Темељи будућности

Аутор: Драгољуб Којчић

Када су једном друштву уздрмани основи самога опстанка, када су  угрожени сви сегменти и поре његовог живота и када остане без будућности, онда је неопходна нова и целовита животна сила која ће га покренути напред.

Демократска друштва у својим предизборним циклусима имају готово фолклорну реторику обећања бољег живота за грађане. Програмски спискови лепих жеља углавном су без додирних тачака са стварношћу и, самим тим, непроверљиви. Говорећи у појмовном апарату Карла Попера – чак и онај ко би се одлучио да их оповргава брзо би увидео да нема посла са чињеницама него са опсеном. Корист је што грађани временом науче да препознају лажне од правих предводника, у смислу  изреке из библијских дубина: „Ако двоје говоре исто, никад није исто.“ Један је лажни пророк, други је прави. Један је политички илузионист, а други је политичар и државник. Први се бави својим интересима, а други интересима заједнице које су још стари Грци називали „општим добром“. Тако је и сама реч „политика“ задобила два значења – једно је погрдно, морално дисквалификујуће и иронично, а друго описује часну и одговорну делатност.

Србија није имала повољан географски и историјски усуд. Посебно је израњављена током последњих стогодишњих недаћа. Заустављена је бројним социјалним и политичким експериментима који су на њој вршени – од стварања Југославије и замене српског идентитета југословенским, преко комунизма и самозаборава под Брозовом влашћу, до страшних деведесетих  у којима смо се сурово суочили са последицама свих наших судбоносних грешака и са правим лицем свих својих притајених непријатеља. А онда се, првих дванаест година овога века, закорачило према амбису.  У људима је утрнула свака нада да Србија има будућност. Једино и ултимативно решење било је да се последњом снагом открије умртвљени животни и политички ген и успостави јединство народа и власти која ће му служити.

Ово јединство не почива на механичкој сагласности и на забораву разлика. Не рачунајући раздобље Брозове тоталитарне власти, српско друштво,  у своме традиционално демократском и поливалентном политичком одређењу, није ни могло да буде једногласна целина. Али, упркос свим идеолошким, династичким, страначким и странчарским поделама,  нововековна Србија је преживела најтеже тренутке  и остварила највеће тријумфе захваљујући јединству у идеји која ју је покретала.

Идеја која води један народ и једно друштво, најзад, идеја која води човечанство и усмерава његов ход кроз време, свакако представља највиши и најсложенији појам. Она обухвата све оно што је у досадашњем трајању  народа сачињавало суштину његове  биографије и његов идентитет, пресудне догађаје и посвећене вредности, све што је представљало успешно савладавање историје, али и замисао његове изводљиве будућности. Филозофи би рекли да је она једино стварна, или да она твори нову стварност. Идеја је заправо највећа сила и темељ будућности. Без ње, зурили бисмо само у непрозирну, неизвесну и застрашујућу маглу пред нама.

На крхотинама које су остале као једина стварност Србије, са неодговорним, некомпетентним и властохлепним структурама власти на свим нивоима, са пропалом националном економијом и беспризорним и незаситим тајкунима, са пословним клијентима великих и малих државних функционера, са расулом у правосуђу и пореском систему, самоуништавајућом политиком према Косову и Метохији и индолентним ритмом приступања Европској унији, народ Србије је 2012. године оживео свој политички ген и препознао разлику између политиканата и политичара, између узурпатора његове  будућности и носилаца идеје која враћа у живот. У тако затеченој ситуацији ништа се није ни могло реформисати парцијално. Требало је покренути енергију народа да се започну промене у сваком сегменту друштва. Корозија је захватила целину зато што је започела у врховима власти – тамо где се о целини одлучује и одакле се целином управља. Поменута власт је постала бедем пред будућношћу Србије. Појавила се алтернатива која је свесна да само политика заснована на идеји може да савлада целину проблема. Та алтернатива је показала да има идеју и вољу да предузме свеобухватну реформу земље. Оно што је најважније, успела је да обезбеди сагласност  и учествовање народа на остваривању тог великог пројекта.

Шта је суштина односа између идеје и целине? У чему се исказује моћ идеје да у целини промени сложену стварност?

Спона која чини једну заједницу и држи је на окупу јесте њен идентитет – њена историјска, духовна, вредносна, језичка и културна посебност. Срби су током једног века постепено губили однос према своме идентитету, неретко постајући аутошовинисти. Традиција је запостављана, а догађаји из најновије историје брисани су из колективног памћења. Занемаривање идентитетске вертикале претворило се у небригу према општем добру. Потиснута прошлост вратила се у облику разорене садашњости и ампутиране будућности. Јер, што би рекао Винстон Черчил: „Онолико колико можеш да сагледаш прошлост, толико можеш да спознаш будућност.“ Идеја која води данашњу Србију је уважавање и прослављање традиције, неговање културе сећања уместо некултуре заборава. Данас се повезујемо са својим историјским наслеђем и тако стичемо свест о сопственом достојанству и часно место у паноптикуму народа света. Поштована и успешна Србија не може се замислити без органског јединства прошлости са нашим временом и будућношћу. Идеја је целина!

Са друге стране, свака земља и сваки народ представљају део светског мозаика и само један од бројних вектора који одређују  укупно кретање целине. Разумевање политичких и геополитичких односа у овој равни, предвиђање нових распореда снага и динамике њиховог формирања незаобилазно је да би се водила успешна спољна политика земље. Параметри који су значајни за наше оријентисање у међународном простору долазе такође из области религијских уверења и традиције, из културних образаца, идеолошких убеђења, политичких стереотипа, хиљадугодишњих неспоразума и конфликата међу народима и државама или исто толике повести партнерстава, технолошке напредности, персоналног утицаја државника итд., у аспекту предвиђања чак и више него у равни датих чињеница. Повезивање свих ових елемената у функционалну политичку целину омогућило је Србији да у најновијем раздобљу постане озбиљан и аутономни субјект међународних односа.

На унутрашњем плану показало се грађанима да њихов избор нове политичке опције 2012. године, и у свим наредним изборним циклусима, није био узалудан. Постигнути су огромни помаци у националној економији, а земља је почела да добија сасвим нов и репрезентативни лик. Враћањем поверења између народа и његових политичких предводника зарасла је најопаснија фрактура у организму српског друштва. И то је, уз повратак појма државник, можда најважнији резултат политике која се снагом идеје упустила у свеобухватну промену Србије.

Александар Вучић креира политику на функционалном и целовитом повезивању свих ових димензија, што Србију чини поновним господарем сопствене судбине и земљом пред којом се отварају капије будућности. Данас би се тај подухват могао назвати револуцијом целине. Другачије не би ни успео.