Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Тијери Мејсан (1957) је француски новинар, аналитичар и политички активиста. Оснивач је међународне непрофитне организације и алтернативне медијске мреже Voltaire Network која објављује анализе посвећене најзначајнијим темама из области међународне политике. Ова организације је најпре била замишљена као левичарски „тинк-тенк”, да би се од 2007. године трансформисала у алтернативну мрежу за размену информација и анализа које изостају у медијима „главног политичког тока”. Повод за овај чин била је Мејсанова спектакуларна књига 11. септембар 2001. године: велика превара која је објављена 2002. године у Француској и продата у рекордном тиражу. Ова књига толико је довела у питање наметнути наратив о овом догађају, да је Мејсан био приморан да напусти Француску, јер му је тамо била угрожена лична безбедност.
Захваљујући Мејсану, медијска мрежа коју је основао тренутно објављује бесплатне анализе на чак 17 светских језика, уз напомену да су последњих година у средишту његових истраживања рат у Украјини и догађаји у Сирији и Ирану. Због наводно проруских и просиријских ставова и анализа, као и склоности да преиспитује „званичне верзије” о најзначајнијим међународним дешавањима, Мејсан је у Француској означен као „теоретичар завере” што је, као што је познато, термин који је сковала америчка ЦИА како би ућуткала све критичаре америчке доктрине неограниченог интервенционизма и покушаје претварања планете у „глобалну самоуслугу” њених корпорација.
Поред књиге о терористичким нападима на Америку, која је преведена на бројне светске језике (код нас је књигу објавила издавачка кућа „Драганић”, прим. аутора), француски новинар је аутор и више запажених анализа које карактерише проницљиво опажање утицаја тзв. светске закулисе у актуелним светским кризама. Реч је о текстовима: Енглеска ангажовала хрватске усташе из Боливије за збацивање Моралеса; Могу ли Венецуела и суседне државе преживети предстојећи рат?; САД одбијају да се боре за транснационалне финансијере; Ко је наручио напад на Шарли ебдо?; Англосаксонска агресија против Русије; Срби, нација је главни бедем империјализму; Сиријски талибани. Изненађење за НАТО? и др.
Тијери Мејсан је протеклих година много писао о догађајима на Косову и Метохији као примеру западне политике двоструких стандарда. Посебну пажњу посветио је медијским лажима и манипулацијама које су 1999. године пратиле агресију НАТО на нашу земљу, што је касније послужило као медијски образац за многобројне операције изведене широм света под лажном заставом. Мејсан истиче да као пример „операције под лажном заставом” догађања на подручју Газе од 7. октобра 2023. године, јер је премијер Израела Бењамин Нетањаху „најмање годину дана унапред знао да Хамас припрема операцију”. Француски аналитичар износи становиште „да су Хамас и Нетањаху заједнички организовали напад” и своју тврдњу поткрепљује чином смене претходног израелског министра одбране који је очигледно постављао нека сувишна питања. За Мејсана нема дилеме да су тренутни догађаји у Гази геноциднoг карактера, али и указује да се, управо на овом примеру, најбоље осликава лицемерје и морална хипокризија Запада који различито реагује на злочине у зависности од „идентитета џелата”.
Велика превара
Књига Тијери Мејсана 11. септембар 2001. године: велика превара постала је у време објављивања светски бестселер и као таква је распродата у вишемилионским тиражима. Реч је о истраживању мултидисциплинарог карактера у којем је француски новинар до темеља урушио званичну верзију о терористичким нападима на САД, иза којих наводно стоји исламистичка мрежа Осаме бин Ладена. Ова књига је посебно занимљива јер указује на стварне финансијере ових догађаја и пословне везе породице Буш са саудијским милионерима и породицом Бин Ладен. Мејсан је указао на бројне нелогичности званичне верзије, од којих је нарочито спорна тврдња Пентагона о удару путничког авиона у само срце америчког војноиндустријског комплекса. Ту су и други оспорени детаљи званичне истраге, који бацају потпуно ново светло на ове драматичне догађаје, после којих Америка и свет више нису били исти.
У протеклим годинама о догађајима од 11. септембра написана је обимна литература и сачињен велики број анализа. Већ одавно је формиран светски покрет који се бави преиспитивањем „званичне верзије” терористичког напада на САД. Представнике тог покрета у Америци називају „истинашима”. Неке од тих организација, попут Америчког института архитеката, прикупиле су велики број потписа чији је циљ отварање нове истраге о трагичним дешавањима од 11. септембра. Ипак, са ове временске раздаљине, чини се да је много значајније питање о геополитичким последицама тог догађаја, те су се у вези с тим питањем издвојиле три различите школе мишљења.
Прву школу мишљења заступају најпознатији вашингтонски „инсјадери” и њима наклоњени алтернативни медији, који су, подсетимо, на одлучујући начин допринели победи Доналда Трампа на председничким изборима 2016. године. Њихово заједничко становиште (погледати текстове Пола Крејга Робертса) јесте да је „америчка дубока држава” догађаје од 11. септембра искористила за суспензију америчког устава и темељних људских права и слобода, претварајући САД у „државу свеопштег надзора”. Они истичу да идеја о „суспензији америчке демократије” има своју предисторију која сеже у време Хладног рата. Поред опроштајног говора председника Ајзенхауера, који је изразио забринутост због повећаног утицаја војноиндустријског комплекса на америчке друштвене прилике, заступници овог става као кључни доказ истичу фамозни Меморандум број 7 (аутор Линколн Блумфилд) који је још тада, на захтев председника Кенедија, израдио Институт за анализу одбране.
Реч је о документу који је почетком шездесетих година прошлог века требало да одговори на питање о томе колико је свет спреман за прерастање Уједињених нација у светску владу. Уз негативан одговор на ово питање, председнику Кенедију је у овом извештају препоручен и скраћени пут до светске владе, кроз изазивање „трауматичних и шокантних догађаја” после којих је јавност спремна да прихвати и крајње непопуларне мере, укључујући и ограничења својих права и слобода. Није ли се после 11. IX заправо то и десило, не само у САД већ и у Европи, која је и сама након сличних „терористичких напада” посегла за концептом „државе безбедности”. Мејсан у прилог овој тези наводи говор који је председник Буш млађи изговорио одмах после тих догађаја.
Друга школа мишљења заступа став о томе да се после 11. IX у фокусу светске јавности нашао исламски фактор. Наиме, после тих дешавања догодила се потпуна „геополитичка трансформација” исламског света у смеру урушавања његовог изгледа који је успостављен у време хладноратовске поделе света. Прва жртва те трансформације биле су државе тзв. „исламског социјализма” (Либија, Ирак, Тунис, Сирија, донекле Египат). Широм исламског ареала ојачале су радикалне „исламистичке структуре” које су попут „Исламске државе” или Муслиманског братства у Египту успоставиле механизам терора не само над немуслиманима, него и припадницима исламске вере и угрозиле суверенитете многих држава (Либија, Сирија и Ирак су типични примери, док се Египат спасао у последњем тренутку).
Поједини руски геополитичари су исковали израз „атлантистички ислам” указујући на чудну симбиозу интереса корпоративних капиталиста и исламских фундаменталиста широм света, који заједнички делају на реализацији концепта „десуверенизације” муслиманског света, разуме се, свако из својих разлога. Истина, треба рећи да турбулентни процеси у исламском свету погодују и појави феномена „глобалног ислама”, који ће према неким проценама обележити 21. век. Поједини аутори наглашавају нека од његових обележја као што су: нарасла свест исламских елита о потреби јединства свих муслимана, огромни нафтни и гасни ресурси из којих проистиче економска моћ, физичка контрола готово свих важнијих светских мореуза, демографска експлозија без преседана и све већа ослоњеност на глобална тржишта, што, између осталог, подразумева и ширење верске пропаганде средствима глобалне комуникације.
Коначно, трећа школа мишљења узорке догађаја од 11. IX види у кључним карактеристикама идеологије глобализма која се све више на америчком примеру показује као „мач са две оштрице”. Према теоретичару Хантингтону ми смо тога дана присуствовали „разарању још једне идеолошке утопије” (идеологије глобализма – прим. аутора). Мало је познат податак да је у време председника Клинтона у најстрожој тајности донет акт о потпуној дерегулацији који је „терористичким организацијама” у пракси омогућио несметано инвестирање и приступ осетљивим технологијама, куповину медија и берзанске велеоперације „прања новца”. Занимљиво је да је убрзо по отварању и затворено финансијско крило истраге о 11. IX 2001. године, о чему Мејсан веома уверљиво пише у својој култној књизи.
Агресија на Евроазију
Агресија коју изводе Сједињене Државе, Уједињено Краљевство и Израел – срачуната је на одржавање њихове светске хегемоније, а истовремено има два правца дејства: стварање „Великог средњег Истока” (Greater Middle East) помоћу ратова у Ираку, Сирији, Либану и Палестини, и одвајање Русије од Европске уније помоћу кризе изазване у Украјини. Ову констатацију је Тијери Мејсан написао у свом ауторском тексту, још у августу 2014. године, уз напомену да су његови основни акценти и данас актуелни.
Тијери Мејсан је тада упозоравао да „западни медији готово ништа не објављују о рату у Донбасу, па становништво западних земаља ништа не зна о размерама борби, учешћу америчких војника, броју цивилних жртава и рекама избеглица. Сасвим обрнуто, западни медији са кашњењем извештавају о догађајима у земљама Магреба и на Леванту, а притом их представљају као последицу „арапског пролећа”, или као разорно дејство те цивилизације која се сама за себе убрзано развија. Зато је, као никада раније, тобоже неопходно притећи у помоћ Арапима који су неспособни да живе мирно, без помоћи западних колонизатора.
Француски новинар је заступник става „да је Русија главна сила која је у стању да пружи отпор англосаксонском империјализму”. Она за то располаже са три инструмента: БРИКС – савез економских супарника способних да се усклађено развијају, Шангајска организација за сарадњу – стратешка алијанса са Кином ради стабилизације централне Азије, и ОДКБ – војни савез бивших совјетских република. Уз то земље БРИКС-а су се одважиле да формирају валутни резервни фонд (углавном кинески) и Банку БРИКС као алтернативу ММФ-у, Светској банци и целокупном доларском систему.
Мејсан наглашава да су ове мере својевремено предузете као реакција на англосаксонско претварање „терористичке Ал Каиде у некакав калифат” са намером да се створи пометња међу муслиманима Русије и Кине. Тај свој наум започели су у Сирији, а затим продужили у Ираку и Либану. Њихов стари циљ је да истерају део становништва Палестине у Египат (што рат у Гази недвосмислено показује – прим. аутора) и на тај начин дестабилизују цео регион. Истовремено у Ирану настоје да ослабе унутрашњу позицију „антиимперијалистичког покрета хомеинијеваца”, низом операција обавештајно-терористичког карактера.
Схватајући да руководства европских земаља не служе интересима својих народа, него интересима Англосакса, Русија је дуго била уздржана у Украјини. У објављеном економском рату, Москва је узвраћала симетричним мерама, али се очигледно годинама спремала за рат, преуређујући првенствено пољопривредну производњу ка смеру пуног суверенитета. Досадашњи ток рата у Украјини показао је и да нису успели никакви западни планови унутрашње дестабилизације Русије и поделе њене територије по обрасцу о којем је писао Збигњев Бжежински у Великој шаховској табли (1996) својеврсном ратном манифесту англоамеричких сила на подручју Русије – Евроазије.
Наличје неонацизма
Француски новинар се као стручњак за извођење „операција под лажним заставама” детаљно бавио савременим манифестацијама неонацизма. Корене ове појаве он уочава у чињеници „да Англосаксонци никада нису завршили Други светски рат, већ су наставили Хладни рат против Совјета, овога пута ослањајући се на нацисте”. Када се Совјетски Савез распао, нацисти су изашли из сенке, најпре у Хрватској, а затим широм Европе – посебно у Летонији. Истовремено, Британци су 2019. године искористили усташе, чији су се родитељи склонили у Латинску Америку, да збаце боливијског председника Моралеса и замене га са Жанин Ањез.
Мејсан је у својим анализама указивао и да на Западу нису упознати с чињеницом да јеврејски супрематисти имају заједничку историју са украјинским „бандеристима”, „штраусовцима” у САД и Муслиманским братством Хамаса. Тако је, примера ради, Нетањахуов отац био приватни секретар украјинског фашисте Владимира Јаботинског који је 1922. године склопио савез са Симоном Петљуром и Дмитром Донцовим, који су одговорни за масакре над десетинама хиљада Јевреја. Тако је Донцов постао ментор Стефана Бандере, а за време Другог светског рата и администратор Института „Рајнхард Хајдрих”. После Другог светског рата Бандера је радио са Муслиманском браћом на „Радију слободна Европа” у Минхену. Занимљив је податак и о сарадњи Јаботинског и Мусолинија. Под окриљем Дучеа основао је фашистичку милицију „Бетар”. На почетку рата Јаботински и Бењамин Нетањаху примили су у Њујорку неоконзервативног филозофа Леа Штрауса. Њихови следбеници су се борили против Британаца. После рата дигли су у ваздух британски штаб у Палестини, убили британског секретара за колоније и специјалног изасланика УН грофа Фолкеа Бернадота. Интригантна је и историја формирања Хамаса. Наиме, Муслиманска браћа су 1987. године основала овај свој палестински огранак, док су вероватно следбеници идеја Леа Штрауса организовали нападе 11. септембра.
Све ове скривене чињенице се морају узети у обзир како би се дешифровала позадина актуелних догађаја у Гази. Наиме, Међународни суд правде се придружио Стејт департменту захтевајући од Израела да не чини злочин геноцида, али га не спречавајући да то и учини. У исто време западњаци су се сврстали уз Белу кућу и Израел. Повукли су своја средства како би могли да изгладњују Палестинце, а њихови медији операцију од 7. октобра приписују искључиво Хамасу, што је нетачно. Наиме, истина је да су у овој операцији учествовали и Исламски џихад и марксистички ПФЛП. То је била прва заједничка акција различитих фракција палестинског отпора у последњих петнаест година. Светској јавности је мало познат податак и о поделама у Хамасу, у оквиру којег су на једној страни лидери лојални Муслиманском братству и Англосаксонцима, а на другој страни су они који су се придружили палестинском отпору. Први су се борили са Израелцима против Сиријске Арапске Републике, док се други део фракције помирио с председником Башаром ел Асадом и представљају окосницу покрета отпора против израелске окупације. Све ове чињенице изазивају тотални хаос у овом делу света.
Као један од десетак најутицајнијих светских аналитичара, Мејсан се бавио и могућим исходима садашњег „глобалног нереда” заступајући становиште о свету мултиполарности који би био заснован на поштовању закона. Он је, међутим, скептичан у погледу евентуалног процесуирања злочина јер је организација суђења нацистима у Нирнбергу била последица завршетка светског рата. Штавише, тај суд је успео да разоткрије злочине, али је судио само неколицини злочинаца. Исто се догодило и с токијским двором и јапанским империјалистима. Отуда је, по Мејсану, свет потребно изнова организовати јер гарантовање мира данас се чини важнијим од могуће освете.
ЛИТЕРАТУРА:
- Мејсан, Т. (2002). септембар 2001. године: велика превара, Драганић, Београд;
- Вукашиновић, М. (2010). У тамном срцу епохе, ауторско издање, Нови Сад;
- Вукашиновић, М. (2011). Рат за душе људи, ауторско издање, Београд.
Остави коментар