Теорија Римланда

Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста

Николас Спајкман, амерички геополитичар холандског порекла, уочи и за време Другог светског рата уобличио је геополитичку теорију Римланда. Као представник реалистичне струје у америчкој политици ставове је заснивао на радовима адмирала Мехена о поморској моћи, затим ревизији Мекиндерове Географске осовине историје и теорије о Средишњој земљи, и обележјима међународне политике доба у којем је писао своје радове. Појам Римланда први пут је поменуо у познатом огледу Географија мира који је објављен годину дана после његове смрти у Њујорку (1944).

Анализирајући међународну политику, уочи и за време рата, Спајкман је указивао на важност три велика светска центра моћи. То су: атлантски региони Северне Америке, европска обала и далекоистични обалски региони Евроазије. По његовом схватању САД морају спречити доминацију једне државе или блока држава на простору Евроазије, а кључан предуслов за остварење овакве стратегије је контрола над рубним евроазијским подручјима – тзв. Римландом. Занимљиво је да се у то време Спајкман није залагао за светску доминацију САД, већ је заговарао став о одржавању „глобалне равнотеже снага“ која ће укључивати и противничке државе – Немачку и Јапан. Попут адмирала Мехена заговарао је америчко војно присуство и мрежу војних база на Гренланду, Исланду, западној Африци и на Далеком истоку.

Према Небојши Вуковићу (аутору књиге Логика империје – прим. аутора) суштина  Спајкмановог геополитичког става исказана је у његовом „ратном опусу“ који је прожет идејом о активном америчком учешћу у светским пословима, па је приметна концепцијска опсесија избегавања „геополитички опкољене и стратешки дефанзивне Америке“. Мада није оспоравао историјско утемељење Мекиндерове теорије о Хартланду и освајачким мисијама које су се из „унутрашњег копна“ одвијале ка приобалном појасу, Спајкман је уочавао промене у новијој светској историји које су се одвијале у обрнутом смеру – од евроазијског обода ка унутрашњости, указујући да се за време Другог светског рата догодио немачки продор ка Совјетском Савезу, али и јапански продор ка Кини и Индокини. Управо зато Спајкман детаљно описује геополитички положај Римланда као првенствено посреднички и контактни, али и као положај који често има улогу тампон зоне, како између сукобљених сила унутар самог Хартланда, тако и између сукобљених поморских сила (Велике Британије и Јапана). Из једне такве деликатне позиције проистичу и различите историјске оријентације (савези) земаља Римланда, а што је опстало све до данас.

Већ смо напоменули да је Спајкманово гледиште о геополитичком значају Римланда проистекло из његове минуциозне анализе радова Алфреда Мехена (1840 – 1914). Он је формулисао једну од најзначајнијих геополитичких теорија – концепт поморске моћи (Sea Power) који је темељно разрадио у својој знаменитој студији Утицај поморске моћи на историју, 1660 – 1783 (1890). У најкраћем, Мехен је сматрао „да је море главни фактор у историји и крајња детерминанта богатства и снаге држава“. За Мехена је појам „поморске моћи“ тангентално везан за одвијање „слободне поморске трговине“ коју војнопоморска сила мора да омогући. Он је сматрао да прва етапа у америчком глобалном походу мора да буде стратегијска интеграција америчког континента, а након тога светска доминација. Као америчке природне опоненте доживљавао је континенталне силе Немачку, Русију и Кину. Под утицајем ових ставова Спајкман је теоријски артикулисао појам Средишњег океана – као унутрашњег мора које обједињава простор који се до данас колоквијално означава као зона утицаја „атлантске заједнице“. Коначно, са становишта америчких интереса, истицао је „географску предодређеност САД за глобалну доминацију“ која проистиче из њеног положаја на северној полулопти (где су највеће континенталне масе) али и која омогућава утицај на обалама два највећа океана (Западна Европа и Далеки исток). Спајкман је тако, још пре краја Другог светског рата, успоставио тзв. бинарни модел глобалних односа.

Спајкманова Римланд концепција је после 1945. године постала темељ бројних америчких стратешких докумената, првенствено Кенанове „Стратегије обуздавања Совјетског Савеза“. У овој стратегији приметна су три суштинска става која су преузета из Спајкманове доктрине. То су: онемогућавање совјетске доминације над целином Евроазије, затим потреба за глобалном рестаурацијом равнотеже снага, и активно америчко учешће у одбрани рубних делова Евроазије. Кенан је издвојио пет најважнијих светских региона: САД, Велику Британију, Јапан (као маритимне силе), Немачку са регионима који се на њу ослањају (Рајнска област, Силесија, Бохемија и Аустрија) и Совјетски Савез. Кенан је још 1948. године означавао безбедносне интересе Америке у случају оружаног конфликта са Совјетима и указивао на витална подручја атлантске зајединице: Канаду, Гренланд , Исланд, Скандинавију, британска острва, западну Европу, Иберијско полуострво, Мароко, западну обалу Африке све до избочине, земље Јужне Америке од избочине ка северу, земље Медитерана и Средњег истока, укључујући Иран, Јапан и Филипине. Овде је реч готово о потпуном преклапању са Спајкмановом теоријом о „геополитичности Римланда“ као кључном фактору светске доминације.

Мада је после завршетка Хладног рата једна група утицајних теоретичара прогласила крај историје, нема сумње да се геополитичка доктрина о Римланду у америчкој политици и даље исказује као врло актуелна. Овде је пре свега реч о америчком покушају „обуздавања Кине“ на Далеком истоку, затим турбулентним дешавањима у стратешки важном региону Блиског истока, али и догађајима на постјугословенском простору који је несумњиво део „глобалног Римланда“.

На крају додајмо да би Спајкманове радове о „глобалном Римланду“ било пожељно допунити анализом утицаја још два битна фактора о којима из разумљивих разлога није писао. То су појава нафте и гаса као кључних енергетских ресурса и успон ислама као светске религије, а што неспорно усложњава не само геополитички положај Римланда, него из основа мења описане геополитичке парадигме о којима је било речи у овом излагању.

ЛИТЕРАТУРА: Небојша Вуковић, Логика империје, Конрас/Нација–прес, Београд 2007; Миломир Степић, Геополитика. Идеје, теорије, концепије, Институт за политичке студије, Београд 2016; Милорад Вукашиновић, Мислити просторно, САЈНОС, Нови Сад 2021.