Токсичност друштвених мрежа

Аутор: Жељко Ињац, новинар

Хрватски историчар и теолог Горан Шарић на једној од трибина у КЦНС добро је закључио да интернет представља глобалну психијатрију. Када је изнео ову тезу, пре свега је алудирао на друштвене мреже.

Фејсбук, Твитер, Инстаграм, ТикТок, као и форуми и остале мреже на интернету заиста су се претвориле у једну глобалну психијатрију.

Најјача токсичност је на Твитеру, али и поједини форуми, као и Јутјуб канали не заостају за Твитером.

Нико не спори корисност друштвених мрежа и интернета уопште. Повезивање људи из целог света и брза размена информација су свакако нешто што пре интернета, на начин на који то интернет обезбеђује, нисмо могли ни да сањамо. То нам омогућава одржавање контаката са пријатељима, породицом, родбином, пословним партнерима који живе у другим државама, континентима, градовима. Повезивање са људима сличног или истог интересовања, ставова, доступност едукативног материјала и информација – све су то позитивне стране интернета и то је заиста неoспорно.

Интернет је засигурно нешто ново под капом небеском и у историји човечанства. Но, управо то од чега је корист, уједно је и проблем.

Када би интернет подразумевао само повезивање добрих и позитивних људи, он би био својевртсан сајбер рај, али није. Интернет користе и терористи једнако као и хуманитарне организације; криминалци једнако као и полиција; добронамерни једнако као и злонамерни.

Наравно да све може бити злоупотребљено, као што може бити и употребљено на корист. Нажалост по статистикама највећи део интернета отпада на злоупотребу. Рецимо порнографија је најкликтабилнији садржај на интернету, па после тога долазе разни ријалитији, небулозни и насилни садржаји, док су садржаји који чине науку и културу реално најмање посећени.

То већ говори о томе да већина корисника интернета заправо и не жели да га користи другачије, до зарад задовољења својих најнижих порива и страсти. Све је исто и на друштвеним мрежама, готово пресликано са глобалног сајбер простора, само још токсичније.

Токсичност друштвених мрежа је готово опипљива. Простор који је требао да послужи за дискусије, размену информација, едукацију, упознавање, постао је гладијаторска арена с једним јединим циљем – задовољења ега и напумпавања личне нарцисоидности.

Познати српски инфлуенсер који се бави маркетингом и адвертајзингом на интернету, а пре свега на друштвеним мрежама овако је описао токсичност Твитера:

„Стање Твитера у Србији – Вибер порука коју сам послао на питање: да ли наш бренд треба да се активира на Твитеру? На Твитеру у Србији људи реагују искључиво на политичке теме, плус исмевање типа ”хаха види ову будалу” и постоји друга врста твитова који пролазе, а који потичу од млађих људи, који га користе као „емоционално складиште” типа девојка 22 године која твитне ”молим вас престаните да цртате те обрве као фломастером” (а то је опет исмевање других са подсвесном поруком „ја сам бољи од вас”). Тако да ту нема места никаквој промоцији за било који бренд, осим ако не нађе начин да се уклопи у тај дискурс, а то је јако тешко.”

Но без обзира на овакав опис домаћег Твитер простора и сам Исток Павловић користи Твитер.

Твитер, иако мањи од других друштвених мрежа, постиже далеко већи утицај, те га зато  радо користе политичари, друштвени активисти, медији, па и инфлуенсери попут Истока Павловића. Подесан је за покретање политичких кампања, грађанског активизма, и као продужена рука медија. Једном речју неизбежан је иако је управо на њему атмосфера најтоксичнија.

За разлику од Фејсбука, на коме већина корисника ипак наступа под својим именом и са својом фотографијом, на Твитеру је омогућена анонимност. Управо та aнонимност је највећим делом одговорна за већину хејтова и токсичности на тој мрежи. Под никнејмом и са профилном сликом која може бити и Чича Глиша, корисник Твитера се осећа заштићено те му то даје лажни осећај сигурности и недодирљивости, а из свега се рађа огромна надменост, тј. егоцентризам и све оно најгоре у човеку.

Лакше је наћи конструктивне дискусије на Фејсбуку, него на Твитеру, управо из горе наведених разлога.

Привид скривености на Твитеру, па и другим мрежама, и огроман его, даје и најглупљим коментаторима могућност да издоминирају над неким ко је уљудан и културан. Тако су друштвене мреже постале мач са две оштрице. Иако с једне стране можете много лакше и брже да се повежете са занимљивим људима, или ако вас баш ништа друго не занима на мрежама оно барем са рођацима, с друге стране је неминовно да налетите барем на једног психопату који ће вам неко време загорчавати живот (док га не блокирате).

Инстаграм је посебна прича. Неуротично бављење својим изгледом је главни фокус корисника Инстаграма. Наравно и ово је део нарцисоидности и лажне представе о себи, али је Инстаграм управо подешен да форсира ту страну људске природе.

Јутјубери, да би привукли пажњу, односно кликове и посећеност, морају буквално да праве перформансе или ријалити програм.

Колико је здрав ријалити програм довољно је погледати на телевизији. Временом и сами јутјубери упадају у озбиљна психичка стања, а у овој професији није реткост и самоубиство. Док се медији труде да објасне појаву самоубистава код Јутјубера, па и корисника Инстаграма, сајбер насиљем, нико не покушава да каже истину – а то је да је само коришћење ових мрежа без икакве контроле заправо довело те младе људе до лошег психичког стања и коначно самоубиства. Сајбер насиље може бити само окидач, но не примећујемо да је превелик број политичара извршио самоубиство, а реално они трпе најжешће и свакодневно сајбер насиље.

Дакле, није узрок овим самоубиствима сајбер насиље, већ претерано дуг боравак на друштвеним мрежама, који мења пластику мозга и дугорочно оштећује психу корисника мрежа.

ТикТок је сличан Јутјубу. Без „јаких” снимака нема утицаја. Дакле, опет перформански и ријалити.

Форуми, иако су готово превазиђени због накнадне појаве других друштвених мрежа, још увек су актуелни, а по концепту су најсличнији Твитеру. Такође и по токсичности умеју да буду веома слични Твитеру, сем ако власник и администратори не одлуче да по цену смањења посећености, смање тензије на форуму. Тада форум уме да буде пријатнији од било које друге мреже, али као што рекосмо, то обично води ка гашењу форума јер се смањује оно што заправо доводи кориснике, а то је токсичност, мржња и сукоби.

Истраживања су показала да што су људи умреженији на мрежама то су у реалности усамљенији. Шта се заправо дешава? Време проведено на мрежама/интернету је време које нисте провели у реалности, са реалним пријатељима. Што више времена проводите са онлајн пријатељима, то сте мање у реалности и мање времена са породицом и реалним пријатељима. На крају код већине корисника мрежа долази до прекидања односа са реалним пријатељима и породицом и заправо постајете заробљеник мрежа јер сви ваши „пријатељи” су „у екрану”.

Заробљеност мрежама рађа незадовољство, анксиозност и на крају депресију.

Корисност мрежа је несумњива, али време проведено на мрежама мора бити контролисано, иначе долази до негативних ефеката. На жалост већина корисника мрежа не примећује своју заробљеност мрежама и стога њихове фрустрације, анксиозност и депресија постају уобичајена атмосфера друштвених мрежа, просто они своје душевно стање преносе на мреже и креирају атмосферу мрежа.

Заиста су ретки они који контролисано користе друштвене мреже и који имају да понуде квалитетан садржај, а да при том не улазе у хејтерске дискусије и не буду заробљени мрежама.

Зависност од мрежа је озбиљан проблем корисника интернета и не односи се само на млађе генерације. Корисници мрежа из свих генерација су подложни или пријемчиви да постану зависни од њих.

Некада се сматрало да је корисник интернета зависан од друштвених мрежа ако на њима проведе више од два сата дневно. Данас је та граница померена на шест сати дневно, што заправо говори да је број корисника друштвених мрежа драстично порастао и да је уједно број сати проведен на њима повећан за три пута.

У Србији се само на Фејсбуку налази преко три и по милиона корисника, а најмање проведено време дневно на друштвеним мрежама је око пола сата. Сад рачунајте пола сата пута 3,5 милиона колико је то сати само у Србији изгубљено на мрежама.

Неко може рећи „добро, али људи свакако губе време и на друге залудне ствари”. То је истина. Но те друге „залудне” ствари могу бити пецање, боравак у природи, дружење са реалним људима, а такве активности не штете психи, дапаче, веома су корисне за људску психу, док боравак на мрежама, без обзира шта човек на њима радио, корисно или бескорисно, готово по правилу доводи до некаквог оштећења психе.

Комфор који пружају друштвене мреже и уопште сајбер простор је можда један од главних узрока развијања зависности од истих.

Живот у реалном свету захтева извесна одрицања, уступке, повремено и жртву. Сајбер простор омогућава искључивање свега непријатног и подређивање тог простора сопственом егу. Неко вам се не допада, једноставно га блокирате и он за вас више не постоји.

Тако се креира свет у коме су сви ваши „пријатељи” „савршени” и „без мана”. Лажни свет и лажна сигурност.

Међутим, управо тај лажни свет постаје једна озбиљна психичка депонија, сајбер психијатрија јер окупљате око себе људе који вам неће помоћи, неће бити пријатељи који ће вам указати на ваше грешке, већ се окружујете искључиво људима који ће вас чешати по ушима и говорити вам оно што желите да чујете.

Затворени у такав матрикс, корисници мрежа и интернета немају могућност личног развоја, остају онакви какви су и дошли, или пак још и деградирају. Инфантилност, нарцисоидност и его трипови доминирају друштвеним мрежама управо због свега наведеног.

Истраживања показују да је степен нарцизма у свету у порасту. Ретко ко то повезује са порастом друштвених мрежа, односно са порастом корисника свих друштвених мрежа. Сматра се да је то тренд. Но, сваки тренд мора да има свој узрок и место где настаје и развија се. Несумњиво је да су управо друштвене мреже допринеле том порасту нарцисоидности у свету.

Брига о себи је једно, а заљубљеност у себе је нешто сасвим друго. Свако нормалан брине о себи, а то подразумева и бригу о свом душевном стању. Заљубљеност у себе је нарцисоидност, а управо су друштвене мреже место где нарцисоидност цвета. Место где пре свега млади, али и сви остали покушавају себе да представе у бољем светлу, онако како они замишљају идеалног себе. Нажалост у ту лажну слику себе већина на крају поверује и просто не жели више да мења такву „реалност”, стога је корисницима друштвених мрежа права реалност заправо мука и оптерећење, а друштвене мреже су управо бег од тог оптерећења, бег у илузију о себи и другима.

Но, живот на друштвеним мрежама је заправо отуђење. Од 1.000 пријатеља на Фејсбуку једва да ће вам ЈЕДАН заиста помоћи уколико вам помоћ буде била потребна.

Грандиозна слика себе, грађена на мрежама пада у воду приликом првог реалног проблема у стварном животу. То последично вуче за собом губитак сигурности, потиштеност, анксиозност и на крају депресију.

Нажалост већина корисника мрежа живи у зачараном кругу. Нагомилане проблеме управо покушава да реши на мрежама, уместо да покуша са апстиненцијом од истих и врати се у реалан живот, ма колико то тешко било.

Психолози из целог света већ увелико нуде терапије што за одвикавање од мрежа, што за превазилажење проблема насталих током предугог боравка на мрежама. Чак и у туристичким понудама постоје дестинације које нуде офлајн боравак у природи, као начин лечења зависности од друштвених мрежа, или пак превазилажења проблема који су узроковани боравком на тим мрежама.

Дакле, проблем је препознат као веома озбиљан, али се још увек недовољно о њему говори. Такође, још је веома мало стручних лица која адекватно могу пружити помоћ свима онима који трпе последице неконтролисаног и предугачког боравка на друштвеним мрежама. За сада се лечење углавном спроводи покушајем убеђивања оболелих да апстинирају од боравка на мрежама, што је још и добро. Но углавном, психолози или психијатри прибегавају преписивању лекова који дугорочно не решавају проблем.

Најбоље решење проблема токсичности друштвених мрежа било би њихово укидање. Но то се неће догодити јер иза њих стоје моћне корпорације, које имају милионске зараде. Потребна је едукација, не само за младе, али првенствено за младе и то још од предшколског узраста, а затим кроз школски систем. Такође, потребна је и едукација одраслих јер су и они, исто тако и толико, жртве зачараног круга друштвених мрежа.

Уколико не желимо да имамо потпуно стондирано друштво, нефункционално и са озбиљним психичким проблемима, овој негативној појави мора се под хитно приступити.

Већ за пар генерација ће бити касно јер ћемо почети да живимо у једном сасвим измењеном друштву, налик оном из филма Идиократија, у коjeм ће бити тешко наћи нормалну, функционалну и интелигентну особу.

Што би рекли млади на друштвеним мрежама, када апелују да је неки проблем у друштву озбиљан: #ДржаваНештоДуради!