Теодоракис – композитор, револуционар и наш пријатељ

26/03/2019

Теодоракис – композитор, револуционар и наш пријатељ

 

Аутор: Јованка Симић, новинар

 

    Поштоваоци славног Микиса Теодоракиса (94) широм света са стрепњом су ових дана примили вест да је здравље грчког композитора, револуционара, пријатеља нашег народа и почасног грађанина Новог Сада, озбиљно нарушено те му је уграђен пејсмејкер у Клиничком центру у Атини.

     У нади да ће из ове битке харизматични Грк изаћи победоносно, а ових дана када се интензивно присећамо НАТО агресије на нашу земљу, не заборављамо ни да нас је Теодоракис задужио у два наврата.

     Пре 20 година био је један од ретких светских уметника који  се жестоко успротивио НАТО агресији на нашу земљу. Остао је упамћен његов ватрени говор на атинском тргу Синтагма 26. априла 1999. где је пред стотинама хиљада  својих сународника поручио:

     „Ми стојимо поред жртава наше српске браће и желимо да наша песма надјача звук сирена које плачу и фијук ракета. Београде, данас певамо за тебе! Хајде да сви заједно гласно певамо да нас чују. Ми смо уз вас! Будите храбри! Правда је на вашој страни, правда на крају увек победи. Рекао бих да певамо и да нас Европљани чују, али бојим се да је то губљење времена. Већина њих тамо горе је потпуно слепа и глува“.

    Овој подршци претходио је пет година раније (1994), у то време, незамислив гест: Српском народном позоришту у Новом Саду и Србији, одељеној од остатка света тешком завесом политичких санкција које су захватале и културу, даровао је нотни материјал своје чувене представе рађене по мотивима романа „Доживљаји Алексиса Зорбаса“ Никоса Казанцакиса.

      По том делу је 1964. снимљен чувени филм „Грк Зорба“, овенчан са три Оскара, за који је Теодоракис компоновао музику. Доцније, 1988. године, маестро је написао истоимени балет. Управо тај балет поклонио је Србима.

      Све је почело крајем 1993. године, када се посленик СНП-а Душан Белић обрео у чувеној арени у Верони на балетској представи „Грк Зорба“ на којој је Теодоракис лично дириговао оркестром. Опчињен спектаклом, Белић је почео да размишља како да то фантастично дело доведе у Нови Сад. Осмелио се, упутио писмо композитору. Одговор је стигао врло брзо. Маестро је ексклузивно и бесплатно дао право да у СНП и у београдском Сава центру буде изведен његов чувени балет. Упркос санкцијама.

    Свесрдно се Теодоракис заузео да агенција „Боа“ из Париза достави Новосађанима комплетан нотни материјал. Такође бесплатно. По сећању Хаџи Зорана Лазина, продуцента и колибретисте, из француске престонице почетком 1994. године пред зграду Српског народног позоришта у Новом Саду стигао је камион са кутијама препуним нотног материјала. Пошиљка је доспела на жељену адресу захваљујући наклоности и везама чувеног композитора.

     Премијера балета „Грк Зорба“ изведена је 1. децембра 1994. године у Новом Саду, потом и у Београду, у присуству Теодоракиса. Током те посете и званично је поклонио новосадском позоришту ауторска права за своју представу. То је био знак да овај спектакл може да настави свој живот у Српској Атини.

      После новосадске премијере, на ручку у Центру „Аполо“, Теодоракис се интересовао за наше политичке прилике, захваљивао се на топлој добродошлици и хвалио умеће комплетног нашег ансамбла на челу са Виктором Литвиновом и Оксаном Сторожук.

     Од тада је „Грк Зорба“ извођен пуних 18 година (све до 30. маја 2013). Укупно 128 пута. Представу је видело 120.000 гледалаца у Новом Саду, затим у Београду (гостовала је 14 пута у Сава центру) затим у Тивту, Суботици, Крушевцу, Руми, Земуну, Бањалуци, Охриду…

    Овај балетски спектакл у два дела извођен је по либрету који потписују: Крунислав Симић, Душан Белић, директор пројекта, Хаџи Зоран Лазин, продуцент и Серж Вафијадис, уметнички консултант и супервизор, а у кореографији и режији балетског првака и педагога Крунислава Симића.

    У свим извођењима Оксана Сторожук је играла улогу Марине док су се у насловној мушкој улози после Литвинова смењивали Валентин Лебед,  и Константин Костјуков.

     Од октобра 2016. године Теодоракисов балет  „Грк Зорба“ у новосадском театру отпочео је нови живот са новом, подмлађеном, поставом: Андреј Колчерију (Алексис Зорба), Самјуел Бишоп (Ник, писац), Катарина Кљајић (мадам Ортанс), Ана Ђурић (удовица Марина)… Кореограф и редитељ је Крунислав Симић, диригент Александар Којић, сценограф Милета Лесковац, костимограф Саша Сренковић, а кореограф Мирјана Стојановић Маурич.

     Претходно се управник СНП-а Зоран Ђерић обратио композитору с молбом за дозволу да по други пут новосадски ансамбл оживи чудесну причу о љубави, пријатељству и страстима, зачињену сиртакијем. Из Атине је стигао брзи Теодоракисов одговор:

    „Драги пријатељи, Нови Сад је уклесан у моје сећање. Никада нећу заборавити љубав и љубазност његових становника нити огроман таленат његових уметника. Желим да вам нова представа Зорба буде као и претходна, успешна и још боља! Нажалост, здравље ми не дозвољава да будем са вама. Хвала свима и желим вам пуно успеха, с љубављу и лепим жељама“.

      Скупштина Града Новог Сада, 1. фебруара 2004. године, Микиса Теодоракиса је прогласила почасним грађанином Новог Сада. Овај статус је знак захвалности маестру јер је СНП-у поклонио нотни материјал и права за извођење балета „Грк Зорба“ али и за братску  подршку нашој земљи против НАТО бомбардовања  1999. године. Стицајем разних околности, ово признање још увек није уручено овом човеку импресивне и узбудљиве биографије.

     Теодоракис је рођен 29. јула 1925. године на острву Хиос. Породица се 1939. године пресеселила у Патру где је Микис стекао  средњошколско образовање. У то време учланио се у хор и добио своју прву виолину. У том периоду настају његове прве композиције.

    Млади Теодоракис није био пасивни посматрач Другог светског рата. Учланио се у Националистичку омладинску организацију и почео да помаже повређенима у атинској болници. Ратне 1942. године објавио је  своју прву збирку поема „Сиао“. Велики успех доживела је његова песма  „Касиани“ као и „Песма о капетану Захариасу“ која је прерасла у химну отпора према окупатору.

     Већ наредне године осамнаестогодишњи Микис ухапшен је због напада на италијанског официра. У затвору се сусрео са марксистичком теоријом и постао члан Комунистичке партије. Због претњи новим   хапшењем, породица га је послала  у Атину где је постао  члан ЕПОН-а (Уједињене омладинске грчке организације).

     У грчком престоном граду започео је студије на  Конзерваторијуму, али проблеми са властима се настављају 1946. године када Микис предводи велике демонстрације на улицама Атине. Ухапшен је и мучен што је за последицу имало фрактуру лобање и оштећење вида на десном оку.

    Уследили су догађаји који ће му заувек променити живот. Као члан Комунистичке партије, нашао се на страни „црвених“ за време Грађанског рата. Ухапшен је и протеран на острво Макронисос где је, по одлуци владе, формиран центар за све оне који су били заражени „црвеним вирусом“.

     Своју „Прву симфонију“ Теодоракис је посветио жртвама братоубилачког рата, а после страшне тортуре на Макронисосу, његов отац успео је да издејствује да га прогласе инвалидом и да настави своју „војну службу“ као музичар. Упркос свему што га је снашло, Теодоракис је 1950. године завршио Конзерваторијум, затим се и потпуно преселио у Атину 1952. године и почео да се бави музичком критиком.

     Писао је музику за своја прва два балета, а 1953. године и филмску музику те је добио  стипендију за наставак студија у Паризу где је и започела његова интернационална каријера. По повратку у  Атину постигао је велику популарност својим обрадама познатих „ребетико“ песама. Исте године (1964) када је изабран  за посланика у парламенту настао је и сценарио за „Грка Зорбу“. Био је то период његовог живота у којем је био растрзан између политичког и културног миљеа.
Због његовог снажног отпора хунти, држава је донела декрет којим је забрањено  јавно извођење свих Теодоракисових  дела. Покренуо је  часопис „Неа Еллада“, али ускоро бива ухапшен и прогнан заједно са супругом и двоје деце. Захваљујући Међунардном покрету солидарности и великом броју уметника који су се заложили за њега, казна му је 1970. године преиначена у изгнанство где је он наставио да се бори против тираније хунте у Грчкој. Приредио је хиљаде концерата широм света и постао национални симбол борбе против диктатора.
По повратку у Грчку 1974. године дочекан је као национални херој. Убрзо је приредио концерт у Атини, први после седам година одсуства. Наставио је успешну уметничку каријеру, али и политичку. У више наврата биран је за посланика у Парламенту Грчке. Године 1987.  објавио је аутобиографију „Путеви Архангела“.

    Носилац је француског oрдена Легије части и почасни је грађанин Новог Сада. Његову блиставу музичку каријеру краси више од 1.000 песама, балета, опера, симфонијских дела, кантата и ораторијума. Неке од њих проглашене су најлепшим грчким песмама свих времена: „Сто перигали“, „Каимос“, „Агапи моу“, „Априлис“… Светску славу донeла му је музика коју је компоновао за филмове „Грк Зорба“ (1964), који је режирао Михалис Какојанис, „Серпико“ (1973) редитеља Сиднија Лумета и „З“ (1969) Косте Гавраса.

   Мада отежаног кретања, Теодоракис је у колицима долазио да протеклих месеци учествује на атинским протестима против потписивања споразума са званичним Скопљем о називу те бивше југо-републике који садржи реч „Македонија“. Залагао се да се о томе најпре изјасни грчки народ. Бранио је становиште да је реч о покушају фалсификовања историје и настојању да се Грци убеде да су Македонци директни потомци Филипа и Александра Великог. Поновио је том приликом своју тезу да је после Југославије, следећа на реду – Грчка.

 

 

 

 

 

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања