Тајна вековног српског страдања

„Тајна вековног српског страдања“

Аутор: Милован Балабан, историчар

Тема предавања била је страдање човека, ужих заједница које он ствара и на крају страдање самих народа. Акценат је био на узроцима страдања, зашто оно постоји, да ли га је могуће избећи и колико је смислено.

Предавања на тему српског страдања, које је без сумње незабележено и несразмерно његовој величини, често су једнострана и не нуде решења за историјску трагедију која је задесила наш народ. Страдање је типично за све народе, али као што је речено српско је специфично и често је рационално готово необјашњиво с обзиром на незнатну величину нашег народа. Због тога у покушају његовог објашњења постоји потреба да се размотри сам спецификум страдања, како сваког човека тако и одређених групација и народа, да се уђе у суштину и појам самог страдања. Без таквог приступа тешко да се може на ваљан начин објаснити и историјско страдање самог српског народа.

Како би објаснили саму суштину страдања вратићемо се на сам почетак, односно на онај део који називамо и пре-историјом, на период наших порародиотеља Адама и Еве. Самим тим опредељујемо се да страдање посматрамо у библијском кључу сматрајући да он нуди објашњење ове вечите теме и муке читавог људског рода. Дакле Адам и Еве, пошто су створени, постављени су у рај где су надахњивани љубављу Божијом посматрали свет око себе. Управо због љубави божанске они су имали аутентичност, али су исто тако могли да кроз ту љубав посматрају цео створени свет. Заједница са Богом им је омогућавала да увек знају шта је оно главно, а то је творац и њихов контакт са њим док је сав остали свет периферан, не небитан али у односу на твораца периферно добро. Управо због тога они су могли да оцене вредност света и да га разумеју у потпуност, као и да га на кантару вредности поставе на тачно вредносно место. То је и разлог што су они били и господари света и што су могли свакој ствари, и живој и неживој, да одреде вредност и дају име, као што је Адам доводио све животиње и давао им имена по њиховим својствима, баш како и пише у књизи Постања, првој књизи Мојсијевој.

Та хармонија се нарушила онога тренутка када је Ева на наговор, како пише у Библији, Сатане, који је деловао кроз змију, поверовала да им је Бог забранио да једу са дрвета познања добра и зла, јер ће у том случају постати богови. Помешано добро и зло је зло, а та Божија заповест је била потребна јер је остављала слободу нашим прародитељима да се определе за њега или да одступе. Љубав није могућа без слободе, али је вера у творца чувала слободу а са њом и љубав. Онога тренутка када је Ева поверовала у речи кушача Бог је напустио, а она се испражњена  ослонила на своје телесне очи. Видела је да је воће јарких боја и лепо за гледати, баш као и данас  што испражњени падамо под утицај разноразних спектакала које нам нуди овај свет, везујући се за њих и губећи реалност из вида и сопствену аутентичност. Ева је пробала воће и наговорила Адама да исто учини. Али тада се све променило. Они су видели да су голи, на место радости у њихово срце је ушао страх, кожа им је постала пропадљива, што се све види из тога како они дочекују Бога. Они се сакривају, а Адам на питање јел јео са оног дрвета које му је забрањено одговара да је крива жена за то, жена коју је Бог удружио са њим. Какав обрт и какав пад. До тог тренутка Бог му је био све у свему, дисао је њим, био у заједници са њим а свет посматрао кроз Бога који је и њему давао аутентичност и идентитет правог човека, да би сад Бога посматрао готово као заверинака против њега који је малтене да би га уништио створио и жену. Пад је јасан, али оно што је још битније он означава почетак страдања, као што и објашњава саму његову суштину.

Страдање, чије значење потиче од речи страст, је дакле последица изласка из себе и везивања за нешто што је пролазно, чиме се губи аутентичност човечија преко одвајања од творца. Човек одвојен од творца, чиме је одвојен и од себе самог, посаје лак плен спољних манифестација. Исто тако он не вреднује ствари по њиховој вредности него даје приоритети онима за које је страшћу везан. То се најбоље види код оних најфаталнијих страсти, као што је рецимо дрога, али је видљиво и у свим њеним другим манфестацијама. Опчињеност материјалним, ревновање за исто кад тад доводи до страдања и катастрофа губљења свега, што се очитује како у животима појединаца тако и у историјском ходу народа.

Ми смо сви потомци грешног адама, рађамо се и егзистирамо под законом греха и усле тога од страдања побећи не можемо. Али постоји страдање на живот, смислено страдање које рачуна са крајњом есхатолошком димензијом и искупљењем у духовном и вечном царству Божијем у који стижемо преко искупитеља Христа, као што постоји и бесмислено страдање, које истина у почетку може да понуди уживања, али које у крајњој линији води постепеној али потпоуној пропасти, како појединца тако и народе.

Историја српског народа је можда најбољи пример за горе наведено. Она је у свом већинском делу сведок смисленог страдања Срба, али било је случајева када је народ страдао и због погрешних потеза елите, као и њеног одтупања од јединог спасоносног светосавског пута, којим је дефинисан српски пута и повратак Богу и свим вредностима које је напустио својим падом грешни Адам.

Срби су пд Стефаном Немањом, а нарочито Светим Савом, дефинисали и трасирали свој историјски пут. Он је био садржан стварањем државе, али још више народне цркве што је требало да обезбеди службу Христу, али и разликовање главног од периферног. Главно је духовна реалност, а држава колико год битна треба да буде у служби првог. Наравно то је идеал, који је тешко достижан и у пракси често није могао потпуно да се испуни. Али док је био у свести српским великашима могло се увек вратити на прави пут уколико дође до скретања. Међутим током владавине Милутина па Стефана Дечанског, а нарочито цара Душана српска елита, опчињена освајањима и славом и заслепљена и острашћена материјалним благодетима, почиње судбоносно да скреће са светосавског пута, што уз тадашњу међународну ситуацију, нарочито турску опасност, има за резултат покоравање Балкана од стране Османлија.

Период славе се тада завршио и Срби су ушли у дуготрајно, али искупитељско ропство. Остали су практично без елите, која је у добром делу искупљење нашла на Косову страдавши за државу, народ, али и есхатолошке вредности за које је и сам спаситељ дао свој живот као искупитељски са могућношћу да сви који пођу његовим путем нађу спас и обезбеде вечно постојање. Црква је остала сама као вођ народа, без државе, али је снага светосавља баш због тога дошла до изражаја. Народ који је, угледавши се на своју елиту, почео у слободи да пропада у ропству је почео да се искупљује. Да опет схвата шта је главно а шта споредно. И онда, после векова искупљивања, када је имао јасну визију шта је главно добио је снагу да устанцима поврати и државу, која нипошто није небитна, коју можемо упоредити са кућом коју поседује породица. Кућа је битна, али душе у кући су битније.

Наша модерна историја говори да неке лекције нисмо научили. Када се народ ослободио његовим прваци су ускоро, нарочито у 20. веку са стварањем Југославије, а под утицајем запада почели да одступају од светосдавља и српске националне аутентичности, што је изазвало појаву политичке партизанштине, затим долазак комунизма, а свеукупно страдање народа које је кулминирало деведесетих година али и првој и другој деценији 21. века. Наравно страдање је условљено и спољним фактором нама ненаклоњеним, али и он би био мање убојит да смо ми знали ко смо, шта смо, ко су нам пријатељи а ко непријатељи. Дезоријентисани смо постали жртве сопствено обездуховљења и бруталних страних интервенција. Да би се вратили на стари пут, који ће ублажити и осмислити наше страдање, потребно је да се вратимо нашим светосавским коренима, потребно је да се народ поново христијанизује и врати стари, утабаним и опробаним, стазама Светог кнеза Лазара, Светог Саве и свих српских јунака и светитеља, којих нам је пуна историја.