Свети Сава – први српски полихистор. Поводом осам векова аутокефалности Српске православне цркве

Свети Сава – први српски полихистор.

Поводом осам векова аутокефалности Српске православне цркве

Аутор: Доц. др Борис Стојковски

Осам столећа аутокефалности Српске православне цркве је прилика да се још једном скрене пажња на свестрану личност првог српског полихистора Растка Немањића-Светог Саве. Он је несумњиво најзначајнија личност у историји српског народа, кључна особа за формирање српског националног идентитета до данашњих дана, а у својој епохи, раме уз раме са својим оцем Стефаном Немањом и братом Стефаном Немањићем, Сава је кључна личност у заокруживању српске средњовековне државности.

Родитељи су му, као што је добро познато били велики жупан Стефан Немања и Ана, у монаштву Анастасија и добро су позната и његова браћа Вукан и Стефан. Ради се о породици која је ударила темељ српској средњовековној државности, оснивачима династије Немањића и људима који су, свако у својој сфери, допринели успону Србије у средњем веку.

Рану младост Растко је провео као хумски кнез, и често се у историографији постављало питање да ли је та његова титула привид или је носила неку значајнију одговорност? Значај Хума и његовог правног положаја, који илуструју повеље Сплиту и Дубровнику показује да је Растко имао одређених државничких обавеза у области којом је управљао. Имао је свој двор на коме је био окружен велможама као и локалном властелом. Познато је од раније у науци и да Растко није стално боравио у својој области већ да је из очевог двора одлазио само повремено. Расткову управу Хумом треба посматрати и као настојање Стефана Немање да се из ове области истисне династија кнеза Мирослава те да се тако учврсти државно и династичко јединство.

У Свету гору хумски кнез Растко је отишао већ писмен и упознат са делима ранохришћанске, као и византијске књижевности и науке уопште. Његова заокупљеност књигом и посвећеност науци коју истичу његови хагиографи свакако није опште место житија. На основу дела које је Растко, односно Сава, написао, историчари књижевности су закључили да је поред Јеванђеља, апостола и паримејника и нарочито псалтира читао и прологе и патерике, а да је екстензивно нарочито користио Лествицу Светог Јована Лествичника, беседе рановизантијских црквених отаца (посебно Јована Златоустог) као и поједина дела црквеноправне литературе. Знање канонског права усавршио је касније на Светој Гори.

Како је уопште дошло до тога да хумски кнез постане инок? Најсликовитије објашњавају житијине речи:

Када је дошао до седамнаесте године узраста свога, родитељи његови стадоше размишљати да га по закону ожене. А богодани божанствени младић увек је у молитви тражио како и на који начин да побегне од света и од свега да се ослободи ради Бога. (…) [Једног дана] дођоше к његовим родитељима неки иноци из Свете горе Атона, да приме потребну помоћ свом сиромаштву. А деси се да је један од њих био родом Рус. Божанствени младић сакривши овога насамо, испитиваше га о Светој гори, пошто га је најпре утврдио заветом да неће ником открити његову тајну. А овај му исприча све по поретку пустињачком (…) А младићу док слушаше о иночком животу и усрдности за Бога и њиховим добрим занимањима, извори суза изливаху се као река из очију његових.

Ово се збило око 1191. године, и илуструје са једне стране изузетно интензивне српско-руске односе у овом периоду (који су присутни кроз цео XII век), али индикује и велики значај који је црква и Света Гора имала у раној немањићкој држави. Стефан Немања, био то топос или не, послао је пратњу за Растком и када су га нашли на Атосу, ево како је изгледао тај сусрет према хагиографу Теодосију:

Нашавши га, обрадоваше се радошћу неисказаном. И ушавши сви у цркву Светог Пантелејмона поклонише се, и грлећи га љубазно га са сузама целиваху, тако да су од радости заборавили толику удаљеност места и толиких дана и ноћи трудна путовања, јер добише што су желели. А и надаху се да ће од његових родитеља примити велике дарове и многе почасти зато што су им угодили. Помишљаху да га вежу, али га се бојаху као господара својега. Поставивши стражу чуваху га што је могуће боље, да би, пошто коњи и они сами отпочину од напора, са њиме пошли на пут.

Овај период означио је и рођење монаха Саве, који је под својим монашким именом постигао све што се у том периоду могло постићи за српску цркву, државу и културу. Овим речима он је заокружио свој световни живот:

Ово што се догодило са мном, Богу се тако о мени свидело, који ме је од оца мојега довде провео а да ме ви нисте ухватили, па ме он и сада од ваших руку избави. Јер ви сте хтели да ме са добра и жељена пута спречите и да се са мном похвалите, угодивши своме господару. Али Бог мој, на кога се уздах и изиђох, био ми је помоћник, као што видите, а он ће и убудуће водити мој живот по својој вољи. А вас, љубазне моје, молим да не тужите због овога, нити да сте скрушени, него боље са мном похвалите Бога, који ме је удостојио овога образа, за којим сам одувек жудео. Узевши моју познату ризу и власи главе моје, вратите се у миру кући и ове знаке предајте родитељима и браћи мојој да вам поверују да сте ме жива нашли, и то Божјом благодаћу као инока: Сава је име моје.

Наредних седам година монах Сава је провео у светогорском манастиру Ватопеду и тај је период заправо кључан за формирање Савине личности и заокруживање образовања. Истински хришћанин и монах, посвећен свим бићем вери Христовој и молитви, наставио је упознавање богословља, права, историје, Сава је био изданак византијске монашке културе и ренесансни човек два и по столећа пре ренесансе.

Међутим, Сава је био и свестан актуелних политичких догађаја у које је увек био упућен. Смена на престолу 1196. године, када на трон српских великих жупана долази византијски зет и штићеник Стефан Немањић почетак је нове епохе. Стефан Немања и супруга му Ана, на Благовести 1196. године повлаче се и оденули су монашке ризе као Симеон и Анастасија. Отац се прикључио на Светој гори сину, и тада монах Симеон и монах Сава започињу заједничку делатност чији је врхунац обнова старог запустелог манастира, односно оснивање Хиландара, манастира Ваведења Пресвете Богородице као киновије за српске монахе. Ово се општежиће оснива 1197. године као део манастира Ватопеда, али због протеста осталих манастира, који су се плашили превеликог јачања ове Свете Обитељи, од 1198.  године Хиландар улази у пун посед српских монаха. Први игуман се звао Методије, а оснивањем Хиландара, поред Грка, као и манастира где су се налазили Грузини, Бугари, Руси, коначно и Срби добијају своје општежиће. Организација манастира и прва српска болница, као и веома строг типик који је Сава прописао учинили су овај манастир једним од најзначајнијих светогорских манастира од оснивања.

Већ у овом периоду Сава се истиче и као књижевник, али и као правник и теолог. Хиландарски типик и Карејски типик, писан за испосницу Светог Саве у Кареји показују висок ниво ерудиције, али и његову посвећеност строгом монашком животу и призиву пустињачког, аскетског живота. Уређење самог Хиландара и Карејске испоснице, пак, показују Савино врсно знање византијске монашке праксе, али и канонског права.

Све ове активности биле су усмерене ка јачању државног јединства, династичког култа, али очигледно и припрема за заокруживање државне независности. Хиландарска повеља Стефана Немање то најбоље показује. Ево њеног текста у целини:

Искони створи Бог небо земљу и људе на њој и благослови их и даде им власт над свим створењем својим. И једне постави цареве, друге кнезове, друге господаре, и свакоме даде пасти стадо своје и чувати га од свакога зла које наилази на њ. Зато, браћо, Бог премилостиви утврди Грке царевима, а Угре краљевима, и сваки народ раздели, и закон даде и нарави установи, и господаре над њима, по обичају и по закону распоредивши својом премудрошћу.

Стога по многој својој и неизмерној милости и човекољубљу дарова нашим прадедовима и нашим дедовима да владају овом земљом српском, и Бог свакојако управљаше на боље људима, не хотећи човечје погибли, и постави ме великога жупана, нареченога у светом крштењу Стефана Немању. И обнових своју дедовину и већма утврдих Божјом помоћу и својом мудрошћу, даном ми од Бога, и подигох пропалу своју дедовину и предобих: од морске земље Зету и са градовима, а од Арбанаса Пилот, а од грчке земље Лаб са Липљаном, Дубочицу, Реке, Загрлату, Левче, Белицу, Лепеницу. оставих на престолу мојем и у Христом дарованој ми владавини љубљенога ми сина Стефана, великога жупана и севастократора, зета Богом венчанога кир Алексија, цара грчкога. И макар и недостојан да се наречем слуга Христов Симеон монах.

Изиђох из отачаства свога у Свету Гору, и нађох манастир некада бивши, звани Хиландар, Ваведење свете и преславне Владичице наше Богородице, где не беше камен остао на камену, но сасвим разваљен. И потрудивши старост своју, уз помоћ сина ми великога жупана Стефана, удостоји ме Владика мој да му будем ктитор. И делове његове уништене потражих и обнових га по вољи Владичице Богородице, и пошто испросих парике од цара у Призрену, дадох од њих манастиру у Светој Гори Светој Богородици, Тетивљу, Трње, Ретивштица, Трновац, Хоча и друга Хоча и трг ту, и два винограда ту насадих; и 4 пчелињака: један у Трпезама, други у Дабшору, трећи у Голишеву, четврти у Парицима, а за сваким пчелињаком по два човека; и планину Богачу; а од Влаха, Радово судство и Ђурђево, а свега Влаха 170. И дадох од стоке што сам могао, и у Зети кобиле и соли 30 мерица. И ако ко од манастирских људи или Влаха побегне под великога жупана или код кога другог, да се опет враћају; ако ли од жупанових људи дођу у манастирске људе, да се опет враћају.

И све што дадох манастиру у Свету Гору, да не треба ни моме детету, ни моме унучету, ни моме рођеноме, ни коме другоме. Ако ли ко ово измени, да му Бог суди и да му је Света Богородица супарница на страшном суду оном и ја грешник.  

Јасно је да Немања овде и поштује средњовековну хијерархију држава, али истовремено говори о томе да су Немањина освајања представљала уједињење српских земаља и јачање самосталне српске државе. Сава се у повељи не помиње, будући да је био монах, али то не значи да није био упућен у ова дешавања, а даље активности говоре у прилог његовој припреми за даљи рад на пољу самосталности српске цркве.

Средином 1200. године Сава постаје јерођакон, а потом јеромонах, којег је епископ Јерисоса хиротонисао. Нешто раније је умро и његов отац-монах Симеон, што је изгледа био повод потреса. Грађански рат у Србији је међутим донео нове проблеме у држави, сукоб Стефана и Вукана, који се ослањао на папу и Угарску. Пад Цариграда 1204. године, и латинско освајање Византије Србији су донели прилику за осамостаљење и промену спољнополитичке оријентације. Савина улога ту није била мала. Несумњива је заслуга његова да се 1206/7. године догоди измирење његове браће, а извршен је и пренос моштију њиховог оца, Симеон је канонизован, написана је и Служба Светом Симеону, чиме је свиме Сава исказао са једне стране топос братске љубави, државног јединства, као и култ државног и династичког покровитеља-Светог Симеона Мироточивог.

 Учвршћивањем Стефана на престолу Србије и Савина улога у отачаству је постала велика и значајна. Студенички типик који је саставио постао је узор светогорског живота у Србији. Овај је манастир имао посебан углед и Сава је од њега направио центар српске културе, духовности али и отворио прву болницу на тлу Србије. Подизање друге велике обитељи, Спасове цркве и манастира Жиче 1208. године донело је Србији још један угледан манастир. Сава у ово време саставља ремек-дело српске средњовековне књижевности Житије Светога Симеона, својеврсни династички и државни манифест којим се његов отац приказује као неко ко је сабрао отачаство, али и ко брани са небеса своју српску православну земљу. Мисија код бугарског великаша Стреза показала је Савине дипломатске способности, које ће и касније много пута доћи до изражаја.

Крунисање Стефана Немањића 1217. године римском круном постављало је чeсто питање односа Саве и Стефана као и тога има ли различите спољне политике ове двојице угледникa? Јасно је да не постоје извори који би потврдили Савино противљење крунисању, штавише, његова мисија у Никеју, имала је за циљ решавање црквених питања у Србији, а њој је претходила преписка са Стефаном Немањићем у периоду од 1217-1219. године.

Све ово указује да су и краљ Стефан и монах (архимандрит студенички) Сава добро и темељно припремали аутокефалију српске цркве. На руку су им ишле и спољнополитичке околности. Наиме, две грчке државе Епир и Никеја биле су у сред борбе за државну и црквену превласт, у којој је ипак предност имала Никеја. Из писма патријарха Германа охридском архиепископу Димитрију Хоматину где констатује Жао ми је што не могу да те назовем συλλειτουργός види се да није било црквеног и литургијског јединства између Охридске архиепископије под Хоматином и васељенске патријаршијске катедре у Никеји.

Спољнополитичка ситуација је била изузетно комплексна. У Епирској деспотовини Димитрије Хоматин и Теодор Анђео су тежили стварању царства и засебне патријаршије. Римски утицај је био врло јак и у Србији, Бугарској, као и Малојерменској кнежевини, а Трапезунтско царство и Грузија су имали нарочито блиске односе. Краљица Тамара/Итамар је и војно и политички помогла настанак најмање византијске државе на Понту.

У таквим околностима никејски (византијски) цар Теодор Ласкарис и патријарх Манојло Сарантен Харитопул имали су се борити за легитимитет, канонско и државно јединство, и у  таквим околностима Савин долазак и могућност ширења утицаја Никејске патријаршије на Балкан били су прилика коју никејски патријарх и цар нису могли испустити. Крај 1218. или почетак 1219. године је доба када је Сава у Никеји. Хиротонија за аутокефалног архиепископа је тада извршена, а поставило се и питање Саве као егзарха читаве Охридске архиепископије. Могуће је да је такав план и постојао, али није спроведен у дело. Оно што је од  суштинске важности јесте чињеница да је од тада Српска православна црква аутокефална, самостална, независна институција са потпуним правом организовања црквеног живота на територији Србије. Српска аутокефална архиепископија под Савом, као њеним првим архиепископом представљала је пуно заокружење српске државности тога времена.

Питање каноничности аутокефалије, као и (не)оправданост протеста Димитрија Хоматина окупирали су низ научника. Смењивање епископа, као и логично питање да ли се Сава обратио правој инстанци, показују сву комплексност ситуације. Сава је, као аутокефални архиепископ, имао пуно право постављања и смењивања епископа, а недостатак литургијског јединства Никеје са Охридом показују да се он ипак обратио јединој могућој црквеној истанци-Никејској патријаршији.

Васкрс 1219. године је доба када се заокружује формирање аутокефалне цркве. Хиротонисање епископа вршио је сам Сава, постављајући неке своје ученике на поједине катедре. Оснивање епископија, као и установа протопопова (односно неке врсте егзарха) били су такође Савино дело. Седиште архиепископије постала је Жича. На тлу Србије од раније су деловале рашка, призренска и липљанска епископија, а Сава је основао зетску, стонску, будимљанску, хумску, топличку, дабарску, хвостанску и моравичку епископију. Сабор у Жичи представљао је врхунац те организације. Питање другог крунисања и беседа о правој вери обележавају наше знање о овом сабору. Вероватно је круном коју је сам Сава 1220. године ставио Стефану на главу као први српски архиепископ потврђена независност Србије у државном и црквеном погледу. Беседом о правој вери укорењено је православље, те је Сава заправо дао образац по коме је нова аутокефална црква требало да функционише у наредним столећима.

Сава је наставио да буде први дипломата свога брата. Дипломатска мисија код угарског краља, судећи према житијима, прави је била показатељ префињеног и рафинираног познавања византијских дворских обичаја од стране Саве. Ктиторска делатност у Србији је настављена, Сава је ктитор испоснице у Студеници, учествовао је у подизању манастира Жича,  Пећка патријаршија и Милешева.

Номоканон (Крмчија) Светог Саве представља врхунац правне делатности првог српског архиепископа. Садржи 70 глава (6 уводних; 44 црквене; 20 световних) са Савиним коментарима. Обилато је користио готово све познате византијске правне списе, чак и Еклогу иконоборачких царева, која због аутора није била доступна широком кругу учених Византинаца. Сава је, на тај начин, показао колики је степен његове ерудиције и познавања канонског и грађанског права. Био је, тако и први српски законодавац. Утицај Крмчије на бугарску и руску цркву је био огроман, а последње издање у Русији је уследило 1914. године. Што се Србије тиче 1804. године први закон обновљене Србије који је прогласио прота Матеја Ненадовић био је Номоканон Светог Саве, а још раније је ушао и у законик средњег Подунавља за Србе који су живели на тлу Хабзбуршке монархије.

Два путовања Светог Саве показују посебно његову дипломатску величину. Прво путовање предузео је 1229. године. Многи неосновано сматрају да га је на то повукао однос са новим српским краљем Стефаном Радославом и његова спољнополитичка оријентација ка Епир, али за то нема доказа. Преко Далмације Сава је отпутовао у Јерусалим, Витлејем, Јордан, и посетио манастир Светог Саве Освећеног, где су му поклоњени жезло и икона Богородице Млекопитатељнице. Ово путовање је било битно и развој богослужења и Јерусалимски типик који је утицао на литургијску праксу. Следеће Савине станице биле су Никеја, Хиландар и Ватопед.

Препуштање престола 1234. године био је значајан чин првог српског архиепископа. Након деценију и по мудрог управљања за наследника је поставио свог ученика Арсенија и предузео друго ходочашће. Његов брод ишао је линијом Будва-Бриндизи, где су га напали гусари, а потом је правац била и Палестина, односно Јерусалим где га је примио патријарх Атанасије. Одатле је кренуо за Египат, и застао у Александрији, где су га примили патријарх и султан Ал-Камил Ејубидски, који му је дао водиче за Синај. Одатле је траса Савина била Јерусалим-Антиохија-Цариград (манастир Богородица Евергетида), да би из Цариграда отишао у Бугарску у Велико Трново где га је затекла смрт 14. јануара 1236. године. На свим овим путовањима, на свим овим сусретима и састанцима са световним и црквеним великодостојницима, православним и иноверним, Сава је стицао признање аутокефалности цркве и независност државе, јачајући углед Србије и њене православне аутокефалне цркве у свету тога времена.

Његова смрт није била крај, напротив, била је почетак великог поштовања међу Србима и другим народима. Саву Доментијан назива господин и учитељ, просветитељ отачаства, топли заступник и скори помоћник отачаства. Савина идеја просветитељства у српском народу била је дакле присутна и код његових савременика. Недуго по свом представљању у Господу, Сава је канонизован. Краљ Владислав је нарочито много радио на томе и његова задужбина манастир Милешева постала је вечно почивалиште највећег Србина у историји овог народа. Савини биографи Доментијан и нешто млађи Теодосије саставили су ремек дела житијине књижевности, који су и прворазредни историјски извори и огледало времена. Савин култ се у средњем веку ширио у свим српским земљама.

Свети Сава није остао само локални српски светац, већ је његов значај надмашио границе српског духовног простора. Култ у Русији се шири у време Ивана Грозног и опстаје до данас, јер су и Свети Сава и Свети Симеон поштовани у руској цркви, а осликани су и у Кремљу и још неким црквама диљем руске икумене. Спаљивање моштију 1594. године од стране османског великаша албанског порекла Синан-паше имало је за циљ да угуши његово поштовање код Срба, али је било контрапродуктивно по починиоца тог злодела. Свети Сава остао је најважнији српски светитељ. Свети Сава се нашао у календару народних светаца 1775. године, и од тада Савиндан постаје један од најзначајнијих датума српске историје. Завештање Саве Вуковића 1810. године којим је основана Српска гимназија у Новом Саду, као и оснивање Матице српске 1826. године су се збили баш на Савиндан. Школска слава је, претпоставља се, први пут прослављена  у Земуну 1826, а у Србији од 1827. године, и постала је празник у свим српским земљама (Далмација, Црна Гора, Босна, Херцеговина, Стара Србија). Као школска слава, дан првог српског просветитеља и архиепископа 14/27. јануар опстао је све до данас, уз прекид када су га забраниле комунистичке власти након њиховог доласка на власт 1945. године. Као што није успело спаљивање његових моштију, тако ни забрана није дала никаквог резултата, Свети Сава је у српском народу остао и опстао, а ђаци и данас у свим образовним установама се напајају са Савиног просветитељског извора.

Култ овог знаменитог човека се ширио код Грка, Румуна и Бугара. У манастиру Рила осликан је Свети Сава, а у рукописним књигама код Грка и Румуна налазе се од XVIII века и житија и службе Светом Сави и Светом Симеону Мироточивом. Свети Сава је у новом веку имао висок углед и код Срба римокатолика, као и код представника дубровачке и далматинске црквене јерархије, као и писаца тога подручја. Иако неретко прожети прозелитизмом, приморски писци су се одушевљавали Савином личношћу до те мере да су га невешто покушавали везати за Рим.

Изреке, пословице, легенде и мисли које се приписују Сави су небројене, а он је у епској свести прави народни јунак. Сачувана су чак 42 средњовековна портрета Светога Саве, највише од свих средњовековних личности. Врхунац барокног доба је портретисање Саве, а не постоји значајни српски сликар који га није приказао.

Све ово је залог и за наредних осам векова, пут којим треба да се иде, да пратимо управо Саву као врхунског узора у вођењу државе, цркве, у очувању идентитета, културе и нарочито чистоте православне хришћанске вере. У том контексту је и заветни храм Светог Саве на Врачару, као и храм на Новом Насељу, који сви сведоче о значају овог првог српског архиепископа, просветитеља, дипломате, правника, једном речју великог полихистора и Божијег човека Саве Немањића.