Аутор: Мср Срђан Граовац, историчар
Резолуција Информбироа, донета 28. јуна 1948. године у Букурешту, представљала је преломни момент у обрачуну Стаљина и Тита. Све до тада, сукоб је имао прикривен карактер, односно и једна и друга страна су се трудиле да своја неслагања држе подаље од очију јавности. Самим тим, постојала је и могућност да се конфликт реши, а да остатак света уопште не сазна за неслагања, која су већ тада изазвала озбиљне пукотине у монолиту комунистичког политичког блока. Међутим, након Резолуције Информбироа 1948. године постало је очигледно да тај сукоб има много дубљи значај и да се неће лако разрешити.
Југословенско руководство, након објаве Резолуције, нашло се у изразито тешкој ситуацији. Постало је потпуно јасно да Стаљин неће попустити и ублажити своје ставове према југословенској страни. Шта више, очигледно је имао план да изазове преврат унутар КПЈ, што се могло наслутити из самог текста Резолуције. Наиме, Информбиро је упутио позив југословенским комунистима да своје руководство врате на „прави пут“ или, ако је то неизводљиво, ако су Тито и његови најближи сарадници предубоко „забраздили“ у својим „десним скретањима“, да се приступи избору новог интернационалног руководства, спремног да се бескомпромисно посвети спровођењу реформи, а све у циљу изградње марксистичко – лењинистичког друштвеног поретка. Јединственом осудом „другова“, из других земаља Народне демократије, Тито и врх КПЈ практично су јавно жигосани и проказани као колебљивци спремни на сарадњу, чак и са западним капиталистичким државама. Пошто је Југославија од краја Другог светског рата па све до 1948. године била најагресивнија у својим спољнополитичким акцијама, усмереним према земљама политичког запада, Тито се након објаве Резолуције нашао потпуно изолован. До јучерашњи саборци из источног блока су га отворено нападали, а са Западом је већ ионако имао изразито лоше односе.
Чување тог сукоба у тајности, испоставило се као додатно отежавајућа околност за КПЈ. Пошто није била обавештавана о несугласицама са совјетским руководством, југословенску јавност, а посебно ниже партијске структуре, Резолуција ИБ-а је оставила затечене. Стаљин је за југословенске комунисте био велики учитељ и непогрешиви вођа, неко чија се наређења беспоговорно слушају. Није било нимало лако за разумевање, да је тај исти човек одједном отворено позивао на рушење њиховог партијског руководства. Управо зато, како би ангажовали сопствену јавност, али и послали поруку СССР-у, Тито и његови сарадници су већ наредни дан, у листу Борба, објавили одговор на Резолуцију ИБ-а. Став КПЈ, у консултовању са Титом и друговима, формулисао је Милован Ђилас, један од најближих сарадника југословенског маршала. У свом одговору, Југославија је одбила све поменуте оптужбе, шаљући тиме јасну поруку да неће устукнути, чак ни пред јединственим ставом свих комунистичких земаља.
Међутим, такав одговор, као и целокупна новонастала ситуација носили су са собом бројне изазове. Тито је разумео размере опасности у којој се нашао. У том тренутку Стаљин је вероватно био најопаснијих човек на свету, а његова земља била је једна од две глобалне супер силе. Рука његове правде непогрешиво је проналазила све оне који су му се супротставили. Случај Троцки и његова брутална ликвидација, од стране агената НКВД-а, представљала је ужасан подсетник на ту реалност. Самим тим, Тито је знао да, уколико не успе сузбити утицај СССР у Југославији, чак ће му и живот бити угрожен. Једна од најважнијих ствари, у том тренутку, била је трка са временом. Стаљин је већ позвао југословенске комунисте на обарање сопственог руководства, а Тито је са друге стране ужурбано припремао безбедносни апарат, партију и сопствену јавност на обрачун са дојучерашњим савезником. Једино се постављало питање, ко ће бити бржи?
Вест о Резолуцији Тито је добио на Бледу, где је припремао реферат за предстојећи Пети конгрес КПЈ. По сопственом признању, та информација га је тешко уздрмала и свакако је представљала најтежи момент у његовој политичкој каријери. Током живота, Тито се налазио у бројним тешким и опасним околностима. Било је тренутака када му је и живот непосредно био угрожен, али ова ситуација је, ипак, била другачија. Стаљин није био његов фашистички непријатељ већ идеолошки и политичк иузор. Следствено томе, раскол са њим узроковао је код Тита дубоку унутрашњу кризу и потребу за преиспитивањем. Управо зато, није било лако донети одлуку о обрачуну са непогрешивим вођом из Кремља. Колико је тај сукоб представљао психолошки терет за Тита, можда се најбоље видело из тога што је југословенски лидер, након Резолуције, добио снажан напад жучи, после чега је морао бити хоспитализован.
Пети конгрес КПЈ одржан је у Дому гарде у Београду од 21. до 28. јула 1948. године, непуних месец дана након Резолуције ИБ-а. Тито је у присуству више од две хиљаде делегата говорио скоро осам часова. Цео конгрес био је добро припремљен са циљем да се светској јавности покаже јединство југословенских комуниста и безрезервна подршка њиховом неприкосновеном лидеру. Титов говор, неретко је прекидан френетичним аплаузима његових партијских другов, а салом се орила песма: Друже Тито ми ти се кунемо да са твога пута не скренемо и пароле попут оне чувене: Што је више клевета и лажи, Тито нам је милији и дражи. Тито је и том приликом одбио да отворено нападне лидера Совјетског савеза, па је чак и говор завршио узвиком живео Стаљин. Свакако, на тај начин, покушао је оставити бар отшкринута врата неком евентуалном компромису између Београда и Москве. Такође, истовремено је куповао време неопходно за обрачуна са Стаљиновим следбеницима у сопственим редовима. У том тренутку, они су представљали највећу претњу по опстанак његовог режима.
Први задатак Тита био је да очисти југословенске безбедносно – обавештајне структуре од совјетског утицаја. Службе безбедности су представљале „мач партије“ и њен кључни ослонац у борби против непријатеља режима у Југославији. Стога је за очекивати било, да ће се Тито и у обрачуну са стаљинистима ослањати на те структуре. Међутим, велики проблем, представљала је чињеница да је ОЗНА (Одељење за заштиту народа), као претеча тадашње УДБ-е, цивилне службе и КОС-а, војне службе безбедности, настала уз значајну стручну и техничку подршку совјетских кадрова. Самим тим, могло се претпоставити да у том апарату постоји доста утицајних појединаца повезаних са совјетским обавештајно – безбедносним системом. Слична ситуација била је и у војсци. Велики број официра ЈА (Југословенске армије) школовао се или усавршавао у СССР-у. Са друге стране, руски војни инструктори долазили су у Југославију. Процес обуке југословенских војника, модернизовао се уз њихову помоћ, док је поступак прилагођавања новим системима наоружања, допремљеним из Совјетског Савеза, значајно олакшано.
Тито је формирао посебно тело задужено за обрачун са „петом колоном“, односно са Југословенима, који су прихватили Резолуције ИБ-а. На челу тима налазио се Александар Лека Ранковић, први шеф ОЗНЕ и један од најлојалнијих Титових сарадника. Ранковић је око себе окупио само проверене кадрове попут Светислава Ћеће Стефановића, Јефте Шашића или Јова Капичића. Затим, по дубини партијског и безбедносног апарата, отпочела је истрага свих непријатељских или колебљивих кадрова. Притисак на руководиоце УДБ-е и КОС-а био је отворен. Сваком ко се колебао упућена је јасна порука, уколико не изаберу праву страну ризикују тешке консеквенце. Упркос свему томе, у безбедносном апарату, било је појединаца, па чак и целих група, који су се између Тита и Стаљина определили за лидера глобалног, а не југословенског комунизма. Последице по њих биле су оштре и беспоговорно примењене. У најбољу руку, били су ухапшени и спроведени у неки од бројних југословенских затвора све док нису наменски почели да се праве казамати за ибеовце, попут оног најчувенијег на Голом отоку.
Брзом и ефикасном реакцијом Тита, Ранковића и њима оданих кадрова, спречена је опасност од стварања критичне масе у југословенском безбедносном апарату способна да изнесе промену режима у Југославији. Сви они, довољно спремни да се у ту авантуру упусте, били су на време елиминисани, док су се остали углавном притајили или покушавали да побегну у СССР. Око пет хиљада југословенских држављана је непосредно након Резолуције или наредних година, пребегло из Југославије у земље Народне демократије. Међу онима који су безуспешно покушали да напусте домовину нашли су се југословенски начелник генералштаба генерал Арсо Јовановић, генерал Бранко Петричевић и пуковник Владо Дапчевић, брат генерала Пеке Дапчевића. Арсо Јовановић је убијен приликом покушаја да пређе југословенско – румунску границу, док су Владо Дапчевић и генерал Петричевић ухапшени и осуђени на вишегодишње робије.
Поред обрачуна са стаљинистима у безбедносном апарату, било је неопходно спровести идентичне мере у КПЈ, па и самом њеном врху. Наиме, пре доношења Резолуције док је сукоб још био прикриван, Тито је знао да информације са састанака, чак и најужег врха КПЈ, цуре до Анатолија Јосифовича Лаврентијева, совјетског амбасадора у Београду. Такође, могао је претпоставити да Стаљин има своје фаворите у врху КПЈ, на које рачуна као будуће носиоце партијске и државне власти и није му било тешко да претпостави о којим људима се ради. Аутомобили тих појединаца неретко су могли да се затекну испред совјетске амбасаде.
Вероватно да је Стаљин замену за Тита видео у најутицајнијем лидеру хрватских комуниста, Андрији Хебрангу. Након рата, Тито је Хебранга довео у Београд и препустио му руковођење једним од најзначајнијих државних ресора, привредом. Међутим, то унапређење могло се тумачити и као покушај Тита да неутралише Хебрангов неспорни утицај у Хрватској. Издвајање најистакнутијег хрватског лидера из партијске базе и пребацивање у Београд, свакако је значајно умањило његову моћ у страначким структурама, али не и његов углед у Москви. Тито и Ранковић су зато брзо реаговали. Хебранг је ухапшен и затворен у једној вили у Сремској Каменици, где је ислеђиван. Живот је завршио тако што је наводно извршио самоубиство обесивши се о радијатор. Бољу судбину је имао Сретен Жујовић Црни, један од најистакнутијих српских кадрова, који се у први мах сврстао уз Стаљина. Жујовић је такође затворен, а затим је после вишегодишње изолације пуштен, тек након што се покајао и подржао Тита. Родољуб Чолаковић је у тим пресудним моментима, прво стао на страну Стаљина, али се под притиском другова убрзо предомислио избегавши на тај начин теже последице по своју каријеру.
Међутим, истрага ибеоваца се није завршила на ислеђивању само најистакнутијих кадрова КПЈ. Провокатори и шпијуни добили су задатак да искушавају све појединце у партијским структурама, од Политбироа до месних одбора. Укупно је процесуирано око 60 000 чланова КПЈ од чега је око 32 000 лишено слободе на дужи или краћи период. Затвореници су углавном завршавали у специјално формираним казаматима од којих је по злу остао упамћен Голи оток. Управо овај сегмент представља један од најконтроверзнијих момената у процесу обрачуна Тита и његових следбеника са својим непослушним партијским саборцима. Наиме, сама одлука да се стаљинисти, не само затворе, већ и подвргну страховитој психо-физичкој тортури, са циљем да се кроз процес сламања воље уведу у стање катарзе, а затим покајања, што би представљало јасан знак њиховог политичког оздрављења, представљала је нешто крајње опскурно.
Страхоте које су голооточани преживели током поменутог процеса преваспитавања тешко су разумљиве људском уму. Један од најчувенијих затвореника, Владо Дапчевић, сведочећи о мучењу ком је подвргаван, нагласио је да тако нешто није забележено ни у нацистичким логорима током Другог светског рата. Тежак целодневан физички рад, на плус 40 степени лети или јакој бури зими, уз минимум минимума хране и воде представљало је мучење само по себи. Међутим, то није било све. Логораши су свакодневно били изложени психичкој тортури, вређању, унижавању, као и физичком кажњавању, односно пребијању. Посебно понижење, за све затворенике, представљала је чињеница да су чувари и мучитељи били њихови дојучерашњи партијски и ратни другови. Иначе, до данас се поуздано не зна име аутора овог, благо речено, морбидног и изопаченог пројекта. Годинама након затварања логора, када се о томе могло слободније говорити, нико није желео преузети одговорност за његово формирање, а многи чак ни за то да су знали да постоји. У сваком случају, уз ликвидације политичких неистомишљеника током и непосредно након рата, то је остала најмрачнија страна југословенског комунизма. Важан подсетник и фактор отрежњења за све оне који су склони да забораве тоталитаристичку суштину тог режима.
Све до краја новембра 1949. године постојала је бар минимална нада да до неког евентуалног измирења између Југославије и СССР-а може доћи. Након трећег и последњег заседања Информбироа у Букурешту донета је друга Резолуција, под називом „Југословенска партија у рукама убица и шпијуна“. Присутни делегати су се сложили да је КПЈ кренула путем успостављања фашистичког режима у земљи, да се одвојила од прогресивног света и да државом управљају плаћеници и шпијуни империјалних сила. Након оваквих оптужби, шансе за помирење више није било. Једино се постављало питање шта ће СССР даље предузети против непослушне Југославије. Опција која је највише забрињавала Тита и његове сараднике била је отворена војна агресија Совјета и њихових савезника на Југославију.
Ратна опција је представљала реалну опасност, за коју се Тито убрзано припремао. Грађени су бункери, набављано је ново наоружање, пресељени су стратешки привредни капацитети према Босни и Херцеговини, које би, свакако, било лакше бранити него панонске пределе земље. Формиране су нове противоклопне бригаде, као кључни ослонац у борби против моћних совјетских тенковских корпуса, као и партизанске јединице неопходне за евентуални герилски рат. Међутим, испоставило се да ништа од тога није било неопходно. Уколико су у Кремљу и постојале идеје о војној интервенцији, оне су свакако стављене ад акта, након избијања рата на Корејском полуострву. Пошто су у том сукобу, преко својих северно или јужнокорејских савезника, снаге одмеравали Совјети и Американци, Стаљин није желео да отвара још један фронт против Запада. Тиме је и та, највећа опасност по режим у Југославију, након обрачуна са унутрашњим непријатељем, отклоњена.
Кључни ослонац у борби за очување независности, Југославији су обезбедиле земље Запада. Американци и Британци су, одмах након избијања овог сукоба, схватили његову важност. Југославија је представљала прву земљу комунистичког лагера, која се отворено супротставила Стаљину и изазвала снажну пукотину у том, како је деловало, зацементираном комунистичком блоку. Западу је од посебног значаја било да Југославија тај сукоб преживи, јер би се у том случају послала снажна порука другим сателитима Кремља, да отпор Стаљину није у старту осуђен на пропаст. Зато су САД још током лета 1948. године почели са испоруком нафте Југославији, како би Титова земља превазишла блокаду на дистрибуцију тог енергента из Румуније. Међутим, ту није био крај помоћи са Запада. Југославија је добијала значајну подршку у храни, наоружању и финансијским средствима. Тиме је Запад омогућио, не само да Југославија преживи блокаду са Истока, него је чак побољшан стандард њених грађана, уз значајан подстицај економском развоју земље. Прављени су и војно – политички договори о подршци НАТО-а Југославији у случају Совјетске агресије. Врхунац те политике представљао је споразум о узајамној војној помоћи Југославије, Турске и Грчке из 1953. године, познат као Балкански пакт. У случају напада на било коју од ових држава, остале чланице Пакта биле су дужне да јој притекну у помоћ. Пошто су Турска и Грчка биле чланице НАТО-а, уочава се јасан безбедносни ослонац Тита на западну Алијансу.
Коначно, те 1953. године, десио се кључни моменат за деескалацију сукоба између СССР-а и Југославије. Неприкосновени вођа Совјетског савеза и источног блока је преминуо. Стаљинова смрт је донела значајне промене у политици СССР-а. Ново совјетско руководство, на челу са Никитом Хрушчовом, одлучило је да исправи односе са Титовом Југославијом. Долазак совјетске делегације, предвођене новим лидером, 1955. године у Београд, представљала је манифестацију отопљавања односа и превазилажења вишегодишњег сукоба. Односи између две државе, након тога су се поправили, али последице раскола Тито – Стаљин биле су и више него очигледне.
Југославија је себи обезбедила посебан статус у комунистичком свету и право да гради сопствени пут у социјализму. Совјетски савез је морао да прихвати ту реалност, као и чињеницу да никада неће управљати Југославијом, као што је то радио са другим комунистичким земљама у свом пакту. Психолошки, последице Титове победе у том сукобу са Стаљином, биле су можда и значајније. Југославија је добила још веће самопоуздање у међународној политици, након чега је играла значајну глобалну улогу кроз Покрет несврстаних. Друге комунистичке земље, на примеру Југославије, могле су увидети да Совјети нису свемоћни и да отпор Кремљу не мора бити узалудан. Управо та чињеница подстакла је покрете незадовољства у совјетском блоку познате као Мађарска револуција и Прашко пролеће. Иако, за разлику од Југословенског, отпор совјетској доминацији у Мађарској и Чехословачкој није био успешан, несумњиво је изазвао додатне пукотине на комунистичком монолиту. Све поменуто оставило је снажне последице у правцу слабљења тог политичко – идеолошког савеза, а самим тим допринело је и његовом коначном поразу и слому крајем осамдесетих година XX века.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Владимир Дедијер, Нови прилози за биографију Јосипа Броза Тита, књ.I–III, Ријека, 1981–1984.
Владимир Дедијер, Изгубљена битка Јосифа Висарионовича Стаљина, Сарајево, 1969.
Љубодраг Димић, Југославија и Хладни рат: огледи о спољној политици Јосипа Броза Тита: (1944–1974). Архипелаг: Београд, 2014.
Петрановић Бранко, Историја Југославије: Социјалистичка Југославија 1945–1988, Београд 1988.
Трипковић Ђоко, Иза Гвоздене завесе: почетак сукоба Тито Стаљин првих месеци 1948. Историја 20. века : часопис Института за савремену историју. Књ. 14, стр. 89–99, Београд, 1996.
Ђоко Трипковић, Западне силе и конфликт Тито–Стаљин 1948. године. Југословенски историјски часопис: орган Савеза историјских друштава Југославије. Књ. 24, стр. 137–150, Београд, 1996.
Остави коментар