Аутор: Предраг Рајић, политички аналитичар
Након потпуног овладавања Извршним одбором Свечеченског народног сабора, Дудајев је кроз јунске и новембарске одлуке Сабора о суверенитету и независности креирао климу која је погодовала учвршћивању његове власти.
Из Одбора је уклањао све који су представљали опасност по његову власт, али и „лојалне колебљивце”, који су се прибојавали отвореног оружаног сукоба са централним силама.
Истовремено, користио је тешку друштвену и економску ситуацију у Русији како би корумпирајући руске официре и војнике дошао до озбиљније своте наоружања за снаге новостворене, самопроглашене државе. Занимљив је и трактат из руских медијских кругова који сликовито говори о том времену.
Како би дошли до већих свота новца, Дудајев и његови сарадници су потражили помоћ на Балтику. Убрзо су у Виљнусу пронашли потенцијалне савезнике. Како је Литванија промптно искључила совјетску рубљу из оптицаја, а она остала платежно средство у Русији, државне структуре Литваније (али и Летоније, Естоније), предале су Дудајеву велике количине новца у папирнатом облику, који су у процесу конверзије грађани доносили у финансијске институције.
Поједини, трговини склони субјекти блиски властима ових балтичких држава, чак су наводно овај новац и продавали Чеченима – као папир – мерећи га у килограмима. Дудајев је уживао велико поштовање у све три балтичке државе, али и популарност, баш као и у Пољској и Украјини.
У прилог овој тврдњи говоре и споменици, улице, тргови, не само у Естонији, него и у другим државама насталим на бившем западном совјетском крилу и на простору некадашњег источног блока. Тако је прва меморијална табла са Дудајевљевим именом откривена у Тарту, (Естонија) на кући у којој живео током свог службовања у Совјетској армији, након његове смрти.
У суседној Летонији, у главном граду Риги, Дудајев је постхумно добио своју улицу, а у литванском Виљнусу трг. Трг му је посвећен и у Пољској одлуком тадашњег градоначелника, а потом председника Леха Качињског (покојног брата данашњег председника владајуће партије Право и правда Јарослава Качињског).
У Турској, коју насељава више десетина хиљада политичких избеглица и „дудајеваца”, након слома Чеченске Републике Ичкерије, добио је парк и улицу у градовима у унутрашњости.
Ипак, Украјина је апсолутни рекордер по симболима сећања на Дудајева. У Полтави је слично Тарту постављена меморијална табла на зграду у којој је живео током свог службовања, док Лвив (Лавов), Ивано-Франковск и Хмељницки имају улице које носе његово име. Одлуком градских власти и у главном граду Украјине Кијеву, једна улица је названа по Дудајеву. Ова појава није заобишла ни Балкан. Тако је једна од улица у Горажду (Босна и Херцеговина), годинама била називана по вођи чеченских сепаратиста.
Септембра месеца 1991. године, присталице Сабора су напале Врховни савет Чеченско-ингушке Аутономне Совјетске Социјалистичке Републике.
Том приликом, наоружане присталице сабора које су и у Чеченији и у остатку Русије убрзо прозване „дудајевци”, преузеле су све кључне институције у Грозном. Дана 6. септембра се окупио Врховни савет чије је руководство углавном било лојално Москви и несклоно сукобима. Реч је о комунистима који нису умели да се поставе у надолазећој кризи и који су покушали да кроз ванредну седницу, а уз помоћ истакнутих Чечена, шефова кланова, духовних вођа, дођу до решења. Ипак, Џохар Дудајев је имао другачије планове.
Уз помоћ Јарагија Мамадаева, представника најбројнијих кланова, поједине верске лидере, радикалне националисте са једне и исламисте са друге стране, Дудајев се устремио у поподневним часовима на административна седишта, Скупштину, управна здања. Представници дотадашње чеченске власти су убрзо напустили град, на челу са Аламбеком Аслахановим који је био послат из Москве са циљем да посредује и умири незадовољне грађане.
Остави коментар