Аутор: др Александра Колаковић, виши научни сарадник Института за политичке студије
Након три године од почетка рата у Украјини главна тема јесте пут ка успостављању мира. Ово је негде било очекивано још од кампање за америчке изборе јер је Доналд Трамп обећавао да ће зауставити рат у 48 сати по доласку на власт. Ипак, иако до тога није дошло, интензивирали су се односи и контакти између главних сила и актера у међународним односима и посебно контакти између Сједињених Америчких Држава и Русије утицали на јачање страха да би кроз преговоре не само Украјина већ и Европска Унија, остала у другом плану. Француски председник Емануел Макрон био је последњи европски, али и светски лидер који је пре избијања рата разговарао са Путином, али је након извесног периода настојања да се одржава линија комуникације са Путином и предлога да се изађе из сукоба на тај начин што Русија неће бити понижена, дошао до позиције у којој Француска војно и политички подржава Украјину. Од самог почетка сукоба безбедност и будућност Европе изједначавана је са судбином Украјине. Стога су иницијативе Доналда Трампа у контексту комуникације са Путином и успостављања мира, уз увођење пореза и такси закомпликовале односе међу западним савезницима као и избор модалитета подршке Украјини.
Дан након што је у Немачкој на парламентарним изборима Фридрих Мерц успео да освоји највише гласова и крене у процес формирања владе чиме је назначена јаснија могућа будућа сарадња Француске и Немачке у оквирима ЕУ, као и по питању Украјине, Емануел Макрон преузима иницијативу и одлази у посету Доналду Трампу. Упоредо, најављене су и две важне такође посете Доналду Трампу, односно Мајку Рубију, од стране Кира Стармера, премијера Велике Британије, односно Каје Калас, високог представника ЕУ за спољну политику и безбедност. Дипломатска офанзива европских лидера и политичара отворила је потребу која се негде већ назирала децембра месеца када је Доналд Трамп посетио Париз приликом отварања рестаурираног Нотр Дама и приликом Маскових ставова о немачким изборима и подршке АДФ-у да се јасније дефинишу односи на релацији САД – ЕУ, као и да Европа мора пронаћи решења за европску колективну безбедност.
Трампова најава да жели да преговара о миру само са Путином утицала је на потребу Макрона за хитном мисијом у Вашингтону како би омекшао амерички став о Украјини и убедио америчког председника да ти преговори не би довели до трајног мира и заштите украјинских, али и европских партнера. Наставак америчке подршке Украјини уз поштовање њеног суверенитета и обезбеђивања европских интереса били су оквири Макронове аргументације пред Трампом уз инсистирање да Русија представља егзистенцијалну претњу за европске земље јер постоји неповерење да ће Путин поштовати потенцијално склопљени мир. Сличан оквир аргумената долази и из Брисела као и из Лондона. Калас је тако навела да ако је реч о Европи и Украјини у разговорима Трампа и Путина да онда морају и Украјина и Европа да се усагласе са таквим договором. Кир Стармер са којим је Емануел Макрон у току претходне године кроз оживљавање сећања на срдачну Антанту из 1904. године и савезништво у ратовима постепено успостављао нове редефинисане односе Француске и Велике Британије координисано је своју посету са француским председником. Трогодишњица украјинског рата и Трампова иницијатива за миром тако су отвориле питање политичког јаза између САД и Европе као и питања европског крила НАТО-а. Такође, индикативан је и наратив у коме са друге стране Атлантика реч „диктатор“ није више везана за Путина већ за Зеленског.
Док су министри спољних послова Европске уније одобравали шеснаести пакет санкција Русији које погађају различите секторе и настоје да ослабе ратне напоре Русије одржана је и неформална размена мишљења са шефом украјинске дипломатије у оквиру Савета Европске уније за спољне послове, а Емануел Макрон је настојао да се избори са ставовима америчког председника о рату у Украјини. Састанак америчког и француског председника у Белој кући очекивано се углавном водио око улоге и финансирања рата у Украјини, при чему је амерички председник наглашавао трошак и терет САД. Доналд Трамп је инсистирао да Европа преузме главну улогу у осигуравању дугорочне безбедности Украјине што је у складу са његовим ставовима да тежи да промовише нови пут мира и спречавања Трећег светског рата. Као први западни политичар који је након готово три године рата разговарао са Путином, Трамп верује да се са њим може договорити споразум о окончању рата, као и да би прихватио европске мировне снаге у Украјини. Ово је уз изјаву Емануела Макрона да је Француска разговарала са Великом Британијом о распоређивању мировних снага на тлу Украјине, као и да су друге земље спремне да се придруже тим напорима (њих око 30) једна од нових ствари које су се чуле након овог разговора. Иако је француски председник након разговора, након што се осврнуо и на традиционално савезништво са САД током два светска рата, подвукао солидарност и подршку САД, као пресудне. Став Француске је јасан и мир за Француску не може значити капитулацију Кијева као и да је Украјина „сада држала напредни фронт наше колективне европске безбедности“. Безбедносне гаранције које подразумевају обезбеђивање услова за украјински суверенитет, али и за цео регион, односно Европу постале су питање које се прелива ка самом функционисању Европске уније у будућности. Изјаве француског председника о потреби стратешке аутономије Европске уније и настојања да се кроз стратешки компас Европске уније ојача сектор европске колективне безбедности тако су постале изнова актуелне. Разговори између Макрона и Трампа под окриљем идеје да Европљани треба да учине више за безбедност и одбрану у самој Европи био је и увод не само у разговоре са британским премијером, већ и са председником Украјине, Володимиром Зеленским. За Доналда Трампа ово је отварало пут ка финализовању споразума о критичним минералима који су постали битни у контексту враћања онога што је Америка уложила, из његове перспективе гледано. Међутим, сведоци смо, као и читав свет да до тога није дошло, као и да је украјински председник са својом делегацијом замољен да оде из Беле куће.
Док се цео свет бавио анализом мимике и гестова америчког председника, јавним разговором који је вођен са Зеленским као и генерално, америчким ставом о нуклеарној кризи, лидери Европске уније су се састали са својим британским партнерима у Лондону како би заузели свој став о догађајима који су довели у питање, не само подршку Украјини и даља финансирања, већ и питање будућности европске безбедности. Идеја Кира Стармера јесте да се појача европска акција за Украјину као и да сигнализира колективну и непоколебљиву подршку праведном и трајном миру. Један од очекиваних резултата овог састанка који је у Москви означен „русофобичним“ усмерен је и ка обнављању односа између Зеленског и Трампа. Наравно, европска перспектива наставка тих разговора подразумева очување суверенитета Украјине и другачији формат који би водио трајном миру, кроз безбедносне гаранције. Питање које лебди у ваздуху није спремност Зеленског да потпише споразум о критичним минералима са САД, већ обустављање или наставак војне помоћи која из САД стиже у Украјину. Европа настоји да обезбеди чврсте безбедносне гаранције као вид дугорочне подршке Украјини, што подразумева по схватањима француског председника учествовање свих, а посебно великих европских држава – Француске, Немачке и Италије. Овде је посебно интересантан положај Италије, то јест Ђорђе Мелони која била једина из те европске тројке позвана на инаугурацију Доналда Трампа, а која је сада изјавила да је њен кључни циљ да не дозволи да Запад буде подељен око преферираног приступа решавању кризе. Италија је тако постала веома важан медијатор деликатне и сложене ситуације. За сада је јасно да још увек нема јединственог и конкретног плана, посебно у контексту распоређивања европских трупа у Украјини.
У време трогодишњице рата у Украјини, Европска унија не само да размишља о трајном миру, већ и о својој безбедносној будућности. Урсула Фон Дер Лајен у том контексту наглашава значај увећања улагања у одбрану, дужи временски период, док Емануел Макрон и Кир Стармер предлажу план који би не само осигурао прекид ватре и вишенедељне преговоре као и једномесечно примирје водио ка преговорима о трајном миру. Очигледна идеја Макрона и Стармера јесте да се, не само Украјина, већ и европске државе, као и Велика Британија врате за преговарачки сто. Наставак војне помоћи Украјини и повећање економског притиска на Русију, трајан мир који би осигурао суверенитет и безбедност Украјини као и учешће Украјине у мировним преговорима и спречавање било какве будуће инвазије Русије на Украјину подразумева из европске перспективе и коалицију која ће гарантовати и бранити мир у Украјини.
Различите иницијативе и идеје још увек имају нејасан облик, али је чињеница да европски лидери морају мењати стратегије и планове па чак можда и како их Ђорђа Мелони позива да размишљају „ван оквира“ о потенцијалним трансатлантским решењима. Иако се појавила идеја европског нуклеарног кишобрана ипак се чини, за сада далеко, мада пут ка трајном миру очигледно захтева нове идеје и решења. Чини се да је британски премијер Стармер негде назначио тај будући пут, рекавши да су САД и даље савезник, као и да су разговори у Лондону иако на раскрсници историје, засновани на чињеници да ће Европа сарађивати са САД. Видећемо у будућности да ли је пољски премијер Доналд Туск био у праву када је рекао да се Европа пробудила.
Остави коментар