Аутор: Милован Балабан, историчар
Светосавље је често спомињан термин у нашем савременом друштву. Но, он се често веже за наратив савременог човека, за његове идеолошке конструкте, те тако најчешће можемо чути за термин светосавски национализам, али понекад и за светосавски космополитизам, универзализам итд. Колико је Светосавље, или колико је дух светосавља компатибилан са савременим духовним трендовима и колико може да се поистовети са савременим схватањем света и човек велико је питање. Отуд можда треба прецизније одредити шта се подразумева под Светосављем.
Најчешћа и најкраћа дефиниција Светосавља је она коју је употребио Отац Јустин Поповић када је рекао да је Светосавље православље у српској редакцији, односно да је то православље у српској верзији, како га Срби доживљавају и практикују. Свети Сава је схватио улогу Срба у промислу, или духовном домостроју спасења народа чиме је трасирао српски историјски, државни и ово-световни пут и развој, али, што је битније, и духовни пут, односно над-световни принцип саборности и заједништва (остварив на земљи кроз цркву аутокефалну) који надилази све овоземаљско и води народ ка Eсхатону, заједници која ће у склопу новог универзалног изабрања (што је Црква Божија) надживети све световно и егзистирати и после краја историје.
Треба истаћи, у циљу расветљења личности Светог Саве, да је он пре свега ђак Свете Горе. По Божијем, не би рекли предодређењу, него предзнању да ће Растко одговорити на позив и призив од Бога упућен, на двору Немањином су се нашли руски монаси са којима је Растко побегао на Свету Гору. Случајности нема ни у животима обичних људи, па тако не можемо ово бекство објаснити случајношћу и стицајем околности. Дубоко у срцу Растковом тињао је већ пламен љубави за монашким животом и жељом за посвећивању живота Богу. У складу са његовим жељама и његовим срцем промисао му је и упутила кроз руске монахе шансу да испуни своје жеље и да у складу са својим стремљењима дође у тишину манастирске атмосфере.
Растко, монах Сава, је намеравао сав свој живот да проведе на Светој Гори у молитви и контеплацији. Његово срце је изгарало у чежњи и љубави према Христу. Нема никаквих назнака да је он планирао животни пут какав му је касније промисао одредила. Нема назнака да је он уопште схватао да ће установити српски наратив кроз који ће читав народ, баш као и он сам, бити позван од Бога да приступи над-световном, духовном поимању света и заједнице народне коју о оквирима цркве треба да ствара и негује. Или како се то каже да ће он бити тај који ће народ позвати на Заветни пут по ком је косовским речником речено “земаљско за малена царство, а небеско увјек и довјека”, чиме се наравно не негира држава и све земаљске институције, него се само у хијерархији вредности стављају испод над-световног и духовног.
То што је Свети Сава учествовао у стварању српске државе, помагао њен опстанак и на крају крајева 1221. крунисао свог брата за краља говори нам о његовом схватању државе као народне куће, као институцији која је потребна, и коју народ у ово-световном егзистенцијалном смислу мора и треба да има. Али његово залагање за аутокефалност Српске цркве говори нам где је фокус његовог интересовања и шта је за њега централно. На сабору у Жичи и у својој чувеној Жичкој беседи Свети Сава удара основе за Заветно поимање света који објашњава Србима. Од тог тренутка Срби постају заветни народ, народ који би требало да буде везан нитима који надилазе сва световна (државна, цивилизацијска, материјална, културолошка) заједништва, уклопљени догматски и духом у организам јединствене и универзалне васељенске цркве (да ли су то Срби кроз историју и данас остваривали и у којој мери друго је питање).
У временима када раскол између Рима и Цариграда, католичанства и православља, није обичном свету био потпуно јасан Свети Сава је ослоњен на Ћирило-Методијевску традицију трасирао пут српског народа који је био везан за Источно Хришћанство. Народна црква, народни језик у богослужењу, источне догме без папског примата и догматских додатака које је промовисала Западна црква, су биле одреднице које је први српски архиепископ прихватио. Све у циљу спасења народа и хода ка над-световном заједништву, односно остваривању заветне заједнице. Отуда су савремени термини национализам, који подразумева државу у циљу обезбеђивања народног јединства, као и интернационализам где се губе народне особености, а што је прокламовано од католичког Рима кроз негирање националних идентитета, страни Светом Сави. Наратив, или парадигма српског Духовног вође је потпуно другачија. Она је окренута пре свега над-световном, док је световно у служби овог првог, односно духовног. Ово данашњи свет, укључујући и Србе потомке Светог Саве, најчешће тешко схватају.
На западу је доживљај света потпуно другачији. Нације су се у западној цивилизацијској хемисфери појавиле и формирале крајем XVIII и почетком XIX века, иако њихове контуре видимо и раније. Грађанство спутано феудалним племством, а иновативно надарено и напредно профилисано, је временом у савезу са краљевима потискивало феудалну владајућу класу. Трећи сталеж, који су чинили предузетници, интелектуалци и други, временом је почео да дефинише основе грађанске и националне идеологије оповргавајући теорије по којима је краљ божанског порекла те је као такав носилац суверенитета народа. Отуд видимо у америчкој Декларацији независности и француској Декларацији права човека и грађанина идеолошки конструкт који проглашава народ за носиоца суверенитета чиме се ствара основ за детронизацију краљева, али и потпуну промену католичког света, као и основ за рушење католичких монархија. На западу је грађанско-национално било основ за стварање модерних држава. Овај процес је, може се рећи довршен, у другој половини XIX века када су створене и уједињене Немачка и Италија.
У западном, католичко-протестантском цивилизацијском кругу, нација је продукт вишег цивилизацијског ступња једног народа. Његовог преласка са етничког на политичко што се остварује у држави. Отуда је држава тај метафизички апсолут, како би Хегел дефинисао, који обједињује и гарантује постојање и опстанак једне нације. Исто тако национализам западног типа је хоризонталан. У њему нема духовног погледа на свет, односно не постоји духовна вертикала. Држава потврђује себе, чиме се потврђује и народ, кроз световну реализацију која се најчешће манифестује кроз ширење простора, овладавање ресурсима и материјалним напретком. Све ово је на западу створило јаке империје које су у потрази за ресурсима овладали готово читавим светом, али су и неретко улазиле у сукоб интереса што је изазивало конфликте, како у самој Европи тако и у колонијалним, прекоокеанским поседима европских држава.
Ако за Светосавље и користимо термин национализам морамо увек имати на уму да је он битно, чак би рекли и суштински другачији од поимања овог термина на западу. Оно световно и државу ставља у други план, као нешто битно али не и најбитније и на као крајњи циљ једног народа. Отуд Свети Сава и дефинише државу на народној основи. Односно држава се простире докле се простире народ. Тиме духовни отац српског народа искључује империјално из свог програма и поимања света. И одиста, када је српска држава покушавала да буде нека врста империје (ретко али је било случајева из разноразних оправданих и неоправданих разлога) одступала је од светосавског пута, а тај пројекат се завршавао фатално по њен опстанак и сам народ (пример југословенска држава и Душанова царевина). Овим не осуђујемо те пројекте који су имали историјску основу, али хоћемо да кажемо само да то није у духу поимања државе у светосавском, заветном смислу.
Светог Саву можемо наћи у националном погледу на свет. Заједно са својим братом он ствара државу, брине се за народне потребе, формира идентитетски основ постојања нације. Али он није сав у томе. Отуд десничари могу да га виде као свога, али реално ако га сагледају видеће да његова благонаклоност према другим народима (нарочито ако су духовно јединствени са њим самим) одудара од крутог, или у најмању руку индиферентног става према другим национима. Левичари, интернационалисти и космополити такође Свеца могу да виде као свог. Сава отвара школе, болнице брине о сиротињи што га у социјалном смислу приближава левичарским хуманистима. Космополити га могу својатати јер он гради ван Србије и помаже све народе са којима ступа у контакт. Бугаре, Грке па чак и народа на истоку. Гради храмове, помаже сиротињу и брине за њих (колико је у његовој моћи) као за своју браћу. Дакле, сви се могу препознати у њему, али не могу га ставити потпуно у своју “фиоку”.
Свети Сава као да је изнад свих савремених идеологија, погледа на свет и поимања света. Његов циљ је даљи од свих понуда који нуди савремени материјализовани и посветовњачени свет. Први српски архиепископ је изнад свих модела уређења света и трагања за људском срећом које оне нуде. И то није чудо. Он овај свет гледа као пролазан, као поприште активности којом човек и народ заслужују један виши и бољи свет. Управо сви његови напори су уперени као оном крајњем, над-световном и есхатолошком и оно је у фокусу свих његовим деловања. Како Свети Сава тако и Светосавље као духовни пут српског народа (од којег су Срби махом одступили али могу да се врате на његове стазе) стреме ка ономе што по речима Спаситеља “није од овога света”, али истовремено се трудећи да овај свет преобразе и учине приближнијим духовном наративу којем је обезбеђена вечна егзистенција.
И управо због свега горе наведеног можемо закључити да у Светосављу нема национализма, макар онаквог какав је стигао на просторе држава византијског цивилизацијског круга, са запада. Национализам и све овоземаљско нису циљ у Светосављу. Они (држава, институције, ресурси и уопште све материјално) нису ни потиснути и прокажени као у дуалистичком погледу на свет, али може се рећи да имају сврху само као инструмент постизања над-световног, заветног у ком је потпуна реализација, како појединца тако и народа. Колико су данашњи Срби на светосавском путу није тешко проценити. Но, иако су га махом напустили (ипак не у потпуности) он остаје једини који светли и даје излаз из лавиринта беспућа у којима смо се као народ нашли, делом под
Остави коментар