Аутор: проф. др Борис Стојковски
Мађари су се, као што је добро познато, населили у Панонску низију (или Карпатску долину, како се често у њиховом дискурсу каже) 895/896. године. Добро је познато да су краљевску круну добили из Рима, те да се средњовековна Угарска с пуним правом посматра као део латинског, римокатоличког света, заједно са другим земљама Западне и Средње Европе.
Међутим, византијски утицај у Угарској није био мали, посебно до половине 13. века. Постојао је низ византијских (грчких) манастира на тлу Угарске. У нашим крајевима то су добро познати локалитет у Раковцу где је био манастир Думбово, као и у Банату. За још неке локалитете у Војводини постоје претпоставке да су припадали византијско-грчком обреду. Надаље, деловала је и митрополија Туркије, византијска црквена дијецеза која је под својом јурисдикцијом обухватала целу Угарску. Ердељски владари, али и неки краљеви Угарске били су прожети византијским утицајем. Византијско право је имало неког уплива у угарско, а и у ренесанси су грчке књиге биле похрањене у значајним библиотекама.
И ово је само кратак преглед утицаја који су из Византије допрли све до Угарске. Зато не треба да изненади ни што постоји помен једног угарског монаха који се у руској цркви од једанаестог столећа прославља као светац. О њему се сазнаје из једног извора, а у питању је његово житије које је настало за потребе једне од највећих светиња у руском православљу, али и међу православним хришћанима уопште – Кијевопечерска Лавра. Овај манастир је од времена Кијевске Русије један од најугледнијих.
Постоји зборник житија најугледнијих монаха који су објављени у спису који се зове Кијевопечерски патерик. Првобитна верзија, односно редакција како се то каже, самог Кијевопечерског патерика није сачувана. Постоји једна каснија у препису из 1406. године која се назива Арсенијевом, по састављачу. Она се у науци најчешће користи, иако постоји још једна каснија верзија, али је научници не сматрају довољно ваљаном.
Мојсије или Мојсеј, зван Угрин, пошто је био угарског рода, по житију је монах који је имао значајну улогу у историји Кијевопечерске Лавре. До те мере је био важан да не само што му је састављено житије, већ се он сматра посебно заштитником од телесних страсти, односно блуда, а његове мошти су чудотворне. Треба рећи да је он имао двојицу браће, Георгија и Јефрема. Георгије је био посебно близак са кнезом Борисом, који је пострадао заједно са својим братом Гљебом. Борис и Гљеб су прва два свеца у руској историји. Занимљиво је приметити да су пострадали истовремено када и први српски светац, дукљански кнез Јован Владимир. Та хронолошка блискост је један посебан куриозитет у настанку и ширењу култова код Руса и Срба.
Но, вратимо се нашем главном јунаку, Мојсију или Мојсеју Угину, монаху Кијевопечерске Лавре. У борби против Свјатополка, који је убио браћу Бориса и Гљеба али и Мојсијевог брата Георгија, Мојсије се једини спасао од смрти и дошао у Кијев Предислави, сестри потоњег руског кнеза Јарослава Мудрог, и остао је тамо кријући се од Свјатополка и, како житије наводи, „усрдно се молећи Богу“.
Свјатополк је првобитно био и побеђен, али је отишао у Пољску и заједно са пољским краљем Болеславом Храбрим се вратио у Русију и протерао Јарослава, односно свргнуо га са престола на неко време. Болеслав Храбри, враћајући се у своју земљу, одвео је са собом у ропство две Јарослављеве сестре и многе бојаре (великаше), а међу њима и „блаженог Мојсија“, како стоји у житију. Њега одведоше, како сведочи житије, „окована у ланце по рукама и ногама, чврсто га чувајући, јер беше снажан телом и диван лицем“. Његов боравак у Пољској заузима централно место у житију и ту се сусрећемо са основним мотивом Мојсијеве хагиографије, а то је приказ Мојсија Угрина као борца против страсти, првенствено против телесне похоте и блуда, односно као неког ко је победио телесна искушења и разврат, као један од седам смртних грехова. Тиме је овај светитељ на одређени начин убројан међу заштитнике девствености. Ово место у житију није једино које истиче Мојсијеву телесну лепоту, стаменост тела и нарочито лепоту његовог лица.
Но, вратимо се основној концепцији житија Светог Мојсија Угрина. Наиме, њега, физички изузетно привлачног као што напоменусмо, приметила је једна млада и лепа жена која је била удовица, јер јој је муж погинуо у војсци краља Болеслава. Она је видела како Мојсије трпи муке и желећи да га заведе понудила му је да га она избави одатле, ако наравно буде са њом. Житије, приказујући Мојсија као борца против блуда, наводи да јој Мојсије одговори лаконски: „Таква је воља Божија.“ Одбијао ју је и даље речима да је за њега духовна и телесна чистота изнад свега, а њене речи, односно позив да буду заједно, поредио је с Евом која је Адама нагнала на грех. Ова жена је затим, „будући лукава“ како је описује житије, откупила Мојсија из ропства мислећи да ће јој се он тако покорити, односно да ће јој се „подати и задовољити њену развратну природу“. Дала му је „најбоље одело и најфинију храну“, нудећи му да постане велики и богат угледник у Пољској. Он је то све одбијао, усрдно се молио Богу и најстроже аскетски постио. Видимо да је овде дотична, иначе анонимна жена, не само поређена с Евом него и са змијом из Књиге Постања. Овакве библијске паралеле су у средњовековној књижевности биле веома присутне. Хагиографије сем што су за нас историчаре често веома значајни историјски извори, а некад, као нпр. у овом случају, и једини, имају и своју дидактичку поруку. Овде је јасан смисао да се укаже да је могуће надвладати телесну страст и сексуалну жељу, те остати у том смислу чист, на начин на који налаже хришћанска вера. Живот у целомудрености и невиности је обавеза и дужност сваког монаха. Но, ако бисмо Мојсијево житије транспоновали на свакодневни живот сваког хришћанина, независно од пола, опет је јасно да је чување девичанства, свакако пре брака, такође једна важна хришћанска врлина.
У наставку житија читамо да је та жена бацила Мојсија бацила у тамницу, али, упркос наговарањима неких њених робова, он је упорно одбијао да јој се на било који начин телесно пода и покори, чувајући своју чистоту и морални образ. Чак је и наредила да га воде по земљи и показују територије којима би владао, и да му се указује поштовање, али Мојсије је све то подругљиво одбијао, чинећи ту неименовану жену све више бесном. Мојсије је овде, додајмо, приказан и као неко ко нема у себи нимало гордости, односно сујете ни таштине. То је, подсетимо, још један озбиљан смртни грех према учењу хришћанске вере.
Интересантан је наставак житија. Ту се пише како се у Пољској тада затекао неки светогорски монах који је постригао Мојсија и пуно га поучавао како да одоли искушењима. Она жена је тек сад била јако бесна и наредила је да Мојсије буде подвргнут тешком батинању. Како он ни после толиких мука није попустио, она је писала краљу Болеславу Храбром да је саветује шта да чини. Он је позвао Мојсија код себе и дуго га је присиљавао да се ожени том женом, али без резултата. На крају је рекао да ће или оженити њу и бити јој покоран или ће умрети у страшним мукама. Житије затим наводи следеће речи које је овај монах упутио краљу: „А ти, како ми обећаваш славу и част, којих ћеш се и сам ускоро лишити, и гроб ће те примити као ништа немајућег? Такође и ова погана жена биће свирепо убијена.“ Сада је и краљ био разјарен на овог угарског заробљеника из Русије. Мојсије је дуго био мучен и напослетку и ушкопљен.
Али ускоро је Болеслав Храбри заиста изненада умро и дошло је до борби око престола и немира у целој земљи. То јесте историјска чињеница потврђена у савременим средњовековним изворима. Житије то потврђује али и (рецимо помало очекивано) и додаје да су страдали бројни људи, као и она жена која је силно желела Мојсија, која је била убијена. Када се Мојсије опоравио, отишао је у Кијевопечерску лавру код Антонија Печерског, угледног руског монаха и каснијег светитеља и тамо поживео још десет година. Крај житија наводи да је управо помагао монасима да се изборе са блудним страстима и постао је још за земаљског живота заштитник од похоте.
У житију постоји наравно низ књижевних топоса, алузија, те делова који су инспирисани историјским чињеницама, али и неки који су плод маште хагиографа. Такав је помен наводног светогорског монаха на пољском двору. Чак и ако ставимо на страну чињеницу да би чин монашења могао да изврши само епископ, време и место где се према житију одиграо овај догађај даје за право да сумњамо у његову истинитост. Наиме, светогорско монаштво је тек половином Х века дефинитивно утемељено у Византији када је византијски цар Нићифор Фока (963–969) дао да његов блиски пријатељ Атанасије Атонски оснује Велику Лавру, први манастир на Атосу, односно Светој Гори. У Русији га је утемељио управо Антоније Печерски, код кога се Мојсеј Угрин и вратио када се опоравио од мучења и заробљеништва.
Знајући да је Кијевопечерски патерик те и читав зборник житија кијевопечерских монаха имао за циљ и да прослави Антонија Печерског као утемељивача ове велике светиње, логично је претпоставити да је овде реч ипак о томе да се атонски вид монаштва и у житију прикаже као исправни духовни пут. У том контексту свакако треба посматрати Мојсија и као заштитника од блуда, али и друге његове особине. Једно је одбијање земаљских блага, државних функција и богатства које му је нуђено. Доиста, у православној и уопште хришћанској традицији, монах треба да буде неко ко се издигао изнад тих овоземаљских ствари, као што је материјално богатство и друштвени и државни положаји. Ту су затим и његови лаконски, кратки и јасни одговори. Монах не би требало да улази у непотребне разговоре, посебно оне који немају много духовног смисла. Све је то дакле сажето у овом житију где, иако је водиља Мојсејево одбијање да се преда и пода телесној похоти једне младе, лепе и богате жене, постоје и други дидактички аспекти. На крају, додајмо и да је та жена све време анонимна, дакле могла би да симболизује и сам грех као такав.
Које је било порекло Мојсија и његове браће, Георгија (Ђорђа) и Јефрема? Оно што житија и још неки извори наводе је да су дошли из Угарске, да су били угарскога рода и томе слично. Било какво прецизирање изостаје. Неки научници су претпостављали да су пореклом из Ердеља јер су ту још крајем Х века локални предводници Булчу и Терачу примили хришћанство из Цариграда. Подручје Ердеља се сматрало и центром одакле је и Теофилат, епископ Туркије, ширио хришћанство по грчком обреду.
Што се конкретно ова три брата тиче, према најновијим и вероватно прилично утемељеним мишљењима у историјској науци њихов долазак је био спонтан и радило се о појединачним миграцијама људи из нижих друштвених слојева. Мало је извесно да су били племићи. Постоји чак и мишљење да су били словенског рода. Нажалост, међутим, нема у изворима никаквог помена оваквог порекла Мојсија, Георгија и Јефрема. Сигурно би такво порекло било истакнуто од стране руских хагиографа. Што се тиче знања словенског језика, није непознато да је у Угарској, посебно у овом раном периоду постојања државе а и касније, било доста Словена. О томе сведочи низ топонима, а и део саме хришћанске терминологије је преузет у мађарском језику из словенског. Ова браћа су могла бити и по мајци или неким пореклом Словени или просто знати словенски језик и из окружења у ком су живели. Међутим, јасна назнака у изворима да су Угри ипак даје за право да се претпостави и буде наклоњенији тези о њиховом угарском пореклу. У том контексту треба посматрати и тезу да нису дошли из Угарске већ да су припадници неких угрофинских народа из евроазијских степа. Ове хипотезе нису без основа и можда их не би требало нужно одбацити, иако за њих нема никаквих директних доказа. Но, житијни текстови их јасно наводе као Угре а то би ипак пре могла бити референца на Мађаре и средњовековну угарску краљевину него на неки од угрофинских народа из Русије.
Једанаести је век и доба интензивнијих руско-угарских односа. Још је Стефан I Свети неговао добре односе са кнезом Владимиром Кијевским и чак је у периоду 1024–1031. године довео и групу руских војника на западну границу Угарске на чије је чело поставио свог сина Емериха (Имреа). Један од Стефанових наследника на угарском трону, краљ Андрија I је био чак крштен у Кијеву, а његова супруга Анастасија је била руска принцеза, ћерка кнеза Јарослава Мудрог. Дакле, вероватно би и ову тројицу браће из Угарске могли посматрати баш кроз призму релативно интензивних контаката.
Свети Мојсеј Угрин нашао је своје место у минејима и другим богослужбеним књигама. Првенствено, наравно, руске провенијенције. Дакако Свети Мојсије Угрин није светитељ чији је култ на било који начин заживео код Срба. У средњем веку, па и доцније, у минејима, као и другим богослужбеним књигама за јул месец, када се он прославља, нема помена овога светитеља. Но, ово је прилика да се можда јавност мало боље упозна с овом личношћу.
Остави коментар