Аутор: Проф. др Горан Васин
Светозар Милетић је већ током 1861. године писао да су Мађари решили да погазе начела на којима живи слободан и напредан свет и да овакав став Пештанског парламента не представља ништа друго него пут у отворену мађаризацију немађарских народа Угарске. Милетић је посебно истицао да је негирање историјских права Срба неприхватљиво док Мађари инсистирају управо на свом историјском праву, протежући своје државне ингеренције на Ердељ, Хрватску, Славонију и Ријеку, као и на, Србима посебно важну, Војну границу. Истовремено, жеље и захтеви Српског сабора нису наишли ни на какав позитиван одзив у Пештанском сабору. У својој анализи Светозар Милетић истицао је да Мађари не чине већину становника Краљевине да своју нетолерантну државну политику стога спроводе наметнутом, институционалном мађаризацијом, не узимајући уопште у обзир ни основне чињенице, чак ни оне да се Србин нигде именом Мађара не може назвати у колико није издајица свог народа.
У исто време, током августа 1861, у време прославе стогодишњице рођења Саве Текелије, дошло је до новог покушаја успостављања усаглашеног политичког деловања између Срба и Мађара захваљујући првенствено залагању Милетића и његових присталица у овом правцу. Познат по делатности на Темишварском сабору, Текелија је био пример Србина који није желео да прихвати политику Двора, већ је управо супротно томе међу првима кренуо у покушај помирења са Мађарима и решавање српског питања у складу са начелима Угарског сабора. И Светозар Милетић и Јаков Игњатовић осећали су важност овог момента по српско-мађарске односе. Милетић је писао да је прослава идеална прилика да се реши питање сазива новог Црквено-народног сабора, да се Матица српска најзад премести у Нови Сад, да се оснује Правни факултет и ојача Српско народно позориште. Он се лично као градоначелник Новог Сада ангажовао на организацији прославе. Схватајући важност овог политичког момента, одбијена је иницијатива патријарха Јосифа Рајачића да се прослава одржи за Ускрс 1862. На седници Матице српске, која је имала централно место у овој прослави, владика бачки Платон Атанацковић предложио је да се светковина одржи у августу 1861, у Новом Саду. Међу званицама су се налазили представници Матице чешке, Мађарске академије наука, Матице хрватске, Арада, Темишвара, Хрватског сабора, укупно 160 особа. Поред атмосфере међусобног уважавања и српско-мађарског братимства ова прослава није могла да промени суштину спора две међусобно супротстављене политичке идеологије, али јесте представљала важну чињеницу за мађарско наступање према Бечком двору који је одувек рачунао на незадовољство Срба према Мађарима и њиховој политици.
Поводом петиције посланика Сремске жупаније Милетић се такође обратио јавности сматрајући да је политички приоритет да српски заступници захтевају сазивање новог Црквено-народног сабора, пошто је патријаршка столица упражњена, и усвајање закључака српског Благовештенског сабора. Што се тиче Црквено-народног сабора, број цивилних посланика морао би се, по његовом мишљењу, повећати са 25 на 50. Пошто се Конгрес (Црквено-народни сабор) обратио владару, сматрао је, не мора се чекати одлука Мађарског сабора, већ владар може упутити захтев Хрватском и Угарском сабору да се почне расправа у постулатима Благовештенског сабора. Скоро две године после одржавања Благовештенског сабора постављена питања остала су у потпуности нерешена. Захтевања овог Црквено-народног сабора за признавање посебне територије, језика и аутономије, наишла су на одлучно противљење мађарске политичке и интелектуалне елите, чија је политика била дубоко укорењена у ставу да у Угарској може постојати искључиво један политички народ са свим правима која из тог статуса произилазе. Решавање народносног питања у наредним годинама потврдило је постојеће закључке да је озбиљнији споразум Мађара и припадника других народа суштински немогућ. Слична прича се поновила на питању припадности Срема, која је у то време покренута на Хрватском сабору. Немогућност решавања српских захтева са Благовештенског сабора рефлектовала су се и на сукобе између јерархије и милетићеваца на Црквено-народним саборима. Јерархија, после смрти патријарха Рајачића, више није имала довољно снаге и ауторитета да предводи српски народ. Њена улога у друштвеном и политичком животу је све више маргинализована, док је опасност од српског раскола управо стога била све извеснија. Избор новог митрополита-патријарха додатно је заоштравао иначе нетрпељиве политичке односе између Срба у Монархији.
Вођа Срба либерала у Монархији писао је о томе како су Срби 1848. пробуђени и да је тада труба слободе пренула Србе: доказали смо да знамо воевати боље него ико, али када дође до мира неумемо то искористити, тврдио је Милетић. Крајње критички је писао да српске политичке вође годинама лутају без компаса и праве идеје о очувању и обнови нације, а да је мали број оних који су после мача знали да се ухвате и политике. Властела се однародила, научници и чиновници живе своје животе − остала је Црква. Често се дешавало да и патријарх погреши па народни живот окрене у погрешном смеру. Ми имамо пуно трговаца, занатлија, школованих људи, и јаку средњу класу, која мора да изврши обнову снаге народне, била је Милетићева констатација. Делови овог текста Светозара Милетића представљају суштину његове политичке акције код пречана која је била усмерена на буђење националне свести, на првом месту путем школа, а затим јачањем националних институција на чему је и сам радио као у примеру Српског народног позоришта или Матице српске. При том је остао дубоко уверен да је главна брана помађаривању и германизацији јачање црквено-школске аутономије, односно њено преустројство на новим либералним основама. Код Милетића нарочито можемо уочити велику потребу за увођењем модернијих, грађанских, па и шире европских модела живљења у српску средину, која је често била изван главних токова дешавања у Бечу или Берлину, Лондону. Либерали су управо инсистирањем на рушењу старих, традиционалних, конзервативних вредности српског друштва тражили и промене у оквирима Српске цркве у Монархији.
Остави коментар