Светост и терет косовског завјета

 Аутор: Ђорђo Сладоје

Веома је важна и велика улога поезије у обликовању наше историјске и националне свијести, у очувању косовског опредјељења и косовског завјета, односно видовданске етике. Ту прије свег мислим на епску народну поезију – „нашу једину праву класику“, на Његоша као „трагичног јунака косовске мисли“ и на његове сљедбенике који су, свако по мјери сопственог дара, узносили Косово у царство поезије.

Још је већи и драгоцјенији допринос свете Православне цркве која је у дугим вијековима ропства успјела да очува кључне градивне елементе нашег идентитета, вјеру и наду, дух и душу народа и да Косово учини светом, завјетном земљом – у дословном и симболичком смислу.

Црква и поезија чувале су и преносиле косовски завјет који потоњим генерацијама представља све већи терет са којим понекад не знају шта ће.

Не помињем ово да бих распиривао српски национализам и српску митоманију, већ стога што сам увјерен да је Косово још увијек извор живе духовне енергије која може бити од велике, суштинске помоћи при суочењу са овим крупним, сад већ огољеним питањем. То добро, понекад боље од нас знају они који нам упорно понављају да заборавимо прошлост, не само зато што се тамо појављују у веома мрачним улогама, већ стога што то у исти мах значи измицање кључног идентитетског ослонца без којег би се српски народ просуо у гомилу сиротих и пометених индивидуа. Јер у прошлости – у традицији, миту, култури и религији, што ће рећи на Косову, засноване су и утврђене оне вриједности које нас, као појединце и као заједницу, у битноме одређују. И још нам кажу да прихватимо затечено стање и реалност на терену, по оној народној – чије овце тога и планина. Као да се чобанском пословицом може преко ноћи ријешити ово епохално и за нас судбоносно питање. А шта се ради, на примјер,  са оном планином на којој има више цркава него оваца. Притом није препоручљиво питати ко је и како је произвео затечено стање. Али, ми знамо и дужни смо да кажемо и стално понављамо да је то стање произведено бруталном силом, у интересу силних и мимо међународног права, уз цинично оправдање да је ријеч о хуманитарној акцији спасавања албанског становништа од прогона и погрома српске војске и полиције. Стање на терену говори да је данас на Косову и Метохији 200 000 Срба мање, а за колико је повећан број  „прогнаних“ Албанаца  то се не зна, јер се они ни Титу нису дали пребројати. Стање на терену чине и бројне порушене и спаљене куће, цркве, гробља и манастири – брутално десакрализована света земља на којој је, упркос свему, остало стотинак хиљада Срба, лишених елементарних људских права којима се тако нападно парадира.

„Сила узме земљу и градове“, каже један стих из народне епске пјесме „Женидба Душанова“ коју би наши преговарачи са Западом требало да носе  као обавезни приручник. Али, ниједна сила није довијека и није први пут да се са силом суочавамо. Питање је, ипак, да ли је ово покољење Срба дорасло великим историјским искушењима, колико је данашњим Србима уистину стало до Косова и Метохије, шта и колико могу да учине како би сачували своју „основну земљу“ и темељ сопственог историјског, културног и духовног идентитета… Добро знамо како је српски народ бјесомучно сатиран током двадесетог вијека – окупиран, бомбардован, прогоњен, слуђиван свакојаким идеолошким и политичким концепцијама, осуђиван, изолован, кажњаван, понижаван, па опет бомбардован и од противника и од савезника… Не треба занемарити, али ни тајити чињеницу да знатан дио српске политичке и културне елите не доживљава Косово и Метохију као нешто своје и важно. Они би овај проблем ријешили с „неподношљивом лакоћом“ активирајући наше, истина богато, вазалско искуство  и рајетински менталитет.  Можемо ми непрестано да се жалимо на очигледне неправде које нам свијет чини, али у том и таквом свијету, који уређује језуитско-оријентална политика, морамо да живимо и преживимо и одбранимо оно што нам по правди и божјој и земаљској припада. Али то је много лакше рећи него урадити. Стање на терену показује да су Албанци на Косову и Метохији у огромној већини и да су, уз помоћ моћних савезника, већ прибавили многе атрибуте државности. Недостаје им још само потврда Србије о независности, о чему сањају и на чему раде од оснивања Призренске лиге. На први поглед чини се да је маневарски простор драматично сужен, а могућности даљих уступака и компромиса са српске стране исцрпене. Иако се налазимо у зони историјског сумрака, мислим да ни по коју цијену не смијемо признати независност самопроглашене државе Косово, са пуном свијешћу да ће то произвести и већ производи многе рђаве посљедице.

Увјерили смо се и на властитој кожи осјетили шта су силници спремни да ураде како би остварили своје националне интересе на туђим територијама. Свако друго рјешење које би водило међународном признању такозване државе Косово имало би још теже посљедице по Србију и српски народ.

Довољно је само вирнути преко граница сусједних држава, некадашњих југословенских република, па се увјерити у то шта Србе чека у независном Косову. И сад смо ту гдје јесмо – од моћних и сурових  притиснути и одсвуд стијешњени. Али право на предају једноставно немамо, али имамо обавезу да своју земљу јачамо у сваком погледу – економском, демографском, технолошком, војном, културном и моралном – моралном нарочито, како бисмо на све начине омогућили опстанак Срба на Косову и Метохији (без тога сваки напор губи смисао) у људски подношљивим условима и додатно заштитили културно-историјско насљеђе. Потребно је да чешће и гласније  говоримо о судбинском значају Косова и Метохије за наш опстанак, да користимо сваку, и најмању повољност у међународним односима, да тражимо пријатеље који хоће и могу и да пожале и да помогну. А да ли ћемо успјети да се одбранимо, овако изнурени историјом, предуго заглављени у мутљагу транзиције и забављени рухом и крухом, или ће се Косово негдје загубити на нашем магловитом европском путу, то је у овом тренутку тешко и незахвално рећи. Наше је да учинимо све што можемо, и више од тога, како бисмо Косово и Метохију саачували.

Што се будућих генерације тиче, оне ће, вјерујем, бити боље од нас, што и није тако тешко. Ми немамо право да у њихово име предајемо Косово и Метохију, јер нам, већ сутра, могу рећи да се нисмо морали због њих толико жртвовати.

    По дубљој логици српске историје, да не кажем судбине, и њима ће припасти светост и терет косовског завјета – ако се у нама не угаси. А све се надам да неће.