Аутор: др Милош Савин, историчар
Идеја, да се на подручју Хабзбуршке монархије формира српска територијална целина, постоји још од времена Великог бечког рата и сеобе Срба 1690. године. Тада се појавила иницијатива Ђорђа Бранковића, који је покушао да издејствује помоћ цара Леополда за српски устанак против Османлија и обнављањe српске државе, позивајући се на то да су средњовековни српски деспоти наводно његови преци. Бранковићу јесте додељена титула барона, али од његових планова није било ништа и убрзо је затворен. Међутим, Срби су 1694. године, вероватно под његовим утицајем, уз верску аутономију тражили и територијалну. Век касније, 1790. године, долази до Темишварског сабора, када су Срби тражили да им се додели Банат као посебна аутономна област. Сабору је присуствовао царски комесар, иза чега се крила намера Беча да изврши политички притисак на Мађаре, који су тада кочили крунисање Леополда II за краља Угарске. Иако су српски захтеви начелно прихваћени, до стварања српске територијалне целине није дошло. Као што видимо, од српских захтева у оба ова случаја корист је имао само Беч, користећи их као средство у неутрализацији неке веће претње. Таква пракса Беча наставиће се и у XIX веку, када ће се жеља Срба за посебном територијом макар формално остварити.
Револуција која је у Француској избила фебруара 1848. године, одразила се с пролећа и на Хабзбуршку монархију, па је дошло до пада тврдог реакционарног Метерниховог режима и почетка низа грађанских и националних револуција. Револуционарни пролом у Мађарској почео је чувеним говором Лајоша Кошута на Пожунском сабору, 3. марта 1848. године. У овом говору, Кошут је изнео свој аграрни и национални програм, који је садржао две битне тачке: ослобођење кметова и образовање мађарске владе. Сабор је упутио своју депутацију цару у Беч, у којој је био и Кошут. Док је депутација боравила у Бечу, у самој Мађарској покренуле су се масе. Пештанска револуционарна омладина, коју су предводили Петефи, Вашвари, Јокаи и Бујовски, организовала је 15. марта велике демонстрације и формулисала је свој програм од дванаест тачака. Под утицајем ових догађаја, Беч и Горњи дом Угарског сабора прихватају одлуку Доњег дома о укидању кметства. Такође, 17. марта је образована мађарска влада са Лајошем Кошутом, у центру пажње, као министром финансија. Срби, на територији данашње Војводине, исто су се покренули: у почетку су стали уз мађарске захтеве, а, потом, уследио је разлаз. Мађари су заступали принцип једног политичког народа у Угарској – мађарског, док су Срби тражили да се призна њихова посебност. Мађари су у Пожуну, априла 1848. године, одбили српске захтеве, након чега ће Срби наговарати митрополита Јосифа Рајачића да закаже скупштину. Митрополит је то и учинио, заказавши је за 13. мај 1848. године. У међувремену, избиће побуне у неким српским срединама, а на чувеној Мајској скупштини, при узаврелој атмосфери, догодило се следеће: проглашена је Српска Војводина, митрополит Рајачић именован је за патријарха, а за војводу командант огулинске регименте, Стеван Шупљикац, који се тада налазио у Монци.
Први војвода Српске Војводине рођен је у Петрињи, 1786. године, у српској граничарској породици. Школовао се у Сремским Карловцима и Шопроњу, да би 1805. ступио у пук ком је припадао и његов отац. Након стварања Илирских провинција, 1809. прелази у Наполеонову војску и бива ађутант маршала Огиста Мармона. Истакао се у редовима француске војске приликом похода на Русију 1812. године и, захваљујући томе, одликован је Орденом легије части. Након повратка у аустријску војску, служио је у Банату и Лици под командом генерала Јозефа Радецког. Када је 1848. избила револуција у Италији, Шупљикац је, у позним годинама и са чином пуковника, учествовао у борбама против револуционарних снага, при гушењу револуције. У таквим околностима, затекла га је вест о проглашењу за војводу. Пре тога Шупљикац није имао додира са српским националним покретом, о намерама за именовањем није био обавештен и одлуку је прихватио амбивалентно. О томе је, испрва, обавестио свог команданта, а он, даље, врх Хабзбуршке монархије. Одлука је била да се Шупљикац не изјашњава по том питању до даљег. Међутим, паралелно са ескалацијом српско-мађарског сукоба, долази до расцепа у српском покрету: амбициозни патријарх Рајачић покушава да ухапси Ђорђа Стратимировића, који је успео да победи Мађаре код Сремских Карловаца, те да преузме команду над српским снагама. У таквој ситуацији долази до прећутне сагласности бечког двора и Кнежевине Србије, да Шупљикац постане командант српских војних одреда, на основу дозволе цара од 6. октобра 1848. године. Иако ће у српској традицији имати значајно место, у стварности његово учешће у овим догађајима није узело дужег маха. Наиме, тек након што је успео да консолидује и реорганизује српске редове, у децембру 1848, наводно се разболео и болест није до краја прележао. Након учешћа у борбама код Јарковца, у Панчеву је, 14. децембра, вршио смотру добровољаца из Кнежевине Србије, када му је нагло позлило. Према једнима, Шупљикац је преминуо на лицу места, док је, према другима, умро следећег дана. Занимљиво, 15. децембра нови аустријски цар, Франц Јозеф, својим патентом потврђује постојање српског војводе и патријарха као званичне титуле, иако им није отворено признао никакву територијалност. Након смрти, Шупљикац је балзамован и његов леш је ношен кроз српске средине, како би му Срби исказали почаст. Око његове смрти су се исплеле разне теорије и легенде, за које не постоје никакви докази, мада, одређени историчари, књижевници и публицисти, олако подлежу таквим теоријама.
Након смрти војводе, главна политичка личност међу Србима остаје Рајачић, а команду над српским јединицама преузима Фердинанд Мајерхофер, дотадашњи аустријски конзул у Београду. Рођен је у Бечу, 1798. године, у племићкој породици и војно образовање стекао је на поморском колегијуму у Бечу. Захваљујући томе, као младић је учествовао у поморској експедицији до Бразила. Такође, био је изузетно надарен за природне науке, па је вршио тригонометријска, топографска и хидрографска оцртавања Јадранског мора, а предавао је и математику на Војној академији у Бечком Новом Месту. Пре конзулске дужности у Београду, учествовао је у гушењу револуције у Краљевини Две Сицилије, а, потом, суочио се и са пољским револуционарима боравећи у Кракову. Избијањем револуције 1848, Мајерхофер прелази у Земун, како би директније пратио ситуацију у Војводини. Био је врло обавештен о српским приликама, захваљујући бројним контактима. Доласком Мајерхофера, оружане снаге српског покрета постају јужни корпус регуларне аустријске војске и, као такве, настављају са Мађарима. У борбама које су се наставиле и током 1849. године, Срби нису имали превише успеха, јер су се мађарске снаге консолидовале, па је њихову револуцију угушила молба цара Франца Јозефа, упућена руском императору, Николи I Романову. Руска војска је, под командом фелдмаршала Ивана Паскјевича, скршила мађарски револуционарни покрет закључно са 13. августом, када се одиграла битка код Вилагоша, након чега се главнина мађарских снага, под генералом Гергејом, предала Русима. Сам Мајерхофер је те године унапређен у чин генерал-мајора и додељена му је титула барона. У складу са Оломучким уставом из марта 1849. године, поверена му је војна и цивилна власт у Војводини, која није била проглашена за круновину, али је била једна од седам управних јединица на територији подељене Угарске. Међутим, царским патентом од 15. децембра, формира се Војводина Србија и Тамишки Банат, са седиштем у Темишвару. Титулу војводе имао је цар Франц Јозеф, док је, у његово име, као гувернер управљао Фердинанд Мајерхофер. На том месту остао је до 1851. године, када га је заменио дотадашњи командант Банатско-српске земаљске војничке управе, фелдмаршал-лајтнант, Јохан Баптист Коронини Кронберг.
Од стране Беча Војводина је била третирана као привремена јединица, што се касније и показало. Иако је формално остварена српска амбиција за посебном територијалном целином, они њеном природом никако нису били задовољни. Срби су у њој били тек трећи народ по бројности, иза Немаца и Румуна, званични језици били су немачки, „илирскиˮ и румунски, а укључивала је територије Бодрошке, Торонталске, Крашовске и део Сремске жупаније. Војводина је била засебна изборна јединица и имала је један од демократскијих парламената, јер је имовински цензус био најприближнији српској демографској структури. Постојање Војводине Србије у потпуности се поклопило са неоапсолутистичким, бирократским и полицијским режимом аустријског канцелара Александра Баха. Оно што је Бах био на нивоу читаве монархије, Коронинијева управа била је на територији Војводине, само још ригиднија. Коронини је рођен 1794. у Горици, и до ступања на место гувернера изградио је изузетну војну каријеру. Доследно је примењивао одлике Баховог апсолутизма: јачале су германизација, цензура и бирократизација, није било речи о српској националној еманципацији и читав културни и политички живот сведен је на минимум. Чак је забрањена и представа о војводи Шупљикцу, иако је он симбол српско-аустријске сарадње. Премда Срби нису били задовољни оваквим стањем, народи попут Словака, Румуна и Русина, гледали су на Војводину као на некакав светионик националне борбе, тежећи да и сами добију засебну територију попут Срба. Ипак, једна од ретких позитивних ствари Баховог режима јесте ликвидација феудалног система и почетак привредног напретка, иако је српско грађанство своју егзистенцију везивало углавном за државну администрацију. Чак су Срби попут Евгенија Радишића, Павла Петровића и Теодора Мандића имали значајније улоге.
Пред сам крај постојања Војводине као засебне територије, доћи ће до одређеног спуштања унутрашњих тензија услед неповољне спољно-политичке ситуације. У Војводини је дошло до одређених демократских захтева, уследиле су бројне демонстрације на којима су везиване српске и мађарске тробојке. Беч је зазирао од мађарске опасности и ситуација је смирена тако што је Коронини постао хрватски бан 1859, док је на његово место дошао барон Јосип Шокчевић. Рођен је у Винковцима, 1811. године, а војну каријеру у аустријској војсци изградио је борбама у Украјини и Италији, на основу чега је заслужио титулу маршала. У његово време, цар је отпочео децентрализацију Војводине и укинут је немачки као службени језик у судовима. Друштвени и културни живот је продисао, слободно су истицане српске заставе и српски језик постао је званични у деловима где су доминирали Срби. Патријарх Рајачић је покушао да искористи ситуацију и затражио је од цара да се о државном трошку оснује српски универзитет у Новом Саду, на шта је аустријска влада одговарала ситним уступцима који нису мењали суштину друштвених околности. Шокчевићева управа се може сматрати некаквим златним периодом Војводине, али она није била дугог века јер је Шокчевић лета 1860. године, поново заменио Коронинија, овог пута на положају хрватског бана.
На место гувернера Војводине постављен је Карл Бигот де Сент Квентин, у историографији погрешно називан Кантен. Рођен је 1805. у Нојбургу на Дунаву, и син је маршала Лудвига Бигота де Сент Квентина. Школовао се у кадетском корпусу у Минхену и учествовао је у гушењу мађарске револуције као ађутант бана Јосипа Јелачића. Брзо је напредовао у служби и догурао је до чина фелдмаршала. Пошто је у овом периоду почело слободно истицање српских и мађарских застава по јавним установама и приватним кућама, Сент Квентин се вратио ригидној политици и наредио да се поред њих увек мора истаћи аустријска црно-жута застава већих димензија. Српски и мађарски демонстранти против централизма и апсолутизма, масовно су хапшени, а Сент Квентин забранио је одевање у народне ношње и коришћење тробојки. Забрана коришћења тробојки била је усмерена против српске и мађарске заставе, пошто је аустријска имала само две боје. Бечу није одговарало поновно заоштравање у Војводини, па цар шаље специјалног изасланика за Војводину, фелдмарашала грофа Александра Менсдорф-Пуљу. Он је имао задатак да Србима обећа несметан национални, културни, школски, језички и црквени развој, не би ли их смирио. Ово је, заправо, било затишје пред буру: после пораза у Италији и губитка Ломбардије, као и вишегодишње анализе, цар је закључио да је од кључног значаја за опстанак монархије договор са мађарским латифундијским магнатима. У таквој стварности, Срби су цару били мање важни, па је он, 27. децембра 1860. године, лично написаo одлуку којом је Војводина укинута и потпуно присаједињена Угарској, изузев Румског и Илочког среза, који су припојени Хрватској. Тиме је за своју спољну политику придобио мађарске магнате, а српска политичка идеја у овом делу Хабзбуршке монархије је ампутирана. Ипак, показаће се да је цар спреман да искористи Србе против Мађара кад год њему то одговара, па је већ следеће, 1861. године, приликом првих неспоразума између мађарских сталежа и Беча, дозволио незадовољним Србима, на челу са патријархом Рајачићем, да закажу и одрже Благовештенски сабор.
Остави коментар