Аутор: проф. др Љубиша Деспотовић
АУТОРИТЕТ:
Политичка конотација појма ауторитет води порекло од латинске речи auctoritas која има више значењских нивоа. Често се преводи као: јемство, узор, веродостојност, важност, воља, налог, заповест, углед, достојанство и сл. Односно, као potestas, dignitas или iura, и инклинира ка поретку власти или правном поретку као таквом. Зато је, са разлогом, у контексту науке о политици овај појам увек ишао уз анализу феноменологије власти и моћи и њој својствених атрибута легалитета и легитимитета. Једно од таквих значења је и одређење ауторитета као појма који изражава својство неке власти да се њене одлуке поштују и прихватају „без спољне и нормативне претње“ јер се ради о тзв. активном ауторитету. Због тога је у једном делу дискурса о власти често присутна максима да је реч о „власти без ауторитета или пак о ауторитету без власти“, при чему не бисмо смели мешати појмове ауторитативни и ауторитарни, јер је у питању релациони однос у коме се изнова процењује однос власти и моћи према ауторитету који би требао бити трајнији и општији појам.
Власт се увек дефинише као превасходно политичка категорија а појам ауторитета као морална, док и један и други нужно имплицирају друштво као базични контекст изван којег не могу постојати. Као битно морална категорија, ауторитет подразумева релациони однос са појмом слободе и друштвеном равнотежом, јер су то услови за постојање аутономије појединца и слободно прихватање ауторитета као таквог. У тако дефинисаном контексту друштвености и аутономности, ауторитет се може дефинисати као способност да се изазове сагласност другога. Односно, „ауторитет имплицира послушност у којој људи задржавају своју слободу“, као, „начин постојања једне слободе ради једне друге слободе“, јер је „ауторитет слобода која се спроводи“ (Степанов: 64)
Ауторитет је могуће типологизовати по основу следећих карактеристика – типова: по облику, пореклу и садржају.
а. По облику ауторитет се може поделити на:
– Црквени ауторитет: изражава својство црквене власти да се она прихвата и заснива на моћи цркве као верске институције која се, пре свега, темељи на ауторитету свештенства и прокламоване вере, на апсолутном и неупитном поштовању верског учења и црквених догми, као и безпоговорном покоравању верника Богу, односно цркви и клеру, као његовом једином заступнику на земљи. Као, превасходно, верска институција више него заједница верника, црква инсистира на свом ауторитету a priori, који касније придобија и друге атрибуте институције, да има своју политичку, правну, социјалну, психолошку и сличне димензије које треба да подупиру и учвршћују њен ауторитет.
– Духовни ауторитет: за разлику од црквеног ауторитета који је хијерархијског типа, духовни проистиче искључиво из духовне снаге његовог носиоца и духовних вредности које у себи баштини. „Циљ духовног ауторитета је истина а средство слобода“. Он се одиста прихвата слободно као самосвесни чин покоравања вишем духовном принципу као вредности, чувајући при том сопствену слободу и персоналност. Ради се о истинским вредностима слободног човека које он непогрешиво препознаје када се оне појаве као његов могући избор: доброта, праведност, истинољубивост, духовна лепота, благословеност, ненаметљивост, благост и сл. Зато је прави пример духовног ауторитета код Срба био њихов блаженопочивши Патријарх Павле, као истински носилац благости и духовне лепоте, који је сваки верник препознавао без икакве потребе објашњења или институционалног посредовања. Својим чистим животом сведочио је хришћанску веру а духовну снагу црпео из искрене љубави коју је имао за свако овоземаљско биће.
– Хијерархијски ауторитет: превасходно је везан за институцију и организацију. Хијерархијски поредак почива на ауторитету институционалне моћи да одређује награде или казне за његово непоштовање. Он може бити лажан или стваран, рационалан или ирационалан, демократски или недемократски све у зависности од потреба саме институције или организације која га спроводи. „Моћ вишег или највишег положаја у хијерархијској структури легитимише хијерархијски ауторитет. Црквени и хијерархијски ауторитет су спољашњи и усмерени ауторитети“ (Р. Степанов: 65). Оба су заснована на покоравању и супротна слободи појединца да бира и креира свој однос са институцијом или организацијом у коју често ступа чином свог рођења о чему су одлучивали други, или по сили друштвене инерције, као императивном релацијом која није била успостављена као чин одлуке његове слободне воље и избора.
– Политички ауторитет: врста ауторитета која се стиче у пољу концентрисане политичке моћи који је успостављен институционалним поретком власти као такве. Ова врста ауторитета конституише се у пољу политике као израз моћи институције, организације, вођства, групе или појединца којом успостављни поредак власти користе као извор моћи чиме граде своју ауторитативну позицију доминације.
б. Ауторитет можемо поделити и по пореклу:
– Спољашњи ауторитет: потиче из егзосфере организација или институција, ауторитаран је по свом карактеру и намеће се налогом и подразумева однос покоравања. Веома је сличан хијерархијском, политичком и црквеном ауторитету. Ауторитар по карактеру, долази као спољни фактор односа који подразумева покоравање и послушност.
– Унутрашњи ауторитет: потиче из унутрашњег простора личне дужности појединца и његове аутономије да се супротстави спољашњем ауторитету у одбрани властитог идентитета, слободе, персоналности, и својевољног избора без обзира на институционални притисак или организациони ауторитет који споља покушава да наруши његов унутрашњи интегритет.
– Традиционални ауторитет: однос је покоравања појединца традицијом успостављеног поретка моћи, који се често преноси путем наследног права, а преко доминантних митова, живих предања или генерацијски успостављеног континуитета. Он је део социјалне инерције која траје, нека врста досадне дремежи и политичке устајалости познатог које не жели да се мења.
– Демократски ауторитет: „демократски ауторитет заснива се на моћи која се ствара током демократског процеса и уз демократску процедуру. Овај ауторитет негује аналитички дух, супериорност критичког мишљења и толеранције“ (Р. Степанов: 66 ).
– Морални ауторитет: проистиче из моралног капацитета његовог носиоца и попут духовног ауторитета. Ти капацитети имају темељну одлуку да су трајни, осведочени и респектабилни. Из оваквог ауторитета проистиче понашање које би требало да се карактерише као нека врста правила или норме која штити вредност испред себе и обезбеђује етичко понашање унутар друштвене заједнице.
Постоје још и тзв. додељени и стечени ауторитети где се, код првог, он задобија кроз форму која се стиче на основу положаја и поверене функције, а код другог реч је о ауторитету који се стиче током времена а приказује се као нека врста стечене моћи неке личности, или по Хобсу, као начин обезбеђивања друштвеног мира кроз природно-уговорну теорију.
в. Ауторитет који се стиче по основу садржаја:
– Рационални ауторитет: стиче се на основу знања и разума. Због свог карактера стицања у сталној је позицији доказивања и потврђивања, особито због константног развоја знања и компетенција које се на њему заснивају или губе. Он подразумева рационално друштвено одношење засновано на поштовању правила понашања која су умски утемељена и временски добром праксом потврђена као рационална и функционална.
– Ирационални ауторитет: заснован је на оним схватањима или ставовима која су прихваћени од великог броја људи иако се њихова рационална компонента не може лако утврдити. Иако, по свом карактеру, ирационално заснована ова врста ауторитета понекад има чврсту основу постојаности и дуг век трајања, „Овај ауторитет одржава се на демонстрирању моћи као надмоћи“. Ауторитаран је по свом карактеру, ирационалан по испољавању понашања, често подразумева харизматско вођство и неутемељено веровање у наднаравне моћи личности као њеног базичног носиоца. А политичка традиција нам показује да су његови најчешћи носиоци били лидери и вође као харизматске личности и то најчешће у тоталитарним и аутократским поретцима моћи.
ЛЕГИТИМИТЕТ:
Појам политичког легитимитета означава онај тип политичке власти који је способан да одржава и развија такав систем политичких схватања и уверења према којима су постојеће политичке и правне институције најпогодније за друштво. Тим се појмом, по мишљењу Монтескјеа, означава сагласност политичког поретка са начином мишљења народа, односно његово опште прихватање. Док је у ширем смислу посматрано овај појам повезан са схватањем које подразумева да појединци (грађани) прихватају постојећи поредак и делују у складу са његовима захтевима и законима. Он подразумева доста широк консензус око вредносног оквира на којима се гради структура политичких и правних институција и закона једне политичке и правне заједнице, односно о прихватању одређеног типа политичке власти. Израз legitimus потиче из римске правне традиције и превасходно се односи на значење које конотира законитост као њено главно обележје. Овај појам се често користи и у опозитном пару изведених појмова „легитимна власт“ (legitima potestas) и „нелегитимна власт“ (tiranica usurpatio), што најпре сугерише прихватање прве и неприхватање друге од стране грађана. Наше схватање легитимитета везано је, пре свега, за начин владања неке власти и поштовања изборне воље грађана у смислу доследног спровођења изборног програма неке партије или коалиције који је добио већинску подршку на изборима од стране бирачког тела, а у периоду ступања на власт и њеног вршења у предвиђеном мандатном периоду. Таква власт мора да испуни два битна услова: први услов – само политичка власт која доследно спроводи владавину права као принцип своје владавине, која поштује демократске процедуре и транспарентна је у процесу доношења и спровођења својих одлука које морају бити засноване на поштовању устава и закона, може се сматрати легитимном. Други услов, своју легитимност политичка власт црпи у доследном спровођењу политичког програма који је добио већинску подршку грађана на изборима. Само када су испуњена оба дефинисана услова, једна политичка власт се може сматрати легитимном. Чињеница да је нека власт изабрана већинском одлуком грађана на општим и слободним изборима, указује само на њену легалност али не и нужно да је легитимна. Да ли ће таква власт бити и легитимна зависи од тога да ли ће њена владавина испуњавати горе дефинисане услове легитимности или не. Чињеница да грађани у ширем контексту прихватају политички поредак је трајније обележје самог поретка, а не и сваке политичке власти која се у њему конституише након избора. Отуда и потреба да се свака нова/стара политичка власт понаша на власти тако да сваки пут изнова потврђује своју легитимност код грађана схваћених као изборно тело које их је бирало и при том одабрало политички програм који се после мора доследно спроводити. Код нас је нарочито присутна лоша пракса да се политичка власт оглуши о изборну вољу грађана и приликом вршења власти понаша као да се није обавезала својим предизборним програмом који је дужна да спроводи.
Нека од основних типологија легитимитета:
а. Типологија легитимитета Макса Вебера: овај значајни социолог типологију легитимитета поставио је на следећи начин:
- Традиционални тип легитимитета – испољава се кроз веровање да је у питању поредак који је наслеђен од предака, који је својим трајањем кроз више генерација потврдио своју валидност, и који се тим поводом има сматрати светим.
- Харизматски тип легитимитета – испољава се кроз однос афективног прихватања личности политичког вође, односно владара, као и кроз прихватање његових божанских својстава и атрибута од већине поданика.
- Рационални тип легитимитета – своје прихватање неке власти не заснива на њиховим божанским својствима или традицијом успостављеног поретка моћи већ пре свега на рационалном прихватању донесених политичких вредности и на њима заснованих правила. Као исказаном мером и степеном повиновања грађана њиховим рационалним принципима и сврсисходном праксом као делом општег добра свих.
б. У оквирима савремених типологија легитимитета можемо кратко навести неколико типова:
- Неолиберална теорија легитимитета – заснива се на постулатима либерализма прилагођених савременим структурама моћи, углавном економско-финансијског типа, легитимишући тиме постојеће односе доминације. Она се рачва на процедуралну концепцију легитимитета која инсистира на поштовању формалног и процедуралног аспекта функционисања савремених политичких система, на структурално становиште о легитимитету које се базира на структуралном аспекту функционисања политичког система и њему својствених економских структура и тзв. теорије о апсолутним правима чији су најзаступљенији теоретичари, Робет Дал, Јирген Хабермас и Роберт Нозик.
- Системска теорија легитимитета – која своје основне постулате темељи на управљачким компонентама политике и технологијама и техникама самог функционисања политичке власти унутар политичког система. Њен изразити теоријски представник је Никлас Луман.
Савремена политичка теорија и политичка социологија легитимитет схвата као флуидну, несталну и пропитивањима стално подложну политичку појаву, која се задобија или губи у политичкој арени (Politiks) као битној димензији и простору савремене политике. Отуда су у употреби и следећи политички појмови који описују разна променљива стања у политичкој пракси:
- Појам илегитимитета – који се односи на ону ситуацију у политичким односима када постојеће стање политичке структуре не „коинцидира са нормативном политичком структуром друштва“, односно када постоји велика дистанца између наведене две компоненте савремене политике. Онда када постојеће стање супротно прокламованим вредностима неког политичког поретка обележавају, сила, терор, и разнородни облици репресије према политичким противницима или грађанима.
- Појам квазилегитимитета – који је по својој суштини сличан својствима илегитимитета с том разликом да у политичкој стварности постоји нека врста политичког вакума као без поретка, која се још од антике означава појмовима аномије и плеонексије, као типичних облика политике у којој доминирају хаотичност, превирања, политичке промене без плана и јасног циља уз прилично велику дозу политичког насиља. Реч је стању у коме према појму аномије нема поштовања ни закона ни права али ни личности, у коме је све у некој врсти провизорности, без јасног плана за излазак из дубоке кризе безакоња и непоштовања прокламованог институционалног поретка.
- Појам прелегитимитета – везан је за она стања када се догађају (одвијају) велика и тектонска политичка дешавања чији је исход потпуна промена вредносног али и структурног односно институционалног поретка власти и када се постојећи политички поредак замењује другим. То је стање блиско револуционарним догађањима када се потпуно мења облик досадашњег типа легитимитета другим, а праћен је врло опасним и често насилним сменама политичке власти и начина схватања и задобијања легитимитета. Најчешће у политичкој историји то се односило на тзв. револуционарне преврате, који су уз обиље политичког насиља, доносили и радикалну промену друштвеног поретка и државног уређења па самим тим промену типа и начина политичке легитимације, како према самим грађанима тако и у идеолошком смислу. Правдајући на тај начин пред историјом свој насилни долазак на власт. Најпознатији примери такве радикалне политичке промене били су Француска револуција 1789. (укидање монархије и успостављање републике грађанског типа) и Октобарска револуција 1917. (укидање монархије као државног уређења и успостављање совјетско-бољшевичке диктатуре).
Литература:
Р. Степанов (2008). Увод у политику и политички систем. Нови Сад: Филозофски факултет.
Остави коментар