Аутор: др Александра Колаковић
Када помислимо на француско-српске односе у протеклих 180 година, већином доминира сећање на најславнији период, онај у коме се исковало, у ратном вихору до тада неслућених размера, „братство по оружју“ два народа. Култ неговања захвалности према Француској био је присутан у новој држави Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца – Југославији, али су темељи идеје вечитог пријатељства подигнути већ у току рата, а посебно у време слома Србије 1915. године. Стога је битно осветлити улогу Француске непосредно након слома Србије 1915. године, повлачења српске војске преко Албаније и доласка на Крф, као и прихвата српских ђака и избеглица у Француској. Циљ овог есеја нису само историјске чињенице, већ и одговори на питање ко су данас чувари сећања на овај период заједничке историје Француске и Србије, који је као тема био преовлађујуће присутан у јавности у време обележавања 180. годишњице дипломатских односа и прошлогодишње посете француског председника Емануела Макрона.
Након што је на заједничком састанку владе и Врховне команде у Призрену 24. новембра 1915. године донета одлука о повлачењу пред надмоћнијим непријатељем, српска војска праћена цивилима кренула је преко севера Црне Горе и Албаније ка јадранској обали. Повлачење се уз страшне жртве и губитке завршило 15. јанаура 1916. године. На заједничкој конференцији Француске, Велике Британије и Италије, која се одржавала од 6. до 8. децембра 1915. у Шантијиу у Француској, начелник француског Генералштаба генерал Жозеф Жофр признао је да су савезници најодговорнији за пропаст Србије јер помоћ није стигла на време. Стога су започеле припреме за пружање помоћи у прихвату и опоравку српских војника и цивила, а међу којима су биле дипломате, чланови медицинских мисија и новинари. Француска је у циљу помоћи активирала своју мисију у Бриндизију, а формиране су још и британска и италијанска мисија. Француска је поред ове три мисије почетком децембра 1915. године организовала још једну специјалну мисију, која је послата у штаб српске војске. Задатак мисије је био да се упозна са психо-физичким стањем српске војске, као и да пружи процену њене борбене употребе. Вођа мисије био је генерал Пијарон де Мондезир, командант 52. пешачке дивизије, одличан познавалац Србије и Балкана. Мондезир је имао исксутво праћења војних операција на Балкану, а децембра 1914. године нудио је помоћ и Врховној команди српске војске. Одабрао је 27 чланова мисије, прва група на челу са пуковником Душијем стигла 12. децембра, а друга 13. децембра 1915. године у Бриндизи. Остатак мисије на челу са Мондезиром стигао је 14. децембра 1915. године. Француски генерал је прешао у Албанију 22. децембра, како би се сусрео са краљем Петром I Карађорђевићем у Валони. О овом сусрету Мондезир је оставио сведочанство да је српског владара дочекао у тешком психичком стању, иако је био дирнут орденом Ратног крста и писмом француског председника Ремона Поенкареа. Видевши исцрпљене српске војнике, гладне како леже на обали и чекају помоћ савезника, Мондезир је иступио од првобитне идеје да се српска војска реорганизује у северној Албанији и од француске Врховне команде затражио да заједно са савезницима одреде сигурно место. Мондезиру се Крф чинио као добро решење. Француски 6. шасерски батаљон је опсео острво 10. јанаура 1916, а евакуација српске војске започела је 17. јанаура. Чланови српске владе стигли су на Крф 18. јануара, Мондензир 24. јануара. Евакуација је окончана крајем фебруара 1916. године, при чему је на Крф евакуисано 145.000 људи и 34.000 коња и волова. Мондезир је сведочио о страшним призорима страдања, исцпрљености и болести у камповима српске војске који су организовани на острву, али је 2. фебруара јавио генералу Жофру да је спасена главнина српске војске и да је мисија успешна.
Овде се Мондезирова мисија није завршила. Почетком марта 1916. године приступио је реорганизовању војске, на основу савезничке конференције одржане почетком фебруара у Паризу. Највише задужења и трошкова снабдевања и реорганизације српске војске преузела је Француска, а генерал Мондезир је добио већа овлашћења. Укинуо је поделу на први и други позив и донео одлуку да српску војску чине три армије у оквиру којих су војници шест дивизија (Моравска и Вардарска, Шумадијска и Тимочка, Дунавска и Дринска). Дивизијама је додат по један пук трећег позива, један ескадрон коњице и један артиљеријски пук, делиле су се на бригаде (укупно 12), што је била нова формација српске војске. Такође, значајно је и да је Мондезир сугерисао генералу Жофру да се сачека потпуни опоравак српске војске пре слања за Солун. Мисија генерала Мондезира завршена је 24. априла, дванаест дана након што је започео транспорт српске војске бродовима француске морнарице ка Солуну.
Када се јула 2019. године у српским медијима појавила информација да ће једна улица у Београду добити име по француском генералу Пијарон де Мондезиру већи део српске јавности није знао ко је поменута личност нити зашто је заслужио да једна улица у главном граду Србије носи његово име. Генерација која би сведочила да је на Калемегдану 11. новембра 1930. године, приликом свечаности откривања Споменика захвалности Француској, почасни гост био генерал Мондезир који није више међу живима, а потомци су дело овог Француза препустили забораву. Ипак, историчари ће се сетити да је француски генерал био носилац два српска ордена — Ордена Белог орла и Крста Карађорђеве звезде (који су му уручени 24. априла 1916. године по напуштању Крфа), као и да му је након свечаности 1930. године краља Александра доделио још једно признање – Орден југословенске круне. Значај мисије генерала Пијерона де Мондезира, која је прва пристигла у помоћ српској војсци и захваљујући знању и енергији француског генерала успела да се реорганизује, делом је у време обележавања стогодишњице Великог рата и званичне посете француског председника Емануела Макрона враћен у колективно сећање.
Када је Србију након првих победа захватила епидемија пегавог тифуса, у Паризу су формирана два удружења: Француско-српски одбор или Комитет за хитну помоћ Србима, а потом, након слома српске државе и првих дана јануара 1916. године у Латинском кварту у дому професора Сорбоне, Виктора Берара, основана је и организација La Nation Serbe en France (Српски народ у Француској). Док се на Крфу и Виду одвијала права драма и између 4000 и 4500 Срба свакодневно у јануару 1916. полагано у Плаву гробницу, у Француској се радило на прикупљању хуманитарне помоћи као и прихватању српских ђака и студената на школовање широм Француске. Овим су се и интелектуалци: Виктор Берар, Емил Оман, Ернест Дени и други, поред писања чланака о Србима и Србији, као и јавних говора и подршке коју су пружали интересима дали посебан допринос у прикупљању помоћи избеглим Србима. О њиховим делима у Србији су након рата писали чланови Српске академије наука и уметности, историчари и књижевници. Ипак, интересантно је да се данас њихово ангажовање и стваралаштво помињу само на научним конференцијама и трибинама, а да се трагови сећања на ове француске интелектуалце, који су носиоци ордења и Краљевине Србије и Краљевине СХС (Југославије), губе у периоду од Другог светског рата. Поменуте личности су препуштене забораву и немају ни улицу која би носила њихово име.
У међуратном периоду, савременици су писали да је након повлачења српске војске француски посланик Оноре предложио, а парламент прихватио, да се у француске школе прими 500 ученика. У мисију преузимања и довођења српске деце на школовање у Француску, послат је професор Вита и неколико сестара. Циљ је био да дођу у Албанију, прихвате и доведу децу. Они су на путу ка Албанији нападнути и лађе су потопљене, а само се професор Вита спасао. Иако је француско настојање да се спасу млади Срби пратила трагедија, убрзо су се српска деца, од којих су нека имала и мање од 10 година, нашла у Марсеју и другим градовима Француске, као и на Корзици. О школовању Срба у Француској остала су бројна писана сведочанства. У време обележавања стогодишњице Великог рата угледна издавачка кућа „Прометеј“ објавила је рукопис Зорана Радовановића под називом „Срби на Корзици“, који представља документовано сведочанство опоравка, школовања и избеглиштва Срба на Корзици у време Великог рата. Поред писања књига и чланака, један од начина чувања сећања на улогу Француске након слома Србије у прихвату српских ђака и избеглица јесте додељивање одликовања. Добар пример неговања сећања јесте да је на Сретење 2020. године у згради резиденције српског амбасадора у Паризу уручен Сретењски орден другог степена градоначелнику француског града Жозије, у коме је био смештен Универзитетски батаљон у време Великог рата.
Прошле године су Сорбона Парис IV и Институт за политичке студије из Београда, у оквиру пројекта билатералне сарадње у области науке сарадње Павле Савић и подршке Француског института и амбасаде, организовале конференцију – омаж 180. годишњици дипломатских односа. Поменута конференција свечано је отворена 26. јуна на дан када су пре 103 године све француске новине извештавале о „патриотској манифестацији на Сорбони“ и у француским школама. Писале су о храбрости Срба – малог народа са Балкана. Упоредо, међу Србима у изгнанаству, на школовању у Паризу и другим градовима Француске, на Крфу, у окупираној отаџбини и онима који су кретали пут Солуна, одакле ће две године касније заједно са војницима Франше д’Епереа започети ослобађање Србије, проносио се глас о подршци француског народа и државе њиховој борби за слободу, за мир, за правду. Они који су се већ дивили француској култури и по угледу на њу покушавали да изграде српску, гледали су у Маријани заштитницу. Широм Француске обележавао се Српски дан, зачела се идеја о „вечитом пријатељству“, а главни носиоци били су Викор Берар, Емил Оман и Ернест Дени. Тада су израђене и медаље Слава Србији, које и данас у колекцији Народног музеја, Историјског музеја Србије и приватним збиркама сведоче о Српском дану у Француској 1916. године. Такође, један део велике и значајне изложбе „Крај Великог рата“, која је обележила 2018. и 2019. годину у Историјском музеју Србије, био је посвећен сарадњи поменутих интелектуалца и настојању да се њихова дела отргну од заборава.
Након Великог рата у време Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, касније Краљевине Југославије, у штампи и јавности биле су присутне информације о француским интелектуалцима који су подржавали Србе, а посебно о државницима, који су дали посебан допринос у лечењу и школовању српских ђака и избеглица у Француској. Поред Клемансоа, Бријана, Милерана, интересантно је да су истицане заслуге и других. Коста Петровић, некадашњи српски дипломата у Паризу, је у време десете годишњице краја рата записао: „Панлеве је као Министар просвете примио, 1915. и 1916. године, у француске школе преко три хиљаде наше деце, која су се спасила из Албаније, а када је био председник Министарства, његова влада је дала нашим студентима 80 стипендија, које још и данас ужива наша омладина у Француској“. Трагови сећања о тим „судбоносним данима“, како их Петровић назива, указују да је посебно истицано пријатељство француског народа, које се Србима „указивало на сваком месту, а свуда су предњачили званични представници државе, доказујући да тај широки покрет, који је потекао из дубине осетљиве душе француског народа, добија полет са највиших места, од стране одговорних државника“. Сто година касније, у Србији пре свега називи улица сведоче о значају који су за српски народ имали неки од поменутих француских државника, на пример Клемансо и Поенкаре.
Улога државе, али и појединаца, у неговању места сећања и симбола француско-српске сарадње крајем 1915. и 1916. године значајна је за даљи развој француско-српских односа и боље разумевање међу државама. Траговима сећања данас ходају потомци оних који су заједно ратовали и професионалци посвећени историјским истраживањима и организовањем музејских поставки. Поред породице генрала Франше д’Епереа, сећају се и потомци Огиста Бопа, француског посланика у Србији, који је о повлачењу српске војске публиковао књигу „Од Ниша до Крфа“. Прилком промоције књиге „Српско повлачење 1915/1916 Француска сведочанстава“, коју је приредио др Станислав Сретеновић, у Београду је говорио и Жак Боп, потомак Огиста Бопа. Колико је велика везаност потомака оних који су помагали Србе након катастрофе 1915. године сведочи и интерсовање унука Виктора Берара, који се након неколико научних радова јавио ауторки овог есеја и изразио жељу да стекне нова знања о француско-српским везама кроз историју. За смештај вредних предмета у српске и француске музеје, који сведоче о Французима и Србима у периоду Великог рата, заслужан је историчар Жан Пјер Вернеј. Као извршни директор Војног музеја Великог рата у граду Мо (Musée de la Grande Guerre de Meaux), од 2005. године утицао је на представљање учешћа Србије у Великом рату, а одликован је пре пет година Орденом српске заставе трећег степена.
У време стогодишњице Великог рата покренута су питања шта је остало у сећању потомака оних који су се заједно борили, школовали, лечили током тих тешких година. Ко се сто година касније сећао како је један млади Србин по повратку у отаџбину записао своје сећање на уточиште које му је пружила Француска након слома Србије: „Скрхани, као младе биљке, пали смо, ношени неодољивим ураганом, на гостољубиво тле Француске. У тој нашој другој домовини, којој никад не можемо бити довољно захвални, наишли смо на тако срдачан пријем и удобност, а своје школовање могли смо продужити, и завршити га у крају који се с правом може назвати земаљски рај, а о коме смо до тада смели једино да маштамо”. Ко се сећао како је Шарл Дил писао о „јуначком народу са Балкана“ и „читавој једној славној прошлости“ Срба, а Виктор Берар, професор Сорбоне, носећи један камен са Газиместана, са Косова и Метохије, организовао прихват српских ђака и избеглица и писао брошуру „Србија“ у којој је Србе упоредио са јунацима Термопила? Сви поменути текстови настали су након повлачења кроз Албанију до Крфа и помоћи коју су пружили савезници, што је и обликовало идеју „вечитог пријатељства“ два народа. Ипак, геополитичке промене, међународни односи, социјалистички период у Југославији, рат на простору бивше Југославије, бомбардовање 1999. године, као и неконтинуирана брига о наслеђу прошлости утицали су да дође до заборава и потискивања сећања на поменуте догађаје, процесе, појаве и личности. Показало се да су за актуелне дипломатске односе магловита сећања, уз нове култрне политике, била велики изазов. Међутим, иако се у време комеморативних свечаности у Паризу новембра 2018. године, Србија осећала понижено, грешка која је настала и обележавање стогодишњице вратило је места сећања, у оном смислу како је то дефинисао Нора, преко појединаца и породица оних који су заједно ратовали у оквире породица и кругове пријатеља, а потом у шире друштвене оквире. Тако смо били сведоци и да је назнака нове француске стратегије за Балкан из априла 2019. године у Београду започела одавањем почасти Милунки Савић и говором француског председника Макрона на српском језику испред Споменика захвалности Француској.
Остави коментар