Светозар Милетић – Србин и грађанин

Светозар Милетић – Србин и грађанин

Аутор: др Милош Савин, историчар

Светозар Милетић је несумњиво једна од најмаркантијих личности у историји српског народа на подручју Војводине. Његова политичка мисао надилази националне оквире и равноправно се сврстава у идеје развијеног европског либерализма и национализма друге половине деветнаестог века. Милетићев либерализам је грађански, а национализам еманципаторски и самоодбрамбени, заснован на равноправности, супротан шовинизму. Још као двадесетогодишњак Милетић прецизно дефинише идеју о неопходности територијалне аутономије за Војводину, односно српски народ на простору Угарске у склопу Аустријског царства. Прва озбиљна политичка активност Светозара Милетића је везана за избијање револуције 1848. године, те проглашење Српске Војводине. Током тзв. Бахове Војводине, Милетић је пасиван, не због слагања са тоталитаризмом и апсолутизмом, већ се руководи максимом – док не може све да каже, неће ништа да каже. Овај период користи за завршетак школовања, те професионални и породични развој. Проценивши да му Срби више нису потребни, у намери да за своју спољну политику задобије Мађаре, цар је 27. децембра 1860. лично написао одлуку којом је Војводина укинута и потпуно присаједињена Угарској. Укидање Војводине је срушило и последњу илузију код демократски оријентисаног, српског, либералног, грађанског сталежа о могућности ослањања на Беч. Светозар Милетић је почетком јануара 1861. године, у чувеном чланку На Туциндан, предложио потпуни раскид са Бечом и политичку борбу за признање аутономне Војводине од стране Мађара. У намери да ублажи српско негодовање, али и да заплаши мађарске политичке кругове, аустријски цар је дозволио Србима да одрже Благовештански сабор у Сремским Карловцима 2. априла 1861. године, на ком је затражено да Војводина буде територијална аутономија са сопственим органима. Светозар Милетић је формулисао принцип „Ми смо и Срби и грађани“, истичући једнак значај националне слободе, демократије и грађанског друштва. Захтеве за територијалним заокружењем и аутономијом Војводине у оквиру Мађарске у својим чланцима разрадили су Милетић и његов блиски сарадник и пријатељ. Њихови предлози су подразумевали да се у Угарској дође до заокружења неколико жупанија у којима би народности чиниле већинско становништво, које би заједно са мађарским жупанијама функционисале у оквиру угарског државно-правног оквира, али су се служиле својим народним језицима. По овом предлогу Војводина би поседовала и симболична историјска права због српских привилегија из прошлости. Милетић није наишао на очекивано разумевање међу мађарским политичарима који су држали „да би само име Војводина значило, ни више ни мање, него повреду интегритета Угарске!“ Милетић је очекивао да ће за аутономну Војводину, у духу равноправности, наићи на разумевање код мађарских грађанских политичара, присталица демократије, либерализма и уставности, што се никада није догодило. Милетић се залагао за блиске, братске односе са Хрватском. Милетић је инсистирао, без жеље да увреди „браћу нашу Хрвате“, да је Срем „душа наше Војводине.“

О пореклу Светозара Милетића, постоји неколико прича, чију веродостојност је тешко потврдити. Најчешћа је Сандићева верзија о прадеди Милети Завишићу, граничару из Костајнице, који се преселио у Шајкаш. Међутим, ова верзија има озбиљне чињеничне пропусте, што не значи да неки директни или бочни предак није потицао из Костајнице. Претпоставља се да се Светозаров чукундеда звао Сима. О Сими Милетићу који потиче од трговаца из Срема, који су гравитирали Новом Саду због трговачких повластица које је град добио елибертацијом 1748, постоје подаци. Обзиром да је постојала активна трговинска, речна веза између Костајнице, Срема и Новог Сада, не треба искључити могућност да је Сима корене, можда заиста вукао из Костајнице. Учествовао је око 1762. године у трговини храном између Карловаца, Новог Сада и Будима. Са Светозаровим дедом Аврамом престају нагађања – рођен је 1755. године у Каћу. Аврам је попут оца био трговачки приправник, али код њега се јавља несвакидашња љубав према писаној речи. Он у своју песмарицу пише о српским средњовековним царевима и јунацима косовског циклуса, такође записује тезе о књигама које чита. Аврам се жени са Екатарином, ћерком, веома начитаног свештеника из Лока, Аврама Риђичког. За тадашње доба, ова чињеница представља значајно позиционирање Аврама у српском друштву. Он отвара продавницу у Мошорину, где му и таст прелази за пароха. Аврам је имао тринаесторо деце од чега је само њих осморо преживело детињство – три сина и пет ћерки. Средњи син је био Сима, отац Светозара Милетића. Сима је рођен 1801, а чизмарски занат је учио у Новом Саду. Још пре навршене двадесетчетврте године, вратио се у Мошорин, где је у изнајмљеној собици отворио чизмарску радионицу, купио кућу и оженио се Теодосијом Тодом Рајић из Баваништа. Сима и Тода су 1826. године, добили сина, чије је крштено име било Аврам, али је на мајчино инсистирање постао Светозар. Иако је била сеоска домаћица мајка Тода је била страствени читалац и поклоник српске културе. Пошто се Милетићева сестра звала Драгиња, јасно је да је мајка бирала имена из популарних српских романа, а најпознатији роман Милована Видаковића из 1814. се звао Љубомир у Јелисиуму или Светозар и Драгиња. Светозар је школовање отпочео у локалној српској основној школи у Мошорину, где је учио рачун, словенски и немачки од свршених карловачких богослава. Пошто је намеравао да га усмери на занат, отац је уписао Светозара у немачку школу у Тителу. Након што је ову завршио са одличним успехом, поколебао је очеву замисао, па је по савету очевог пријатеља новосадског адвоката Арона Малетина, уписан у Српску гимназију у Новом Саду. У то време новосадска српска гимназија је својим ђацима пружала могућност да без пријемног испита, могу да упишу другу гимназију, академију или универзитет. Иако је гимназија била српске православне провенијенције, настава је била искључиво на немачком језику. Крем новосадског српског друшта, претежно сачињен од познатих адвоката, вршио је професорску делатност. По повратку у Нови Сад, Јован Хаџић (Милош Светић) заузима позицију градског сенатора и директора гимназије. Одмах запажа Светозара Милетића и узима га под своје окриље. О Светозаровом таленту, Хаџић-Светић обавештава и тадашњег вршачког епископа, а каснијег митрополита-патријарха, Јосифа Рајачића, који се такође интересује за овог младића.

Пошто су од 1840. године српски студенти у Пожуну (Братислави) преузели интелектуални и политички примат међу српском омладином, на основу договора са Хаџићем и Рајачићем, Милетић уместо Будимпеште или Сегедина, одлази управо у Пожун, где уписује двогодишњу „Филозофију“ септембра 1844. године. Извесно је да је Милетић неретко одлазио да слуша предавања и у тада четири сата удаљеној Модри, пошто су тамо, за разлику од Пожуна где је коришћен искључиво мађарски језик, настава текла на латинском, што је ђацима новосадске и карловачке гимназије било лакше за праћење. Пожун је био значајан за Милетића, пошто се тамо у то време одржавао Угарски сабор, што му је омогућило, да се упозна са српским посланицима. Надареном Светозару школовање није одузимало превише времена и труда, па се додатно образовао изучавајући језике и културе – читао је у оригиналу чешке, словачке, пољске и руске писце. Пошто је живео од умерене стипендије епископа Рајачића, додатно је приходовао подучавајући српске студенте чији су родитељи били имућнији. Значајан утицај на Светозара имао је Људевит Штур, његов професор и најзначајнији словачки национални радник. Штур је био некадашњи стипендиста књаза Милоша, те је сматрао својим циљем окупљање словенских студената. Милетић постаје уредник студентског часописа Славјанка, који добија шире национално ослободилачке размере. Такође он председава српским ђачким покретом Слобода, те објављује руком писани часопис Српски соко. По завршетку друге године, Милетић одлази у Пешту да студира мађарска права. Он се томе није претерано радовао, пошто су та права била застарела, базирана на феудалним односима. Више га је привлачило немачко право и филозофија. Након годину дана враћа се у Пожун, где наставља студије. Због лојалности према Хаџићу-Светићу, Милетић се у српским круговима противи Вуковој реформи, коју заступа Бранко Радичевић, иако лично схвата њену неминовност.

Како је у Пожуну био на извору мађарске политике, Милетићу је било јасно да се спрема мађарско ситнофеудална револуција, као и које су праве намере Лајоша Кошута, према немађарским народима Угарске, на првом месту према Србима.