне године. Почетком априла, приметну пасивност у вези српских аутономних питања др Илија Вучетић је правдао у писму Каменку Јовановићу, објашњавјући тренутно стање у Српској либералној странци и антиципирајући след политичких потеза. Вучетић је написао следеће: „Ћутање Браника у неким стварима немој друкчије тумачити него просто тиме што о „аутономним стварима“ нема ко да пише. Ја не могу на све стране да доспем, а Јоксимовић је болешљив… Знам да ово време није згодно за организациони рад…“ Током априла либерали су се стабилизовали и прешли у акцију. О аутономним стварима почео је да пише млади секретар странке др Бранислав Станојевић.

Увереност клерикалних кругова да ће уз подршку свих расположивих државних структура обезбедити већину на изборима за Сабор, изазвала је велики страх и код либерала и код радикала и натерала их први пут да почну да размишљају о предизборној коалицији, односно подели епархија и срезова. Либерали су при томе рачунали на подршку некадашњих нотабилитета у јужном Банату са којима су били у контакту посредством Каменка Јовановића, а сами су пружали подршку самосталцима у Хрватској.

До почетка јуна је дошло и до коначног договора око коалиције Српске либералне и Српске радикалне странке. Срезови су подељени, формиран је заједнички централни одбор и започела је синхронизована кампања. Српске странке су путем својих органа 1. јуна 1897. године, на Спасовдан, објавиле заједнички проглас Србима бирачима у коме су позвале на јединство.

Српски бирачи су поздравили јединство опозиционих покрета својим јединством – избори за Српски народно-црквени сабор су довели до велике победе уједињених либерала и радикала. Клерикалци су на изборима освојили свега осам мандата, а уједињена опозиција 65, од чега је било 37 либерала и либералних самосталаца и 28 радикала.

У страху од снаге уједињене опозиције која је победила на изборима, патријарх је хитно отпутовао у Пешту на консултације са мађарским властима, како би издејствовао подршку за своју политику и спречио формирање заједничког опозиционог клуба у Сабору. Патријарх је имао намеру да задобије и подршку за спречавање формирања саборског одбора.[3]

Петровдански сабор је отворио комесар мађарске владе, односно краљевски комесар, барон Федор Николић, који је позивајући се на краљевски рескрипт октроисао дневни ред Сабора и наметнуо као обавезу да се Сабор изјасни о уставу који је поднео саборски одбор. Овакав поступак је био супротан свим важећим правним актима. Као реакцију на ово, либерали, на челу са Политом, су предложили адресу цару, коју је саборска већина усвојила. Радикали су били против ове адресе захтевајући јачу реакцију у виду граваминалне адресе. Због гласања за либералски предлог и сврставања уз Српску либералну странку, радикали су из својих редова искључили Милана Божеског, дугодишњег истакнутог члана, који је након туцинданског убиства, преузео уређивање Заставе, оправдавајући Томићев поступак често и неумесним аргументима.

Међутим, већ за следећу саборску одлуку којом је констатована немогућност рада, а која је донета 26. јула, гласали су јединствено и либерали и радикали и самосталци.  Након доношења ове одлуке, комесар је даљи рад Сабора отказао на неодређено.

Полит се пасивизирао због жалости, односно смртног случаја у породици, а формални председник Српске либералне странке у наредне четири године био је др Илија Вучетић.

Радикали су прави разлог Политовог повлачења видели у чињеници да је он дуги низ година вршио функцију заступника српских црквених фондова и у извесној мери био подређен патријарху, односно саборском одбору – па није могао да буде независна политичка личност што се за вођу опозиционе странке претпоставља.

Обзиром да је Јаша Томић и званично преузео уређивање Заставе, Српска либерална странка је на конференцији одржаној 2. новембра 1898. године донела одлуку о прекиду било какве сарадње, сматрајући да су радикали ово изазвали рушењем основне моралне базе те сарадње. О ситуацији која је у том моменту задесила Српску либералну странку најбоље говоре речи њеног председника др Илије Вучетића: „Полит се повукао, а ја не могу на себе примити терет руковођења партијом. Нема људи! Нико не жели радити, примити одговорност.“[4] Општа пасивизација је захватила Српску либералну странку, у тренутку док су радикали бујали.

Опште народно незадовољство и велика политичка криза је без утицаја народности уздрмала Банфијеву владу до те мере да је Банфи зарад очувања владе и странке фебруара 1899. године поднео оставку – на његово место је дошао Калман Сел.

Велики ударац за Српску либералну странку догодио се 16. маја 1901. године смрћу Николе Јоксимовића, уредника Браника и једног од стубова партије и њене идеје. На месту уредника Јоксимовића је наследио истакнути либерал Јанко Перић, који се већ једном раније нашао на истој позицији за време Јоксимовићеве претходне болести и боравка у Србији и Далмацији.[5]

Занимњива је чињеница да странка од 31. августа 1901. године у свом гласилу почиње себе да назива искључиво либералном, потпуно замењујући термин слободоумна термином либерална.[6] Назив Српска народна слободоумна станка биће коришћен још само у Аутономном програму који ће бити донет следеће године.

У покушају да обнови и појача партијску организацију, Илија Вучетић је почео да позива истакнуте либерале на чешће конференције. Такав позив је добио и будући секретар Матице српске Тихомир Остојић. Дисонантно мишљење Тихомира Остојића није прихваћено од врха Српске либералне странке, које је сада било склоније да уважи дугогодишњи став др Стевана Малешевића о неопходној активној политичкој борби, укључујући и учешће на изборима за Угарски сабор. Већ 14. септембра 1901. године Српска либерална странка је упутила позив српским бирачима да изађу на изборе и гласају за српске либералне кандидате.[7] За разлику од њих, Српска народна радикална странка је 15. септембра одржала конференцију у Новом Саду на којој је позвала Србе на бојкот избора и издала стриктну забрану својим члановима да учествују у изборним радњама. По питању пасивитета дошло је до потпуне замене дотадашњих политика либерала и радикала, а радикалска образложења бојкота била су идентична ономе које је изнео либерал Тихомир Остојић.

У политички живот у току предизборне вреве се вратио и Михаило Полит Десанчић, који је испред Српске либералне странке кандидован за посланика за Угарски Сабор. Избори који су одржани почетком октобра 1901. године, представљали су велики пораз за одлуку либерала да на њима учествују, обзиром да изборни услови у пракси нису одговарали садржају нових закона и бирачи су били подвргнути притиску. Полит је изгубио на изборима, које су радикали бојкотовали. На изборима је ипак победио један српски опозициони посланик – Љуба Павловић, лекар из Новог Бечеја, радикал који се оглушио о страначку одлуку о бојкоту и након избора се окренуо Српској либералној странци[8], али поред зближавања са либералима трудио да остане српски опозиционар, без страначких облежја. У Великокикиндском срезу изборну победу однео је Павле Еремић као кандидат владине мађарске Либералне странке.[9] Поменути Еремић, је више пута у претходном периоду био учесник на конференцијама и зборовима и кандидат на изборима за Српски народно-црквени сабор Српске либералне странке.[10] У суседном Турско-кањишком срезу, као Еремићев партијски саборац победио је чувени мађаризатор Бела Талијан.[11]

Полит  је од 1875. године био заступник црквених фондова, Лазар Милошев од 1890. године управник српског Централног кредитног завода, чији је председник управе од 1890. године био др Илија Вучетић, а члан чувени школски управник Аркадије Варађанин. Путем финансијских институција српски либерали су одржавали блиске пословне односе са многим Србима владиновцима, са којима су били идеолошки супротстављени. Радикали су управо у овом периоду интензивирали кампању у којој су покушавали да покажу да су Полит и Вучетић, марионете којима управљају Милошев и Варађанин као главни финансијери.

Осокољена резултатима избора за државни Сабор, Угарска влада је проценила да је сазрео тренутак да се заврши започети посао везан за српске аутономне органе, па је издејствовано да круна 5. марта закаже Српски народно-црквени сабор за мај 1902. године. Расписивање избора за Српски сабор, означило је почетак жестоке међусобне утакмице Српске либералне странке која је била повезана са српским самосталцима из Хрватске и Српске радикалне странке. „О овоме новосадски велики жупан извештава владу и констатује: да се у изборној кампањи боре четири странке; најјачи су радикали, најслабији, пак, либерали, који су само остатак остатака старе Милетићеве странке.“

Најзначајнији тренутак у предизборним активностима Српске либералне странке је збор у Новом Саду одржан 22. априла 1902. године, којим су руководили Лазар Милошев и Аркадије Варађанин. Обзиром да су радикали још 1897. године, а самосталци нешто раније 1902. године, усвојили своје „автономне“ програме, Српска либерална странка је на збору у Новом Саду, усвојила свој „Автономни“ програм – бирачки програм и платформу за политику на Српском народно-црквеном сабору.[12] Аутономни програм није представљао никакву ревизију Бечкеречког програма, већ више манифест везан за специфично питање политике коју треба заступати у органима српске аутономије. Либерали су као основни програмски циљ дефинисали борбу „да се српском православном народу у митрополији карловачкој успостави потпуно уживање његове народно-црквене автономије, те да се отклоне све до сада учињене, а онемогуће даље повреде народно-црквене автономије.“[13] Програм је као председник Српске либералне странке потписао Илија Вучетић, а као секретар Јанко Перић.

Без обзира на програм, општи пад Српске либералне странке, који је добро уочио новосадски жупан, био је незадржив. Српски либерали су освојили свега пет мандата на саборским изборима и постали најмањи клуб, у односу на 11 владиноваца, 19 самосталаца и чак 37 радикала који су на овим изборима представљали надполовичну већину. Либерали никада више неће повратити своју некадашњу снагу на политичком пољу српске аутономије. Борбе које су на Српском народно црквеном сабору вођене око „Манастирске уредбе“, беочинске цементаре и избора патријарха, протекле су без било каквог утицаја српских либерала.

Др Илија Вучетић је већ јуна 1902. године поднео оставку на функцију председника и члана средишњег одбора Српске либералне странке. Међутим, повлачећи се са чела и положаја који су подразумевали одлучивање у самој странци, Вучетић се није дистанцирао од странке већ је остао на располагању да као неко ко више неће толико бити у фокусу радикалског напада, колико му здравље дозволи, допринесе унапређењу српског народног живота. [14]

Након краћег враћања у политички живот у току губитничке кампање за Угарски сабор 1901. године, Михаило Полит Десанчић је поново изгубио политички елан. Полит је почетком 1903. године напоменуо да нема више амбиција и да је, у складу са својим поодмаклим годинама, закључио своје рачуне.“[15]

После ненадокнадивог ударца који је странка доживела губитком Мише Димитријевића, деценију касније изгубила је и Николу Јоксимовића, а Полит и Вукчевић су се пасивизарали. Наступио је период потпуног опадања Српске либералне странке, коју је у животу држала још само интелектуалана оштрица Браника, на челу са Јанком Перићем.

Под притиском опозиције влада Калмана Села је 27. јуна 1903. године поднела оставку, а нову владу је саставио Карољ (Карло/Драгутин) Хедервари, који је пре тога у периоду 1883-1903. био хрватски бан. Нова влада је дошла у веома затегнуте односе са царем/краљом Францом Јозефом. Влада је ипак 3. новембра 1903. године поднела оставку, а нову Угарску владу је формирао Иштван Тиса представник земљорадничке аристократије. Иштван Тиса је заузео много тврђи непријатељски положај према оправданим захтевима немађарских народности, не либећи се да ако процени да је потребно употреби и силу против опозиције.

Радикали, који су од 1902. до 1910. године суверено владали Српским народно-црквеним сабором, су се подсмевали Српској либералној странци, називајући је покојном и непостојећом. У чишћењу преосталих српских либерала из аутономних установа радикали су их јавно изругивали представљајући их као однарођене бирократе и буржује противне широким народнима масама које радикали представљају.

Др Илија Вучетић, је 4. јануара 1904. године као члан муниципалног одбора поднео оставку на преостале јавне функције, на чланство у три пододбора.[16] Као члан муниципалног одбора без додатних задужења, Вучетић је 4. фебруара одржао говор у градској скупштини тражећи подршку за Српско народно позориште. Ово је био уједно и последњи јавни наступ некадашњег председника Српске либералне странке који је умро 23. јула 1904. године, а сахрањен неколико дана касније, на свој шездесети рођендан.[17]

Смрт др Илије Вучетића је представљала огроман губитак за Српску либералну странку, која је без организованог вођства, пасивна и дезоријентисана дочекала следеће изборе за Угарски сабор до којих је дошло у јануару 1905. године.

Изборе јануара 1905. године, српски либерали су дочекали неорганизовани и опредељени за пасивност. Радикали су у изборну кампању ушли жестоко истичући седморицу кандидата. Међутим, од српских опозиционих кандидата на овим изборима победу је поново однео само кандидат у новобечејском срезу, некадашњи радикал који се окренуо Српској либералној странци, Љуба Павловић.[18] Поред кандидата мађарских странака, Павловић је победио и Миту Мушицког, фаворита Српске народне радикалне странке, кандидованог између осталог и у овом срезу.[19] Иако близак српским либералима, а конфронтиран са својом бившом радикалном странком, Павловић је поново изборну победу остварио као ванпартијски српски опозициони кандидат, користећи за базу и гласаче пасивних либерала, али и део радикалских гласача који му је остао веран. Међутим, критика коју је трпео од Јаше Томића, Заставе и Српске народне радикалне странке, изазвале су код Павловића огромну резигнацију, услед које је ускоро потпуно напустио политику.[20]

Избори за Угарски сабор су довели до мало очекиваног резултата, мађарска опозиција је тријумфовла над до тада владајућим мађарским либералима. Мађарска опозиција је укупно имала 254 мандата, а мађарски либерали само 159. Сама Независна странка је освојила 166 мандата, а са својим коалиционим партнерима, укупно 235 мандата. Народности су освојиле укупно 10 кандидата, а било је и седам ванстраначких посланика. Франц Јозеф није желео да уважи вољу мађарских бирача па је уместо опозицији формирање владе поверио команданту краљевске гарде Јожефу Фехерварију. Нова влада је наишла на изузетно организован и снажан отпор опозиције, па је после неколико месеци покушала да поднесе оставку, коју је краљ одбио. Пошто су локални и жупанијски органи под контролом опозиције заједно са Сабором, одбијали да сарађују са владом, иста је 19. фебруара 1906. године уз помоћ војске распустила Сабор и увела апсолутизам. У периоду апсолутизма дошло је до преговора мађарске опозиције са краљем што је резултирало формирањем нове владе на челу са Шандором Векервелеом, крајем марта 1906. године. Нова влада је одмах расписала ванредне изборе за Угарски сабор, који су одржани између 19. априла и 8. маја. На њима више није учествовала некадашња владина Либерална странка, која је била распуштена.[21]

Избори за Угарски сабор пролећа 1906. године имали су изузетан значај због поновног активирања и кандидатуре седамдесеттрогодишњег др Михаила Полита Десанчића за посланика Великокикиндског округа. За ове изборе народности су се добро припремиле, како не би дошло до међусобног одузимања гласова већ синергије и солидарности. Политова кандидатура у Кикинди представљала је суштински облик попустљивости радикала. Иако није потписана никаква званична коалиција суштински су радикали помогли Политов избор у Кикинди, пошто нису предложили радикалског кандидата. У свом предизборном говору Србима бирачима, поред стандарне критике разних непочинстава Угарске владе и погубних ефеката мађаризације, Полит је изнео потпуно другачије мишљење о радикалима истакавши: „Ја сам, господо и браћо, био некад противник социјалиста, јер сам држао да ће српске социјалисте напустити своју српску народност и да ће постати равнодушни према интересима Српства. Али од кад су српске социјалисте изјавиле да они и као социјалисте хоће да остану добри Срби, ја социјалистички покрет пратим са великом пажњом.“[22] Михајло Полит Десанчић је однео победу на изборима заједно са још тројицом српских опозиционих кандидата, радикала, Митом Мушицким (Тителски срез), Јованом Манојловићем (Озорски срез) и Јашом Мркшићем (Новобечејски срез). Од српских опозиционих кандидата са којима је Полит заједно наступао, није прошао само Јаша Томић у Белој Цркви.

Приликом верификације мандата дошло је до покушаја да се оспори Политов мандат због тога што је „фанатизирао српске бираче, које су попови у цркви заклињали да гласају за Полита“, али је до верификације ипак дошло. Народносни посланици – 14 Румуна, 7 Словака и 4 Србина су формирали народносни посланички клуб у Сабору. Полит се неће замерати радикалима све до изборне кампање за Српски народно-црквени сабор крајем новембра 1906. године.

Након избора за Угарски сабор, отпочела је изборна борба за Српски народно-црквени сабор. Браник и Српска либерална странка су жестоко нападали радикале. Српски либерали су претходни Сабор на коме су радикали освојили већину окарактерисали истакавши да је радикалски сабор „био сабор издајица, радио је у делокругу који је одредила мађарска влада, седнице су протекле у мучким расправама, радикали су попунили аутономне органе својим људима, а све је то чист језуитизам радикалског Мефиста – Јаше Томића.“[23] Невероватна активност Томића који је држао зборове по местима јужног Баната где се кандидовао и за посланика за Српски народно-црквени сабор је сметала српским либералима, који су инсистирали на томе да се њему као убици не дозволи кандидатура за посланика на Српском сабору. Захтев Српске либералне странке је подржао и истакнути теолог, далматински еписком Никодим Милаш, који је закључио да убица не може ни бирати нити бити биран у органима народно-црквене аутономије.[24]

Аналогно претходним изборима за Угарски сабор, Српска либералана странка је одлучила да њен лидер, и на изборима за Српски народно-црквени сабор буде кандидат у Великој Кикинди, „највећиј српској општини“ северно од Саве и Дунава. Овај пут радикали нису били ни најмање благонаклони према Политу, па је дошло до жестоких политичких сукоба, а да агитује против Полита, као радикал дошао је и Милетићев син Славко из Вршца. Полит је у својим предизборним обраћањима идентификовао кривце за стање у српској аутономији, а то су по њему једнако били радикали (саборска већина), високи клер и Угарска влада. Српска либерална странка је у изборној кампањи изгубила корак са радикалима који су масовно агитовали и давали социјална обећања ширем бирачком корпусу истичући да ће након поновне победе под повољним условима поделити манастирску земљу у аренду сиромашним српским земљорадницима и поделити повољне кредите од новца који се налазио у народно-црквеним фондовима. Српска либерална странка је доживела потпуни пораз на овим изборима за Српски народно-црквени сабор, добивши само једног посланика – др Михаила Полита Десанчића, изабраног у Великој Кикинди. Полит се нашао сам између 40 радикала и 29 самосталаца из Хрватске. Још једна сличност између Политовог мандата на Угарском и Српском народно-црквеном сабору је чињеница да је и на Српском сабору покушан да се оспори Политов мандат од стране радикала, који су донели одлуку да се спроведе саборска истрага. Радикали су тврдили да је у Кикинди дошло до пропуста у вођењу бирачког списка, а у одбрану јединог посланика Српске либералне странке, стали су једногласно српски самосталци. Укупно 10 саборских седница је протекло у дискусијама везаним за верификацију мандата јединог преосталог либерала, што говори о жаркој жељи Српске народне радикалне странке да се коначно у потпуности искорени, њихов некада главни политички опонент унутар српског опозиционог покрета. Радикали нису успели да пониште спорни мандат, али је расцеп у Српском народно-црквеном сабору кулминирао, па су самосталци напустили његов рад.

До чвршће сарадње радикала са Угарском владом која је санкционисала уредбе које је доносио радикалски Српски народно-црквени сабор изабран 1906. године, недвосмислено је дошло. Период у коме је Српска радикална странка седела на две столице, сарађујући са владом, али и са народносном опозицијом, ојачао је позицију Српске либералне странке. Међутим, либерали су ипак остали бледа сенка своје некадашње политичке активности и у наредном периоду ће се борити да не изгубе и преостало посланичко место у оба Сабора.

Оно што су покушали да на пољу асимилаторства спроведу у дело претходни угарски министри просвете пошло је за руком 1907. године Апоњију који је издејствовао усвајање новог закона који се односио на употребу мађарског језика у школама. Законом је било предвиђено обавезно учење мађарског језика у свакој години школовања, по програму министра просвете што је за циљ имало да „свако немађарско дете по свршетку четвртог разреда биде у стању да своје мисли у речи и писму разумљиво на мађарском језику изражава.“[25] Поред поменутог закон је предвидео обавезу да се мађарски уведе као наставни језик и у вероисповедним школама где има ученика чији су родитељи или старатељи изразили жељу за тим, или ученика чији је мађарски матерњи језик. Закон је забранио да се народна школа која у једном тренутку пређе на мађарски наставни језик икада више врати на немађарски наставни језик. Поред наведеног, успостављена је супрематија државних у односу на аутономне органе у односу на учитеље и наставнике.[26]

Резолуција коју је шеф Српске либералне странке поднео Угарском сабору у настојању да се спречи усвајање Апоњијевог закона, акламацијом су подржали Срби окупљени на великом народном збору у Бечкереку 31. марта 1907. године, на коме је сакупљено и 30 хиљада потписа српских мајки за очување српских народних вероисповедних школа. Међутим, овај збор који је имао карактеристике општенародног, организовали су радикали, који су представљали и већину говорника – известилац је био Јаша Томић, лично. Узнемиреност Срба и других немађарских народности није утицала на спровођење донетог закона.

Највеће нападе и критике лидер Српске либералне странке трпео је у угарском сабору од посланика Шоме Вишонтаиа, некадашњег браниоца Јаше Томића.[27] Вишонтаиеве оптужбе су се кретале од тврдњи да Полит и Српска либерална странка не уживају никакво поверење српског народа, до оптужби за издајничко понашање према Мађарима и самим тим Мађарској, односно Угарској.[28] Вишонтаи је покушавао да денунцира Полита, како би себи стекао популарност међу мађарским националистима, склањајући са друге стране препреку коју је Полит представљао српским радикалима.

У овом периоду дошло је и до формирања једне сасвим нове политичке групације међу Србима Угарске, чије најчвршће упориште је управо била Кикинда, Политова изборна база. Реч је о демократама окупљеним око Српског гласа који је почео да излази крајем априла 1907. године. Демократе су на конференцији у Новом Бечеју, јула 1908. године усвојили свој програм који је био једнако усмерен и на решавање српских националних питања, али и на демократизацију, децентрализацију и изградњу социјално праведног друштва.  Кикиндске демократе на челу са Васом Стајићем, Васом Јакшићем и Милутином Јакшићем, никада неће у потпуности организовати Демократску странку, али ће фигурирати као политички фактор који је међу Србима имао извесну тежину.

На Српском народно-црквеном сабору једини посланик Српске либералне странке се жестоко конфронтирао радикалској већини, залажући се против усвајања Манастирске уредбе, коју су сасвим извесно радикали договорили са Угарском владом. У својој борби Полит је добио подршку од клера и самосталаца, али је остао усамљен у сабору. Радикалска већина је фебруара 1907. године усвојила, а Угарска влада тринаест месеци касније потврдила Манастирску уредбу, којом су српски манастири постали народно-црквена добра, а њихови поседи су путем јавног надметања могли бити давани у најам закупцима. Српска либерална странка је оштро критиковала ову уредбу и спрегу Угарске владе и Српског сабора, проналазећи у томе пут да се српска манастирска земља додели мађарским насељеницима и закупцима. Српска либерална странка и њен једини посланик су критиковали и избор новог патријарха 1908. године, након смрти претходног. Радикали су изабрали вршачког епископа Гаврила Земјановића, али пошто је Угарска влада одбила да прихвати овај избор, радикали су се сагласили са њом, и противно етичком схватању Српске либералне странке гласали за владиног кандидата будимског владику Лукијана Богдановића.

Млади панчевачки либерал др Никола Милутиновић и др Бранислав Станојевић су показали своју активност у пуном интензитету у периоду 1908-1910. године, пре свега у покушајима сарадње са демократама и Српским гласом против коалиционе политике радикала према мађарским партијама.

Свој последњи говор у Угарском сабору 27. јануара 1910. године, вођа Српске либералне странке Михаило Полит Десанчић, одржао је, или боље речено покушао је да одржи говор обзиром да су га мађарски посланици ометали добацивањем, а предсеник Сабора му је одузео реч.

Уз помоћ двора од некада владајућих мађарских либерала и још неколико политичких чинилаца формирана је Национална странка рада, чији је био циљ да после наредних избора подржи нову владу некадашњег хрватског бана, а сада председника Угарске владе именованог поново од стране двора на концу 1909. године Кароља Куена Хедерварија. Уздајући се у победу Националне странке рада, краљ је распустио Угарски сабор 24. марта 1910. године и расписао саборске изборе за крај маја, почетак јуна те године.

Српски либерали су поново кандидовали Полита у Кикинди, а радикали су направили споразум са Независном четрдесетосмашком партијом о међусобној подршци и подели изборних срезова те истакли кандидате у уздинском, новобечејском, белоцркванском, турскокањишком и тителском срезу. Међутим, и вођа Српске либералне странке и сви радикалски кандидати су изгубили изборе. У неколицини Срба који су изабрани на листи владине Националне странке рада која је победила на изборима, био је и Живко Богдан из Кикинде, некадашњи српски либерал.

Кандидатуру шефа српских либерала у уздинском срезу за посланика на Српском народно-црквеном сабору, покушали су радикали да онемогуће користећи се исмевањем и вређањем остарелог др Михаила Полита Десанчића. Упркос томе, Полит је изабран за посланика на Сабору који је увелико почео да губи смисао. Овај пут су већину на сабору остварили српски самосталци из Хрватске, који су ступили у сарадњу са Куеном и Иштваном Тисом. Међутим, српска аутономија ће ускоро бити укинута.

Опште незадовољство Срба са асимилаторском политиком коју је држава спроводила над њима, непристајање да се одрекну своје српске народности, противљење Срба окупацији и анексији Босне и Херцеговине, српске симпатије према Србији у току царинског рата, стварање српско-хрватске коалиције у Хрватској и Славонији, солидарност и сензибилисаност српског мнења према неправедно ухапшеним истакнутим Србима у Хрватској у току Велеиздајничког процеса – све наведено је развило изузетну србофобију у политичким круговима Аустроугарске. Нарочито су припреме Србије и других балканских држава и народа за коначно национално ослобођење Балкана од Турске, што ће I Балканским ратом отпочети октобра 1912. године, изазвале параноју да се сличне емоције и ослободилачке тежње српског народа не прелију у Аустроугарску, која је са немачким милитантним круговима планирала даљу политику експанзије и хегемоније. У општој атмосфери србофобије, Фран Јозеф је 25. јула 1912. године донео одлуку да се укине Српска народно-црквена аутономија, иако је она спрегом двора и Угарске владе одавно обесмишљена и сведена на некакво просветно, вероисповедно саветодавно тело.

Најзначајнији орган, односно гласило Српске либералне странке, Браник је у ванредном броју истог дана обавестио српску јавност о укидању аутономије.[29] Одлука Аустроугарског цара Франца Јозефа о укидању српске народно-црквене аутономије 25. јула 1912. године, егзистенцијално је уздрмала Србе у Аустроугарској. У измењеним политичким околностима настављена је српска политичка делатност, о чему говори и неколико опозиционих саветовања (Будимпешта, 20. август) као и збор одржан у Новом Саду 15. септембра 1912. године под председништвом политичког лидера Српске либералне странке, на ком су се поред либерала окупили и самосталци, радикали и демократе…  Створено је заједничко кординационо тело српских опозиционих странака на челу са демократом Милутином Јакшићем.

Значајну улогу у овој кординацији заузела је Српска либерална странка, коју је заступао др Стеван Малешевић. Укидање аутономије довело је и до већ познатог синдрома одласка старијих либерала у пасивност, па ће изузев Стевана Малешевића главну реч у овом периоду имати Никола Милутиновић и Бранислав Станојевић. У овом периоду долази до различитих међуодноса српских опозиционих странака. Изражена је велика блискост демократа и либерала, али у појединим моментима и радикала и либерала, као на пример када је либерал Каменко Јовановић и радикал Мита Мушицки против увлачења црквених општина у борбу за враћање аутономије што су предложиле демократе. Како не би послужио као изговор за раздор заједничког покрета српске опозиције, Јаша Томић није формално учествовао у заједничким органима, пошто је и радикална странка закључила да у времену које је наступило већу вредност представља српско јединство него бројчана надмоћ једне политичке опције.[30] На конференцији српске опозиције одржане 20. маја 1914. године Српску либералну странку је представљала „стара гарда“ Полит, Варађанин и Малешевић. На овом састанку су за председавајуће новог координационог тела изабрани Полит и радикал Јојкић. Након ове конференције самосталци су се дистанцирали од коалиције.

Последња активност Српске либералне странке пре почетка Првог светског рата, за коју можемо рећи и да је последња релевантна активност ове политичке организације била је кандидатура др Михаила Полита Десанчића на, услед смрти претходног посланика, упражњено место за посланика на Угарском сабору 1914. године у Великој Кикинди. Полита је подржао и на предизборном збору се окупио читав српски опозициони покрет сем самосталаца, али у атмосфери која је владала у Угарској, није више постојала могућност да ниједан српски опозиционар па ни Полит који је био у веома позним годинама, крочи у парламент.[31]

У току рата истакнути чланови Српске либералне странке су се налазили или у заробљеништву или у емиграцији или ван фокуса непријатељске јавности. Након ослобађања ових крајева од стране српске војске, председник Велике народне скупштине 25. новембра 1918. године којом су Банат, Бачка и Барања присаједињени Србији био је либерал Аркадије Варађанин, а либерали на скупштини су гласали унисоно са радикалима. И секретар Велике народне скупштине био је либерал Мита Ђорђевић. Након формирања народног одбора у ком су такође доминирали радикали, Варађанин је био његов потпредседник. Јанко Перић уредник Браника, који је заробљеништво провео са Јашом Томићем, отворено је приступио радикалима. Након рата, утврдивши да је присаједињењем „Српске Војводине“ Србији престао разлог за постојање Српске либералне странке и да нови државни оквири претпостављају нове форме политичког организовања, Српска либерална странка је престала да постоји. Одређене појединце и одборе некадашње Српске народне либералне странке заједно са демократама и самосталцима наћи ћемо у новоформираној Демократској странци.[32] Полит, који је рат провео у пештанској интернацији и под полицијским надзором у Новом Саду где је морао да прода сву имовину и одсели се што даље од српске границе, српску војску је дочекао у околини Темишвара, где је на предлог Народног већа као истакнути српски првак требало да поздрави ослободиоце, од силног узбуђења и неконтролисане среће доживео је лакши мождани удар – преминуо је 30. маја 1920. године.[33]

[1] Браник 118, 18. X 1896.

[2] А. Форишковић, нав.дело, 118.

[3] РОМС 17.115, Бранислав Станојевић – Каменку Јовановићу, Нови Сад 5.7.1897.

[4] РОМС 27.737, Илија Вучетић – Стевану Малешевићу, Нови Сад 9.4.1900.

[5] Браник 53, 17. V 1901.

[6] Браник 98, 31. VIII 1901.

[7] Браник 104, 14. IX 1901.

[8] Л. Ракић, нав.дело, 139-140.

[9] А. Форишковић, нав.дело, 125.

[10] А. Лебл, нав.дело. 286.

[11] А. Форишковић, нав.дело, 125.

[12] Видети: Автономни програм Српске народне слободоумне странке – В. Крестић, Р. Љушић, нав.дело, 237-241.

[13] В. Крестић, Р. Љушић, нав.дело, 237.

[14] Исто.

[15] Дејан Микавица, Михаило Полит Десанчић вођа српских либерала у Аустроугарској, Нови Сад 2007, 411.

[16] Историјски архив града Новог Сада (даље: ИАНС), Фонд 1 Магистрат слободног краљевско града Новог Сада 1748-1918 (даље Ф1), Предмет 1772/1904

[17] РОМС, М.6.172.

[18] А. Форишковић, нав.дело, 132.

[19] Исто, 129.

[20] Л. Ракић, Јаша Томић, 105-106.

[21] А. Форишковић, нав.дело, 133.

[22] Михајло Полит Десанчић, Све досадашње беседе са повесничким цртама из српске политичке борбе III-1 (1899-1908), Нови Сад 1910, 27.

[23] Л. Ракић, Јаша Томић, 204.

[24] Исто, 95.

[25] Димитрије Кириловић, Помађаривање у бившој Угарској, Нови Сад – Србиње 2006,  61.

[26] Исто, 59-61.

[27] Л. Ракић, Јаша Томић, 92.

[28] М. П. Десанчић, нав.дело III-1, 220-231.

[29] Браник 287, 7. I 1912.

[30] А. Лебл, нав.дело, 299-301.

[31] Исто, 315.

[32] А. Лебл, нав.дело, 316-318.

[33] Михаијло Полит Десанчић, Успомене, Нови Сад 2006, 135-136.