Свети Петар Коришки као римокатолички светац

Аутор: проф. др Борис Стојковски, историчар

Међу најзнаменитијим пустињацима, односно монасима српског средњег века био је Петар Коришки. Иако највећи број српских средњовековних светаца чине владари и највиши црквени достојанственици, ипак, постоји и значајан број оних који су својим монашким, аскетским и пустињачким животом заслужили да их црква канонизује, односно прогласи за свеце. Један од таквих био је и Свети Петар Коришки.

Он је свој пустињачки живот водио негде на прелому XII/XIII столећа. У модерној науци о књижевности, став је да текстолошка анализа житијних списа му смрт датује у прве деценије XIII века, а неки померају и мало раније у већ прву деценију реченог столећа. Његов култ је већ био познат у доба краља Милутина (1282–1321) и раширио се управо у време овог владара и његових наследника.  Исто тако, добро је познато у науци, Петар Коришки је добио своје култне (хагиографске списе) житије и службу из пера српског средњовековног књижевника и монаха Теодосија Хиландарца, истовремено и хагиографа Светог Саве. Управо овде и треба тражити повезницу са јачањем култа Петра Коришког. Наиме, често се за Теодосија каже да је његово Житије Светог Саве, на одређени начин био први роман старе српске књижевности. У њему је, према неким тумачима, Сава приказан више као херој, односно ово житије је мање исторично од Доментијановог и има много више хагиографских елемената.

Житије Светог Саве, пак, било је првенствено намењено управо монасима и то посебно онима у Хиландару. Поуке и поруке Теодосијевог списа су се управо односиле на то како један монах треба да живи и да за свога узора увек има управо првог српског архиепископа и просветитеља Саву Немањића. Врло слична паралела може се повући са Светим Петром Коришким. Он је, наиме, својим монашким животом, као анахорета – пустињак, пример врлине, одрицања од овоземаљског и његов лик и дело су образац (модел) по коме монаси треба да живе. Зато је и култ овог монаха толико важан, а ширио се управо у време када је и црква била у свом зениту.

Рецимо укратко, ко је био Петар Коришки. По житију, био је рођен у Немирима, у Хвосну, данас вероватно село Унемир код Пећи, у Метохији. Теодосије наводи, говорећи о његовом пореклу, да је био од благочестивих родитеља. У житију се наводи да је од малена тежио монашком, пустињачком животу, те да је постриг примио у цркви Светог Петра и Павла, а да је за њим пошла и његова сестра. У хришћанској традицији помиње се да је надвладао бројна демонска искушења и тиме се још више учврстио у вери и аскетском начину живота. Када се смирио и достигао још виши духовни степен, прешао је да живи надомак села Корише, у једну малу пећину, неправилног облика. У пећини су биле осликане и фреске, чији аутори нису познати, али су извесно потпомогнути од стране Петра. Ова Петрова испосница била је заклоњена, теже доступна, налазила се на стрмој литици у кањону Коришке реке. Треба напоменути да је то сасвим уобичајена пракса када су у питању скитови, односно келије и испоснице монаха. Они који су тежили заиста најстрожем монашком животу и усамљеничкој испосничкој пракси од давнина су управо тражили оваква места где би се сасвим осамили и одвојили од спољног света. Тако је чинио и Свети Сава са својом испосницом недалеко од манастира Студенице, тако је учинио и Петар Коришки. Наспрам те пећине је друга, испосница његове сестре Јелене са неком врстом капеле посвећене Пресветој Богородици.

Житије Преподобног Петра Коришког даље наводи да су се ускоро око њега почели сакупљати монаси којима је био надахнуће, учитељ и путовођа правог аскетског живота. Једно време је, бежећи од те славе, Петар боравио и у манастиру Црна река. Надимак Коришки добио је по манастиру у ком се подвизавао. Највероватније је овај Коришки манастир подигнут на крају XIV века, а мошти су у Црну реку пренете 1572. године, пошто су биле угрожене од Турака. Данас је манастир Црна река управо познат по овим моштима.

Питање које се, међутим, сада некако само намеће је: какве везе један православни пустињак из Метохије има са Римокатоличком црквом и откуд овакав наслов овог есеја? Веза између Светог Петра Коришког, анахорете из доба краља Милутина и Римокатоличке цркве је личност Ивана Михајловича Мартинова. Овај руски језуита живео је од 1821. до 1894. године и о њему смо у неколико наврата говорили и писали. Био је велики ерудита, енциклопедиста, плодан писац, који се много бавио средњовековном историјом и археологијом, као и теологијом и филологијом словенских језика и народа. Дакако, понајвише руским, али је оставио одређени траг и на проучавање српске прошлости. Као конвертит из православља који је постао језуита, његов живот и дело прожети су прозелитизмом и жељом да се словенски и сви православни народи сједине са Римом, односно поунијате и потом пређу као и он на римокатоличанство.

Када је реч о српској средњовековној црквеној историји, најпре би требало истаћи његово дело под називом Annus ecclesiasticuѕ Graeco-Slavicus које је изашло у Бриселу 1863. године. Реч је о зборнику, односно календару у коме се налазе хронолошким (календарским) редом житија великог броја словенских (српских, руских, бугарских), али и грчких, грузијских, румунских и других светитеља за сваки дан у години. Међу бројним српским свецима средњег века, на челу са Светим Савом, Светим Симеоном Мироточивим, краљем Милутином, кнезом Лазаром, сремским Бранковићима, налазе се и Свети Петар Коришки и Свети Јоаникије Девички. Занимљиво је да је ово дело можда и први помен деспота Стефана Лазаревића као свеца, а да се налази и житије дукљанског кнеза и најранијег српског свеца Јована Владимира, као и Прохора Пчињског.

Мартинову није било доступно Житије Светог Петра Коришког. Међутим, он је ипак знао за њега и публиковао је свој кратак запис о овом српском свецу. Једини подаци за ово исцрпљени су из доста нетачног путописа Александра Гиљфердинга. Он је првенствено познат као руски конзул у Београду у време када је Кнежевина Србија стицала своју аутономију и борила се за независност. Али, Гиљфердинг је био и научник, словенофил, истраживач, и неко ко је иза себе оставио и путопис. Управо је ово потоње дело главни и једини извор руском језуити Ивану Михајловичу Мартинову одакле је саставио своје житије Светог Петра Коришког. Иначе, читаоци овог кратког житијног текста, уочиће да се Мартинов много жали на чињеницу да нигде није нашао Преподобног Петра Коришког и његово житије.

У житију ће читаоци приметити и да Мартинов каже како о Петру Коришком ништа није нашао ни код Пејачевића. Фрања Ксавер Пејачевић је још један језуита, хрватско-бугарског порекла, аутор једне историје Србије и био је највећи узор Мартинову који од њега некритички све преузима. Ово је дело носило назив Historia Serviae seu colloquia XIII. de statu regni et religionis Serviae ab exordio ad finem, sive a saeculo VII. ad XV. Фрањо Ксавер Пејачевић је желео у овој својој историји, писаној у облику дијалога између једног Србина и Бугарина, доказати, да су сви Срби, нарочито њихови владари, црквени великодостојници и светитељи, били у вези с Римокатоличком црквом и редовно под њеном јурисдикцијом, све док нису доспели под турску окупацију и грчки црквени утицај. На тај начин Пејачевић је желео Србима да олакша сједињење с Римокатоличком црквом. Дакле, имао је сасвим идентичне прозелитске намере као и његов млађи следбеник руски учењак Иван Михајлович Мартинов.

Historia Serviae Фрање Ксавијера Пејачевића, због сличних тенденција, била је важан извор и Ивану Михајловичу Мартинову. Он је у Пејачевића неретко гледао као у свог својеврсног узора и од њега некритички преузимао много. Ретко је полемисао са Пејачевићевим текстом, напротив. Чак и неке очигледне грешке, добро познате у доба Ивана Мартинова, преузимао је од Пејачевића, као што су рецимо године владавине цара Стефана Душана које се појављују баш у житију Преподобног Петра Коришког.

Ево како оно изгледа у нашем српском преводу са латинског језика. Превод је доста модификован у односу на Мартиновљев прилично компликован латински језик. Многе конструкције и реченице у овом српском преводу стога могу деловати прилично необично и чудно. Превод житија је зато дат курзивом, а појашњења у заградама.

Пустињачки живот у српској цркви приказују (показују, представљају) најмање двојица монаха, Јоаникије Девички, и (онај) који му више од пола века претходи, Петар Коришки. О првом је речено већ под 4. даном његовим, који је посвећен Светом Јоаникију Великом (мисли се на празник под којим се прославља, јако незграпне конструкције). Потоњи се појављује овог дана, иако није његов, а ниједан се не наводи у попису српских светитеља, које Пејачевић наводи на почетку свог дела. Уистину живеше (живео је рекли бисмо данас савременим језиком, али је овде остављен аорист због духа текста) Петар у време Стефана, краља званог Душан или Силни, који владаше (или је владао) Србијом од 1336. до 1356. године. Петар је усамљенички живот започео у раним годинама, скрио се у високим планинама, које са свих страна окружују град Призрен, један од главних градова целе области, где је сам живео у посту и молитвама, али не толико дуго као Јоаникије, јер је свој пут раније завршио. Умре, дакле, или боље успе се ка планини Господњој, још увек млад, са више врлина него година. Његове мошти почиваху (почивале су –  рекло би се савременим језиком) прво у једној кућици, која беше изграђена у планини, (у којој се) бринуо о себи, потом беху пренете у цркву Светог Арханђела у Црној Реци, заједно са његовим свитком, који носаше са собом где год да је живео. Слави се код Срба као светац, ког дана, непознато ми је, јер ни у једном синаксару нисам прочитао његово име. Дакле, осим ако га нису превидели, до данашњег дана, или због другог светитеља истог имена, који се данас прославља. А оно што је овде кратко пренето о њему, ми је пренето од Александра Хиљфердинга „Путовање по Србији”, у касније цитираном делу у периодици.

Већ на почетку стоји озбиљна хронолошка грешка око година владавине цара Душана. Исто тако, живот овог пустињака се погрешно ставља у раздобље Душанове владавине, која је била, као што добро знамо сви од 1331. до 1355. године. Иначе, што се самог српског краља и цара Душана тиче, он је доиста и указао поштовање са својом женом царицом Јеленом, моштима преподобног пустињака, тада већ канонизованог Петра Коришког. Јоаникије који се спомиње у овом житију је још један важан пустињак – монах који је канонизован у средњем веку и потиче такође са косовско-метохијских простора. То је био Свети Јоаникије Девички. Иван Михајлович Мартинов, посредством записа Александра Гиљфердинга, овде прави занимљиву паралелу између њих двојице, али је, ипак, недовољно разрађује.

Оно што свакако остаје као неразјашњено јесте Мартиновљева пракса да поједине светитеље без икаквог реда ставља под одређене датуме у календар. Такав је случај и са Петром Коришким. Он је овде записан под датумом 25. новембар, а слави се у ствари 5. јуна по старом, односно 18. јуна по новом, грегоријанском календару. Због чега Мартинов то ради на више места у Annus ecclesiasticuѕ Graeco-Slavicus остаје тешко разјашњиво. Вероватан разлог је што му нису била доступна издања многих житија, нити је о тим свецима могао да има неко веће сазнање. Наиме, тек је 1871. године изашло прво издање Теодосијевог списа, тако да свакако није могао ни да зна било шта детаљније о Преподобном Петру Коришком. Слично је и са Јоаникијем Девичким и још неким свецима. Но, ни у томе руски језуитски писац није био консеквентан, па је датум прослављања додељивао и у случајевима када је он познат. И то се не односи само на српске свеце, него и друге.

Свети и преподобни Петар Коришки је, на овај начин, добио још један датум прослављања, овог пута у римокатоличком зборнику житија. Ово кратко житије, за које би проучаваоци ове врсте књижевности можда употребили и термин житијна белешка, једини је и јединствени споменик римокатоличког култа овог свеца. Реално гледајући, изузев Светог Саве и донекле Светог Јована Владимира сви други српски свеци су захваљујући Ивану Михајловичу Мартинову и његовом делу из 1863. године Annus ecclesiasticus Graeco-Slavicus постали и римокатолички. Сава и Јован Владимир су изгледа једини имали и своје паралелне култове код римокатолика. Када је у питању први српски архиепископ и његово римокатоличко култно прослављање посебно је било јако у Далмацији. Са друге стране, Јован Владимир је своје место самостално нашао и у Acta Sanctorum за месец мај. Подсетимо, Acta Sanctorum је такође језуитских руку дело и представљају најважнију компилацију житија светаца у римокатоличком свету. Annus ecclesiasticuѕ Graeco-Slavicus је прештампан у једанаестом тому за месец октобар, чиме су сви свеци које је Мартинов обрадио, ушли у календар на западу.

Иако се нико од њих ни не прославља, а Свети Петар Коришки је зацело мало познат на западу, ово његово кратко житије вредан је споменик рецепције култа на западу.