ТАЈНА КОНВЕНЦИЈА 1881. ГОДИНЕ – СРБИЈА У СЕНЦИ АУСТРОУГАРСКЕ

Аутор: мср Срђан Граовац, историчар

Тајна конвенција представља документ који је 28. јуна 1881. потписан између Кнежевине Србије и Аустроугарске. Том конвенцијом Србија и кнез Милан су направили драматичан политички заокрет. Напустили су до тада традиционално проруску и заузели проаустријску спољнополитичку оријентацију. До данас у српској јавности тај документ о савезништву Србије и Аустроугарске изазива бројне контроверзе и тумачи се на различите начине. Неки Тајну конвенцију сматрају издајничким актом, понижавајућим уговором којим је Србија само неколико година од стицања пуне независности, односно међународног признања на Берлинском конгресу, потпала под готово колонијалну зависност од свог северног суседа. Други пак сматрају да је тим документом Србија направила храбар искорак ка западноевропском културно-политичком кругу, где јој је одувек и било место. Интересантно је поменути да су се готово идентичне расправе водиле и крајем XIX века када је тај тајни документ угледао светло дана. Несумњиво, то нам говори о дубокој подељености српског друштва у односу на то какав би требало да буде спољнополитички курс земље. Иако је прошло скоро 140 година од тог документа дилеме су остале исте, треба ли политички правац земље усмерити према Западу или Истоку. Самим тим, та концепцијска размимоилажења око будућности Србије узрокују и различита тумачења карактера овог документа, по правилу увек зависно од тога ком од два поменута пола српске јавности тумач припада. Међутим, уколико желимо да без уношења идеолошко-политичке димензије, искључиво кроз историјску призму, сагледамо узроке, значај и последице настанка Тајне конвенције, морамо пажљиво анализирати околности у којима тај документ настаје.

Србија је кроз цело XIX столеће била поприште борбе великих сила у својој природној тежњи за доминацијом. Руска и Хабзбуршка царевина су показале највише ентузијазма у томе да младу српску државу, тада још у стварању, ставе под своје окриље. Све до половине XIX века Русија је на том плану имала знатно више успеха. Разлоге за то можемо пронаћи не само у природним везама између два братска словенска и православна народа већ и у чињеници да је Руска царевина имала ексклузивно право да штити интересе балканских хришћана у Отоманској империји. Практично, то значи да су руски цареви победама свог оружја приморали Османлије да им дозволе мешање у унутрашње ствари њихове државе. Иначе, стратешки циљ Русије био је јасан, уништити Отоманску царевину како би овладали Босфором и Дарданелима, јединим пролазом за њихову црноморску флоту у Средоземно море. Политика изласка на топла мора учинила је да Русија постане природни савезник свих балканских хришћана који су сањали крај ропства и обнављање својих држава. Међутим, након пораза од коалиције западноевропских држава у Кримском рату (1853–1856), Русија је изгубила ту доминантну улогу у решавању Источног питања. Руски протекторат над балканским хришћанима замењен је европским, а Хабзбуршка монархија је то обилато користила не би ли на уштрб руског ојачала свој утицај у Србији. Исто као Русија, и Хабзбуршка монархија је имала своје геополитичке планове на Балкану. Након пораза од Пруске, у борби око тога ко ће спровести уједињење Немачке, врата за политички продор ка западу и северу европе за Аустроугарску била су трајно затворена. Пошто се на истоку сударала директно са моћном Русијом, једини простор за било какву експанзију Хабзбуршке монархије постао је Балкан. Зато је примарни циљ политичких кругова у Бечу постао лука Солун, односно излазак на Егејско море. Један од два пута ка остварењу тог циља водио је преко Србије Моравско-вардарском долином, а други преко Босне и Херцеговине и Новопазарског санџака ка Вардарској долини и даље Солуну. Након Берлинског конгреса 1878. Године, Србија је стекла пуну независност и међународно признање, а Аустроугарска право да окупира Босну и Херцеговину и Новопазарски санџак. Тиме је постало јасно који је примарни пут даље аустроугарске експанзије ка Егејском мору.

Берлински конгрес је одржан као последица Велике источне кризе (1876–1878) током које је Србија у два наврата ратовала са Отоманском империјом. Први рат је за Србију прошао неславно, али у другом, захваљујући савезништву са Русијом, остварена је победа. Српска војска је том приликом ослободила Ниш, Пирот, Врање, Лесковац и Топлицу, а српска дипломатија је са нестрпљењем ишчекивала резултате руско-турских мировних преговора. Русија је Сан Стефанским мировним уговором приморала Порту да се сагласи са стварањем велике Бугарске, државе под руским протекторатом. Границе те Бугарске требало је да се простиру од Дунава на северу до Егејског мора на југу, од Црног мора на истоку до албанских планина на западу. Чак су и поједини градови ослобођени од српске војске попут Пирота и Врања били тим уговором укључени у састав такве Бугарске. Очигледно да је Русија овим потезом желела да створи доминантну државу на Балкану, под својом контролом, која би представљала брану сваком покушају неке друге силе да се устреми према Босфору. Бугари, захваљујући свом географском положају, односно томе што су ближи Истанбулу и Русији, постали су кључни играч руске дипломатије на Балкану. Наравно да је Сан Стефански мир изазвао дубоко разочарење Србије, јер кнез Милан Обреновић се све до тада недвосмислено ослањао на Русију. Једина иоле повољна околност за Србију у том тешком политичком тренутку била је то што су се и друге велике силе супротставиле остварењу руској доминацији на Балкану. Под притиском Британије, Француске, Немачке и Аустроугарске, Русија је принуђена да се одрекне решења креираног у Сан Стефану. Сазван је конгрес у Берлину где се кроз сагласност са другим великим силама тражило компромисно решење за Источно питање.

Новонастале околности захтевале су драматичну промену српске спољне политике. Србија је резигнирано послала поруку да ће своје ратом стечене тероторијалне добитке бранити, устреба ли и оружјем. Кнез Милан Обреновић, увидевши да се руски планови на Балкану неће мењати, одлучио се да пошаље, у том тренутку свог најискуснијег дипломату и државника, Јована Ристића у Беч. Циљ ове дипломатске мисије био је јасан, обезбедити подршку Аустроугарске како би бар једна велика сила заступала српске интересе у Берлину. Пошто је Хабзбуршка монархија ионако била заинтересована за политичку превласт у Србији договор о партнерству је постао и више него извесан. Званични Беч је пристао да брани српске ставове на Конгресу, а за узврат је тражио да се између две стране потпише Трговински уговор и Железничка конвенција. Оправдано се плашећи да ће у противном остати изолована, Србија је пристала на тај предлог. Према речима српског заступника на Берлинском конгресу, Јована Ристића, аустроугарска дипломатија је испунила обећање и савесно заступала српске интересе. Одлукама Конгреса Србије је стекла међународно признање, а залагањем Аустроугарске успела да политички одбрани територијалне добитке задобијене ратом против Отоманске империје. Велика Бугарска није створена, већ аутономна кнежевина Бугарска са широком аутономијом у оквиру Отоманске империје, са значајно ужим границама од оних које су биле предвиђене у Сан Стефану. Формирана је и Источна Румелија, још једна бугарска аутономна област у оквиру турске империје, чвршће везана за државно – правни поредак Отоманске империје. Стицање међународног признања, и територијално проширење уз неутралисање Велике Бугарске свакако су представљали позитивна решење за српску државу. Међутим, одлука Конгреса да Аустроугарској додели право на окупацију Босне и Херцеговине, као и Новопазарског санџака у Београду је доживљено као национална катастрофа. Постало је тада свима јасно да се тај велики сан српског народа, са једне и друге стране Дрине, о уједињењу неће остварити у ближој будућности.

Након Берлинског конгреса поставило се питање реализације договора о склапању Трговинског уговора и Железничке конвенције између Србије и Аустроугарске. Већ у старту јавили су се проблеми око трговинског споразума. Председник српске владе Јован Ристић је инсистирао на реципроцитету у економској сарадњи између два суседа. Тачније, инсистирао је да уколико Аустроугарска добије статус најповлашћеније нације у Србији онда то исто мора добити и Србија у Аустроугарској. Међутим, аустроугарска страна није пристајала на такав договор, тако да су односи између две државе дошли на ивицу царинског рата. Новонасталу кризу у односима две државе на крају је разрешио српски кнез. Наиме, Милан Обреновић је трговински уговор посматрао у контексту шире слике будућег стратешког партнерства између две државе. Никако није желео да његова земља остане без и једног савезника у међународној политичкој арени. Страх од авети Велике Бугарске која би, уколико се ипак успоставила, затворила сваку могућност даље експанзије Србије према југу терала га је на савезништво са Аустроугарском. Милан је сматрао да само Хабзбуршка монархија, са Немачком у залеђини, има довољно снаге да тај руски геополитички пројекат осујети. Српски кнез је зато оборио владу бескомпромисног вође српских либерала Јована Ристића и мандат дао лидеру напредњака Милану Пироћанцу. Кабинет новог српског премијера чинили су млади и способни људи. У својим ставовима према северном суседу они су били знатно ближи кнезу него што је то био Ристић. Министар Чедомиљ Мијатовић је преузео преговоре око Трговинског уговора и већ крајем априла 1881. године договор је постигнут. Србија је попустила. Није добила равноправан статус са Аустроугарском, али споразум свакако није био штетан по српске економске интересе. Приликом завршне фазе договора аустроугарски министар иностраних дела барон Хајнрих Хајмерле је Мијатовићу предочио могућност да се економски споразум надогради једним свеобухватним политичким договором, чиме би било успостављено чврсто савезништво између две државе.

Мијатовић је, по повратку у Београд, са предлогом аустроугарског министра информисао српског кнеза. Милан је одржао састанак у вези са тим питањем на коме су поред њега и Мијтовића присуствовали министар Милутин Гарашанин и премијер Милан Пироћанац. Председник српске владе као и Гарашанин били су далеко скептичнији према оваквом предлогу Аустроугарске од кнеза и Мијатовића. Наиме, Пироћанац је потискивање руског утицаја из Србије сматрао позитивним подстицајем за јачање државне самосталности. Никако није желео да се дотадашња руска доминација над Србијом само замени Аустроугарском. Међутим, узевши у обзир информације које су говориле у прилог томе да је могуће заоштравање односа на Балкану, пристизали су обавештајни подаци да Бугарска спрема уједињење са Источном Румелијом и потом покрет ка Македонији, одлучено је да се у начелу прихвати предлог Аустроугарске. Србија је након два рата била и економски и војно исцрпљена. Сваки нови сличан заплет изискивао је потребу проналаска јаког политичког и економског ослонца, јер Србија није имала капацитета да сама изнесе неки нови оружани сукоб. Кнез и министри су се зато сагласили да се аустоугарској страни пошаље порука да преговори могу отпочети на министарском нивоу како би се усагласили сви сегменти будућег договора. Након тога, Милан је кренуо на спољнополитичку турнеју током које је обишао Беч, Берлин и Санкт Петербург. Приликом повратка у Србију, Милан се поново зауставио у Аустроугарској престоници и разговарао са тамошњим министром иностраних дела, Хајмерлеом.

Очигледно посета кнеза Милана Русији није донела ништа ново. Руска дипломатија је остала при својим дотадашњим плановима, што је српског кнеза додатно утврдило у ставу да је савез са Аустроугарском за Србију питање голог опстанка. Зато је претходни договор са својим министрима, о постепеном преговарању са аустроугарском страном на министарском нивоу, потпуно занемарио. После краткотрајног размишљања, Милан је, без консултациија са владом, прихватио предлог барона Хајмерлеа. Наиме, Хајмерле је предочио српском кнезу документ израђен у аустроугарском министарству иностраних дела о савезу између две државе. Пошто на тај предлог није имао битнијих примедби, Милан је са Бењамином Калајем утврдио уговор у појединостима и кренуо у Србију. У Београд је стигао 25. јуна, а аустроугарска влада је истовремено у Београд послала барона Херберта са тајним уговором и пуномоћјем да може да га потпише. Кнез Милан је овластио Чедомиља Мијатовића да буде потписник са српске стране. Остали чланови српске владе нису били упознати са овим спољнополитичким подухватом кнеза и Мијатовића. Несумљиво, то нам говори да је сам српски кнез био свестан тога да неће добити подршку кључних министара за склапање Тајне конвенције. Ипак, Чедомиљ Мијатовић и барон Херберт су 28. јуна 1881. године у Београду потписали су Тајну конвенцију чијих десет тачака гласе:

1. Између Аустроугарске и Србије владаће мир и пријатељство. Обе владе обавезују се да ће узајамно водити пријатељску политику.
2. Србија неће никако трпети политичка, верска или друга сплеткарења која би, полазећи са њеног земљишта, ишла против Аустроугарске монархије, подразумевајући ту и Босну, Херцеговину и Новопазарски Санџак. Аустроугарска прима на себе исту обавезу према Србији и њеној династији, чије ће одржање и утврђење помоћи свим својим утицајем.
3. Ако кнез Србије буде нашао за потребно да, у интересу своје династије и своје земље, узме за себе и своје потомке краљевску титулу, Аустроугарска ће ту титулу признати чим буде проглашена у законској форми и употребиће свој утицај да је и друге силе признају.
4. Аустроугарска ће се заузети да помогне интересе Србије код других европских влада. Без претходног споразума са Аустроугарском Србија неће преговарати или закључивати политички уговор с другом којом владом и неће пустити на своје земљиште какву страну војску, редовну или нередовну, па чак ни под именом добровољаца.
5. Ако Аустроугарској буде запретио какав рат или се буде нашла у рату с једном или више сила, Србија ће према Аустроугарској монархији, рачунајући ту и Босну, Херцеговину и Новопазарски Санџак, заузети пријатељску неутралност и учиниће јој, према њиховом тесном пријатељству и духу овог уговора, све могуће олакшице. Аустроугарска прима на себе исту обавезу према Србији у случају ако јој буде запретио рат или се буде налазила у рату.
6. У случају ако обе уговарачке стране буду сматрале за потребу једну војну кооперацију, питања која се тичу те кооперације, нарочито питање врховне команде и евентуалног преласка трупа преко земљишта једне или друге државе, биће уређена једном војном конвенцијом.
7. Ако стицајем догађаја, чији се развој не може данас предвидети, Србија буде у стању да се прошири у правцу својих јужних граница (изузимајући Новопазарски санџак) Аустроугарска се неће томе противити и заузеће се да и друге силе склони на држање повољно по Србију.
8. Овај уговор остаће на снази десет година рачунајући од дана измене ратификације. Шест месеци пре његова истека уговарачке стране споразумеће се, ако буде потребно, о његову продужењу, или о изменама које би прилике могле учинити потребним.
9. Уговарачке стране обавезују се да ће овај уговор држати у тајности и да без претходног споразума неће саопштити другој којој влади ни његову егзистенцију ни његову садржину.
10. Ратификације овог уговора биће измењене у Београду у року од петнаест дана или раније, ако буде могуће.

Тек након што је тајни уговор био потписан, кнез Милан је обавестио Пироћанца и Гарашанина о његовој садржини, али још увек сакривајући да је уговор већ потписан. Пироћанац и Гарашанин сматрали су да уговор не одговара српским интересима, јер доводи Србију у политичку зависност од Аустроугарске. Посебну примедбу су имали на четврти члан Конвенције, који је обавезивао Србију да никакав уговор не може да закључује са другим државама без пристанка Аустроугарске. Сматрали су да то лишава земљу суверености и независности. Страховали су да ће тај уговор када постане јаван упропастити Напредну странку. Дали су и оставке, али је кнез одбио да их прихвати. Кризу владе покушао је да реши Чедомиљ Мијатовић лажним обећањем да неће потписати уговор без њихова пристанка. Колегама иза леђа, 4. јула 1881. године, ратификовао је уговор. Када је аустријска страна сазнала за кризу српске владе због тајног уговора, Мијатовић је у разговору са Бенјамином Калајем добио тумачење да спорни члан 4. има за циљ само да спречи Србију да закључи уговор, који би био непријатељски према Аустроугарској. Иако је министар Хајмерле имао интерес да спречи пад српске владе, није се сложио са Калајевим попуштањем око члана 4, који је сматрао највећим успехом своје дипломатије. Попустио је тек толико да протумачи да се члан 4. односи на политичке уговоре, а не на административне или економске. Пироћанац и Гарашанин нису били задовољни ни таквом формулацијом. Тражили су од кнеза да покуша да закључи допуну уговора или да изменом нота добије повољно тумачење члана 4. Сматрали су да у том члану треба да стоји да Србија неће склапати уговоре супротне духу Тајне конвенције или штетне по Аустроугарску. Да би приволео Пироћанца и Гарашанина да не напуштају владу, кнез Милан је са аустријском дипломатијом договорио да их поново изигра. Милан Пироћанац је отишао на преговоре и успео је да измени члан 4. тако да је накнадном изјавом том члану дано тумачење да Србија само нема право да закључи политички уговор, који би био противан духу Тајне конвенције. Кнез Милан се међутим својим писмом од 2. октобра 1881. обавезао да неће улазити ни у какве преговоре између Србије и других држава, а да за то не добије одобрење Аустроугарске. Кнез је тако поново обмануо Пироћанца и Гарашанина, који нису знали да је вратио на снагу оригинални уговор. Још пре истека десетогодишње важности Тајне конвенције краљ Милан је започео преговоре о продужењу њене важности. Уочи своје абдикације фебруара 1889. Године, Милан је склопио са Аустроугарском тајни додатак уговору, којим је продужио важност Тајне конвенције до 13. јануара 1895. године.

Треба нагласити да су и једна и друга страна имале одређене бенефите проистекле из Тајне конвенције, али ни једна страна није остварила свој примарни циљ зарад кога се и одлучила на склапање тог уговора. Србија се уз подршку Аустроугарске уздигла у ранг краљевине што је несумњиво значајан успех. Исто тако након пораза у Српско-бугарском рату из 1885. на интервенцију Аустроугарске заустављена је даља бугарска офанзива, тако да Србија није трпела веће војничке или материјалне последице. Ипак, примарни циљ српске политике био је експанзија према Вардарској долини, што Тајна конвенција није омогућила. Краљ Милан Обреновић је са друге стране доследно спроводио политику пријатељства са Аустроугарском. Сузбијао је свако антиаустријско деловање и бескомпромисно потискивао сваки руски утицај у Србији. Ишао је чак толико далеко да је смењивао епископе српске цркве који су били проруски орјентисани. Страх Аустроугарске да ће Србија евентуално од стране Русије бити употребљена као база за антиаустријско деловање тиме је потпуно неутралисан. Самим тим, Милан је стекао велико поверење званичних политичких чинилаца у Бечу. Међутим, примарни циљ Аустроугарске дипломатије био је да Тајном конвенцијом толико веже Србију за себе, да се чак и свест српског народа измени. Тачније, да Срби почну веровати како је опстанак њихове државе без подршке Аустроугарске немогућ. Једино тако би Аустроугарска имала трајно загарантовано упориште у Србији, независно од промене владара на престолу или партија у влади. Тајна конвенција, по самом признању Аустроугара, ипак то није успела да им обезбеди. Милан јесте доследно спроводио аустрофилску политику, али свест српског народа није успео да измени. Срби су огромном већином остали проруски орјентисани, а аустроугарски утицај у Србији зависио је искључиво од њиховог пријатества са краљем Миланом, односно није постао трајна категорија независан од тога ко седи на српском престолу.

Тајну конвенцију никако не можемо сматрати издајом националних интереса, већ је можемо сагледавати као производ историјског тренутка, изнуђену реалним политичким околностима. Тврдње да се Србија Тајном конвенцијом одрекла Босне и Херцеговине су крајње неутемељене. Србија је БиХ изгубила на Берлинском конгресу када су велике силе Аустроугарској дали право на окупацију те територије, тако да је Тајном конвенцијом српска страна само прихватила да неће нарушавати фактичко стање. Зато засигурно можемо тврдити да тај документ није имао тешке негативне последице по српску државу. Напротив, Србија је тим уговором себи обезбедила дужи период стабилних односа са северним суседом од кога је економски доминантно зависила. Односно, купљено је драгоцено време неопходно за политичко и економско стабилизовање српске државе непосредно након два тешка рата и стицања међународног признања на Берлинском конгресу. У тренутку када је Русија Тројецарским савезом са Немачком и Аустроугарском Србију препустила Аустроугарској зони утицаја, определивши се за ослонац на Бугарску, свака конфронтација Србије са својим северним суседом могла је довести у питање њен голи опстанак. Усамљена без савезника на међународној политичкој сцени Србија је Тајном конвенцијом изабрала једини могући пут.

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

Гргур Јакшић, Из новије српске историје, Абдикација краља Милана и друге расправе, Просвета, Београд, 1953.

Слободан Јовановић, Влада Милана Обреновића, број књига 2, Београд,1934.

Радош Љушић, Историја српске државности. 2. Нови Сад: Огранак САНУ, 2001.