Тодор Бекић и Српска аутономна странка

Тодор Бекић и Српска аутономна странка

Аутор: др Милош Савин, историчар

Тодор Бекић представља једну од маркантнијих политичких личности друге половине деветнаестог и почетка двадесетог века на подручју Војводине, тада Jужне Угарске. Анализирајући његов рад, можемо сагледати два правца српске политичке збиље у деветнаестовековној Војводини, либерално-милетићевски и нотабилитетски. За Милетићева политичка века, Бекић је чврсто и непоколебљиво стајао уз њега, трпевши стојички три робовања, и крах каријере, да би након Милетићеве пасивизације, постао један од најистакнутијих српских нотабилитета у Војводини.

Породица Бекић је потицала са Баније, из Двора, одакле је Тодоров деда Теодор прешао у Сисак. Банат је у деветнаестом веку био наjзначајније подручје за трговину житом у Европи. Жито и пољопривредни производи из Баната су путем Тисе и Дунава транспортовани на даља тржишта, а реком Савом су значајни контигенти за прекоморски извоз превожени да буду што ближи Ријеци и Трсту. Значајно место за извоз банатске пшенице био је Сисак, па се управо из њега деда Теодор преселио у Перлез, у Банат. Између Перлеза и Сиска, бродови су свакодневно саобраћали. Теодор се у Перлезу оженио, те добио сина Стевана, који је био истакнути учесник Мајске скупштине, на којој је проглашена Српска Војводина 1848. године. Стеван се оженио, Теофаном Дракулић из средњебанатског места Ченте и са њом добио петоро деце, међу којима и Тодора (Теодора) Тошу Бекића. Већ 1856. године Стеван је умро, а Теофана је са петоро малолетне деце наставила да живи у Новом Саду. Тоша се школовао заједно са Мишом Димитријевићем и Илијом Огњановићем. По завршетку гимназије дипломирао је право у Дебрецину, а током студија се јасно декларисао као присталица Светозара Милетића. Окидач за активно бављење српском политиком био је политички сукоб између Милетића и Ђорђа Стратимировића.

Још на Благовештенском сабору у Сремским Карловцима, дошло је до идејног размимоилажења Милетића са аустрофилским клерикалцима око патријарха Рајачића и конзервативцима међу којима се истицао Ђорђе Стратимировић. Либерална група око Светозара Милетића је сматрала да је неопходно остварити српска природна права, и то пре свега ослањајући се на Угарску, како би се спречила могућност поновне инструментализације Срба од стране Беча. Либерали су сматрали да уставним средствима путем Угарског сабора, треба организовати Војводину, као једну аутономну жупанију у делимично федерализованој или регионализованој Угарској. Милетић је сматрао да би само Српска Војводина, призната од стране Мађара, могла да буде одржива и дуговечна.

У свом виђењу решења у Сабору се формирала и конзервативна струја, на челу са Ђорђем Стратимировићем и Јованом Суботићем, која је предлагала српско-хрватску концепцију. Они су се залагали да се под покровитељством Беча, поново успостави Војводина, која би одмах ступила у једнакоправни савез са Хрватском чиме би био формиран нови државно-правни чинилац, који би потом отпочео преговоре са Угарском о склапању новог државног уговора. Услед до сада неразјашњених околности, Стратимировић је 1863. године напустио и војну и дипломатску каријеру у Аустрији и покушао да пређе у службу Русије. Пошто се традиционално руско тактизирање и одуговлачење временски растегло дуже него што је Стратимировић био спреман да чека, он је 1864. године отпутовао у Италију,  где је ступио у контакт са Гарибалдијем, Наполеоном трећим и мађарским политичким емигрантима против којих се борио, током 1848. и 1849. Укидањем путних исправа и престанком исплаћивања великих апанажа, Аустрија је присилила Стратимировића да се врати у монархију, где је он поново заиграо значајну улогу у српском покрету, те 1865. године био изабран у Великом Бечкереку за посланика у Угарском сабору. Стратимировић је одустао од кандидатуре у Бечејском срезу у корист Светозара Милетића, а захваљујући подршци “милетићеваца” је изабран за посланика у Бечкереку. Након избора дошло је до потпуног политичког размимоилажења између Стратимировића и Милетића.

Пошто се у овом периоду водила дебата о тада неопходном преуређењу Хабзбуршке монархије, постојале су три концепције – централистичка, федералистичка и дуалистичка. Федералистички приступ је сматрао да је монархију најбоље федерализовати, при чему би све историјске земље имале статус федералне јединице. Историјске земље су биле Аустрија, Угарска, Чешка, Хрватска… Народи попут Срба, Словака, Русина и Румуна би овим приступом остали без својих јединица, односно у Угарској. Српски клерикално-конзервативни политичари, на чије чело је дошао Ђорђе Стратимировић, залагали су се за федералистички приступ, покушавајући да српске привилегије представе као основу српског историјског права на сопствену аутономну територију. Они су инсистирали да двор мора да уважи Српску Војводину као историјску земљу. Како је аустријски канцелар Шмерлинг промовисао идеју федерације, српска десница је тесно сарађивала са њим, лобирајући за српско-војвођанско питање. Након аустроугарске нагодбе 1867. године, Стратимировић, који је до тада био противник дуализма, брзо се договорио са идеологом мађарског покрета Ференцом Деаком и председником мађарске владе Ђулом Андрашијем.

Усвајањем Милетићеве Основе програма за српску либерално-опозициону странку, на конференцији у Бечкереку, почетком 1869, формирана је Српска народна слободоумна странка. Бечкеречки програм, са изменама из 1872. је постао основа српског опозиционог деловања на Угарском сабору у наредним деценијама. Српска народна слободоумна/либерална странка на челу са Милетићем је постала масовни, одушевљени, народни покрет војвођанских Срба. Бечкеречки програм је инсистирао на равноправности свих народа Угарске са мађарским народом, на већим грађанским и демократским слободама и залагао се за још већу самосталност Угарске него што је предвиђено нагодбом. По питању аутономије Војводине, програм је тражио покретање парламентарне дебате на државном нивоу о захтеву Благовештанског сабора, да Војводина буде територијална аутономија са сопственим органима. Бечкеречки програм је пропагирао панславизам и специјалне односе војвођанских Срба са Србијом. Поред наведеног, програм је инсистирао на панславизму и решењу источног питања.

Десница, коју су чинили одређени богаташки кругови, клерикалци конзервативци, помогнути од стране угарске владе, окупили су се око Ђорђа Стратимировића, који је прокламовао свој програм 1872. године. Стратимировићев програм је био знатно умеренији од Бечкеречког, али не и потпуно помирљив. Закон о Аустроугарској нагодби и Закон о народностима, овај документ није у потпуности ни оспоравао, али ни прихватао. Бираним речима, Стратимировић их је проглашавао као политичку реалност, под условом да се, исправе, допуне и слично. У замисли да формира странку базирану на свом програму, некадашњи вожд Српске Војводине, доживео је фијаско. Упркос свим искушењима тада је било немогуће опонирати, међу Србима, одушевљеном, масовном покрету, као што је била Милетићева Српска народна слободоумна странка.

Жељан националног рада, држећи се Милетићеве политике, Тодор Бекић се као дипломирани правник враћа у Нови Сад, где је на основу једногласне одлуке скупштине града од 1870. до 1872. године радио као подбележник, у почетку волонтерски, а затим за плату. Током боравка у Новом Саду Бекић бриљира на страницама Заставе. Његови чланци: Политика великих освајача у малих Мађара, Мађари ретерирају, Словаци у народносној опозицији, Нова наименовања (председника судова) и Питање народности зре – остављају снажан утицај на српску јавност у Војводини. Ускоро је Бекића панчевачки магистрат изабрао за великог бележника, а у Панчево одлази и са специјалном мисијом коју му је поверио Светозар Милетић, као једном од најпоузданијих и најспособнијих људи у свом политичком окружењу. У Панчеву Бекић организује протест против развојачења границе, који оставља трајне последице на јавно мњење и српске политичке ставове у Војводини. Наиме, иако давно превазиђена, Војна граница је представљала острво организованих и добро наоружаних Срба, који су подржавали политику Светозара Милетића, и њен опстанак је био пресудан за одвраћање угарских политичких фактора од евентуалног политичког насиља у Војводини. Бекић је већ дан након протеста суспендован заједно са градским начелником Панчева. Своје деловање је наставио кроз лист Панчевац, те је због тога ухапшен и стављен у дуг и мукотрпан истражни затвор. По ослобођењу 1873. године Бекић је у Застави објавио отворено писмо комесару мађарске владе Флату, у ком је осудио Флатово насиље и безакоње. Пошто је Панчевац био забрањен, Бекић је почео да уређује лист Граничар, али је убрзо постао жртва новог политичког хапшења.

Почетком источне кризе Милетићева Застава почиње да излази 4 пута недељно, али ускоро, након хапшења Светозара Милетића долази до дезоријентације и детанта у њеној уређивачкој политици. Број њених сарадника драстично опада, долази до забране, њеног растурања у аустријском делу монархије. Једном речју, Застава постаје бледа сенка некадашњег утицајног листа. Кормило над њом имају умерени елементи Српске народне слободоумне странке, будући нотабилитети, који увелико спроводе политику опортунизма. Због наводне велеиздаје Светозар Милетић је ухапшен лета 1876, а суђење, на коме ће његов бранилац Михаило Полит Десанчић побити све наводе оптужбе, почело је тек у септембру 1878. У овом монтираном процесу, суд је уважио изјаве лажних сведока и осудио Милетића на најстрожу робију, која је подразумевала сталну тортуру и боравак у самици. Након молби и петиција, које су противно вољи Светозара Милетића подношене, он је крајем 1879. пуштен на слободу у лошем физичком и психичком стању. Ни по Милетићевом повратку Застава суштински не мења своју уређивачку политику, а лист запада у све веће дугове. Како мађарски председник владе и министар полиције Калман Тиса није могао да нађе реалне аргументе и доказе како би Милетић био осуђен, решио је да одмах након Милетића ухапси и Тошу Бекића. Након хапшења, Бекића је ислеђивао виши чиновник државне полиције. Бекић је био изложен тортури, како би лажно сведочио и конструисао доказе против Светозара Милетића. Међутим, Тоша је све стоички издржао и одбио да денунцира свог политичког узора и личног пријатеља. Следеће 1877. године Бекићу су највиши мађарски државни ауторитети понудили да постане јавни тужилац, а потом и заменик председника врховног суда, наравно под условом да се јавно дистанцира од Милетићеве политике. Пошто је све ово одбио, Бекићу је саопштено да никада неће добити лиценцу да се бави адвокатуром, обзиром да њега сматрају за главног кривца за све проблеме које је Угарска власт имала током развојачења границе. Наредних неколико година Бекић је тешко преживљавао. Када је већ било јасно да је Милетићева снага на измаку 1882. године руковођење потонулом Заставом преузео је Миша Димитријевић, чији је главни сарадник постао Бекић, они су убрзо вратили стари сјај овом часопису, али су се сусрели са проблемима које је генерисало Милетићево породично окружење. Наиме, како је Милетић почео да тоне, све конце су почели да повлаче Милетићев лукративни шурак Васа, жена Анка и ћерка Милица, иначе склони аферама и интригама. Њихова замисао је била да дизање тиража искористе како би Заставу и њену штампарију, као некакв бренд Светозара Милетића, продали по нереално високој цени. Бекић и Димитријевић настављају да се боре за Заставу искључиво због личне и политичке оданости Светозару Милетићу. Када због компликације у односима са кружоком Милетићеве жене, Миша Димитријевић напушта Заставу, Тодор Бекић заузима његову позицију, ослањајући се једино на заштиту коју му је онемоћали Милетић лично пружао. Када је Милетић почетком 1884. године потонуо у најдубљи облик болести, долази до следа догађаја који ће драстично променити српске политичке позиције у Војводини. Још током укидања Војне Границе 1873. године долази до одређених дисонантних тонова у оквиру Милетићеве странке. За разлику од лажне конкуренције у другим странкама које је уз помоћ мађарске владе организовао српски црквени клер и конзервативци попут Стратимировића, један од првака Милетићевог покрета у Сомбору, Ника Максимовић, повезан са одређеним мађарским структурама, почиње унутар странке да прави опозицију према Милетићу, критикујући га и политички и лично. Упорном опозицијом Милетићу и Бечкеречком програму Ника Максимовић је створио огромну препознатљивост у оквиру странке. Многи су га видели као новог првака странке. Максимовић се, међутим, управо у том моменту одлучио да истраје у својој изворној намери и да створи сопствену странку и програм на темељима Српске народне слободоумне странке. Максимовић је за 25. март 1884. годину сазвао конференцију за 40 најистакнутијих чланова странке, у Будимпешти у луксузном хотелу Хунгарија. На овом скупу, Тодор Бекић се појавио као записничар, отворено на страни Максимовића и дружине. Нови нотабилитетски програм у четири тачке, изнео је и образложио др Светислав Касапиновић. Суштина програма је била одустајање од опозиционе политике према влади, и борба за српска права у доследној примени Закона о народностима и у оквирима Српске црквеношколске аутономије. Група око Мише Димитријевића није учествовала у раду конференције, али је зато вршачки социјалиста Ђока Милосављевић оспорио право Будимпештанској конференцији да доноси било какве одлуке у име странке. Нотабилитети су донели одлуку да се организује збор бирача Српске народне слободоумне странке у Великој Кикинди на коме ће се о предлогу програма расправљати. Пред саму конференцију у Будимпешти је боравио и Миша Димитријевић, који је пре њеног одржавања покушао да у личним разговорима са њеним учесницима, издејствује да одустану од одржавања конференције. Пошто у томе није успео, конференцију је, са још четворицом позваних делегата, бојкотовао.

Уз подршку угарских власти, нотабилитети су 13. априла 1884. године одржали импозантан збор са преко хиљаду бирача Српске народне слободоумне странке из 52 места, највише из Сомбора и Панчева, које је постало центар нотабилитетске политике. За председника збора изабран је дотадашњи вишеструки посланик Српске народне слободоумне странке из Велике Кикинде – Миша Сабовљевић, а за известиоца – др Стеван Касапиновић из Панчева. Овај скуп је бојкотовала група либералног центра окупљена око Мише Димитријевића, упркос апелу Јована Јовановића Змаја да Миша Димитријевић подстакне масовни одлазак бирача у Кикинду, да би се спречила подела странке. Нотабилитети из Угарске су наставили опозициону политику према клеру предвођеном од стране патријарха Германа Анђелића на Српском народно-црквеном сабору, за разлику од српских нотабилитета из Хрватске који су били у савезу са клером. Убрзо након формирања сопствене Народне странке, односно Великокикиндског програма, нотабилитети су изгубили утицај, а угарска влада интересовање за њих. Део нотабилитета је прешао директно на страну Угарске владе, део се касније вратио политици либералне странке, а језгро је наставило да функционише и током прве деценије двадесетог века кроз часопис Слога у Сомбору, који ће временом прерасти у гласило конзервативних демократа.