Аутор: Јованка Симић, новинар
Три визуелна сведочанства о три догађаја пресудна по Србе у Хабзбуршком царству и Аустроугарској монархији – Мајска скупштина (1848), Благовештенски сабор (1861) и Велика народна Скупштина ( 1918) – оставили су нам уметници тог времена Павле Симић, Влахо Буковац и Анастас Боцарић.
Јединствен визуелни документ о Мајској скупштини, одржаној од 1/13. до 3/15. мајa 1848. у Сремским Карловцима, на којој су Срби, на принципима европске револуције једнакости и слободе, свој народ означили као „политички слободан и независан под домом аустријским и општом круном угарском“ и прогласили аутономну област Српску Војводину – оставио је нараштајима новосадски сликар Павле Симић (1818–1876). Реч је о уљу на платну (88×115,5 цм) које је аутор назвао „Српска народна скупштина 1. маја 1848.” Ово велико уметничко – историјско сведочанство о бурној епохи, пратила је у претходном времену несмањена пажња због његовог националног значаја, али и стога што се слици губио траг све до 1976. године када је пронађена у Будимпешти. Од тада заузима централно место у сталној поставци Галерије Матице српске у Новом Саду.
Уметник је био један од 175 учесника Црквено-народног сабора у Сремским Карловцима на којем су представници Срба прогласили аутономну област која је обухватала Срем, Војну границу у Срему, Барању и Бачку с бечејским и шајкашким окрузима (такође део Границе) и Банат са Војном границом и кикиндским округом. Изабрали су тада Срби и свог војводу, граничарског пуковника огулинске регименте Стевана Шупљикца. Карловачка митрополија уздигнута је на ранг патријаршије, а митрополит карловачки Јосиф Рајачић рукоположен је у српског патријарха те постао поглавар Српске православне цркве у Угарској, стекавши статус који је некада имао Арсеније Трећи Чарнојевић (1633–1706).
Сликар Симић се после сабора повукао у Срем, нашавши прибежиште у фрушкогорском манастиру Кувеждин. Под утицајем игумана Никанора Грујића, једног од најистакнутијих учесника Мајске скупштине, у том манастиру током боравка насликао је композицију слике „Мајска скупштина“, која је постала једно од најважнијих општих места националне свести српског народа. У средини платна, на узвишеном месту, испред старе конзисторијалне зграде с аркадама у позадини, приказан је новоизабрани патријарх Јосиф Рајачић који се обраћа окупљеном народу. Патријарх у левој руци држи оригиналне царске привилегије с печатом, које је цар Леополд I доделио Србима 1690. године, непосредно пред Велику сеобу. Поред патријарха, Симић је насликао главне скупштинске говорнике: Никанора Грујића с књигом у руци и протосинђела Сергија Каћанског, Светозара Милетића, Ђорђа Стратимировића и друге окупљене представнике народа. Био је то најбројнији групни портрет у новијој српској уметности. Учесници Скупштине били су припадници различитих генерација и сталежа који су дошли из свих крајева тадашње монархије, чиме је истакнуто јединство српског народа у идеји и борби за остваривање националних права, без обзира на територијалну подељеност.
Историчари ликовне уметности наглашавају да је слика „Мајска скупштина“ од тренутка настанка истицана као аргумент националног легитимитета и континуитета српске националне идеје и борбе српског народа у Аустроугарском царству за остварење националних и грађанских права. Да би постигла тај циљ и била доступна широкој јавности, слика је графички умножена. По ауторовој идеји и цртежу, слику је 1863. године литографисао бечки литограф Јозеф Антон Бауер.
Уље на платну „Српска народна скупштина 1. маја 1848.” јесте најпознатија, али не и једина историјска композиција уметника који је основна сликарска знања стекао у Новом Саду, у сликарској радионици досељеног Италијана Алојза Кастање, а школовање наставио на Академији уметности у Бечу. Познато је и његово дело „Илија Бирчанин плаћа данак Турцима“ и „Хаџи Рувим и Хаџи Ђера“ (1848). У том периоду насликао је и знатан број портрета и сликарских црквених целина – иконостас и зидне слике у манастирској цркви Светог Саве и Симеона Немање. Осликавао је цркве у Руменки, Ђурђеву, Шапцу, Старом Футогу, Новом Бечеју, Сенти, Николајевској цркви и Алмашкој капели у Новом Саду, Башаиду, Глини, манастиру Ораховици, Сомбору, Земуну… У свом раду ослањао се на штампане илустроване Библије. Преминуо је 1876. године у Новом Саду а почива на Алмашком гробљу.
Друго вредно визуелно сведочанство о историјату Срба северно од Саве и Дунава настало је 53 године доцније. Уље на платну „Благовештенски сабор у Сремским Карловцима 1861“ академик Влахо Буковац насликао је по поруџбини српског трговца Петра Николића 1901. године и „оверио“ га ћириличним потписом. Томе су претходили историјски догађаји: уместо признавања Српске Војводине у територијалном саставу какав је „обележила“ Мајска скупштина, Беч је прогласио другачију област – Војводство Србију и Тамишки Банат са средиштем у Темишвару. У састав области није ушла Војна граница, српска територија обухватала је тек део Срема, док је остатак припао Троједној краљевини. Новоосновано Војводство Србија у доброј мери изневерило је српска очекивања. Срби у тој области нису чинили већину, а администрација је била у рукама немачких чиновника и официра. Титулу војводе аустријски цар задржао је за себе, а власт над том територијом у потпуности је преузео Беч. Аустрија је завела апсолутизам. Војводство Србије формално је постојало 12 година. Прикључено је Угарској 1860. године. Да би, ипак, ублажио огорчење Срба због укидање Војводства Србије и Тамишког Баната, цар је сазвао српски сабор у Сремским Карловцима на Благовештење 1861. године на којем су могли да учествују само Срби из Угарске. Дозволио је да се расправља о политичким питањима. Нису Срби много очекивали од овог сабора, али су се ипак окупили. Сабор је трајао од 2. до 20. априла. Председавао је патрихјарх Рајачић, а међу 75 учесника били су и Светозар Милетић, Јован Суботић, Ђорђе Стратимировић… Затражене су од Беча гаранције српске аутономности и националног развоја у оквиру аустријског царстава. Закључци су предати цару, али ни они нису били реализовани. У годинама које су уследиле повремено су одржавани црквено-народни сабори али су решавали питања школе и цркве, а не и аутономије.
Свестан да ће упркос свему Благовештенски сабор заузимати истакнуто место у историји, српски трговац Петар Николић, поводом четири деценије од тог догађаја, склопио је уговор с академиком Буковцем да наслика уље на платну (122 x 192 цм) на онову постојеће литографије. Између уметника и наручиоца све је било дефинисано на папиру: димензије слике, обавезна употреба масних боја као и да аутор дело треба да потврди ћириличним потписом, што је Буковац и урадио, написавши у доњем десном углу „Влахо Буковац, Цавтат 1901“. Уметник је приказао на слици 82 аутентична портрета учесника сабора – припадника СПЦ, политичких странака и грађана.
Уговорна одредба о „масним бојама“ имала је велики значај јер је Буковац радио на основу црно-беле штампане литографије која је настала у време трајања црквено-народног сабора одржаног на Благовести. Слика је била одавно позната и многоструко умножавана а Буковац је имао задатак да је поводом јубилеја оживи у колору. Буковчево платно умножавано је у виду олеографије како би доспело у све крајеве где живе Срби, са намером да јача национални идентитет и родољубива осећања. Зато је било важно да се она ради по предлошку који је настао у време сабора када је литограф, користећи портрете учесника, начинио ту композицију.
Готово филмски заплет у вези са овим делом догодио се 1993. године када је оно украдено из дворца породице Дунђерски у Челареву, депанданса Музеја Војводине. Нађено је после готово три деценије у Женеви и заједничким деловањем више институција и установа културе Србије враћено у Музеј Војводине августа 2022. године. Тада је слика изложена на свега осам сати, а затим предата конзерваторима Покрајинског завода за заштиту споменика културе да би ових дана први пут била представљена поклоницима уметности и историје. Ово изузетно сведочанство својом историјском аутентичношћу, уметничким вредностима и музеолошким значењима представља културно благо од непроцењивог значаја Републике Србије.
Укидање српске аутономије у свести Срба је још јаче учврстило уверење да решење српских националних интереса више не треба тражити у оквирима „шугаве аутономије“, него изван Аустроугарске монархије. Свој вишевековни сан, уједињење с браћом преко Саве и Дунава, своју истинску слободу и спас успели су да крунишу 25. новембра 1918. на Великој народној скупштини Срба, Буњеваца и осталих Словена, одржаној у Новом Саду. Прешли су мукотрпан и дуг пут на народном збору у Баји (1694), на Темишварском сабору (1790), Мајској скупштини (1848) и Благовештенском сабору (1861). Одлука о присаједињењу Барање, Бачке, Баната (дан раније и Срема) Краљевини Србији, у Новом Саду донета је на Скупштини у хотелу „Гранд хотел Мајер” (данашња зграда Војвођанске банке), а међу 757 делегата било је и седам жена. Проглас о присаједињењу прочитао је Јаша Томић, зет Светозара Милетића. У чувеној беседи поручио је:
„Косовски мученици, сретно вам ослобођење! Ми нисмо сами… Може ли бити да и ви не видите како на прозорима ове дворане ударају пахуље белога снега, а у њима је дух оних који се нису још ни родили и који ће тек доћи, дух будућности наше. Јесмо ли добро урадили присајединивши се Србији? Ако питамо срце, казаће: учинили сте по мени! Ако питамо памет и она ће нам то казати!“
Овај историјски догађај верно је овековечио на платну сликар Анастас Боцарић (Будва, 1864– Пераст, 1944). Пореклом из старе српске породице која вуче корене из Тесалије, Боцарић је имао буран уметнички живот. Првих година великог рата, једна од првих жртава била је његова слика „Гуслар на збору“ која је изгорела у згради српске Народне скупштине при бомбардовању Београда. Боцарић је тада живео у Сарајеву где му је представник бечке владе понудио 1000 форинти да уништи и скицу тог изгорелог дела. После те „непристојне понуде“ уметник је избегао у Србију. Слику Велике народне скупштине, према сведочењу његових потомака, почео је да израђује по наруџбини суботичке општине 1922/23 године. О поруџбини нема писаних трагова. Због лошег здравља уметника, слика никада није била потпуно завршена, што је оку лаика тешко уочљиво. Градски музеј у Суботици од 1954. године имао је у свом фонду ово изузетно платно које представља најверније сведочанство кључног историјског догађаја за Војводину у 20. веку.
Ово дело је у депоу Градског музеја провело деценије, заборављено као и историјски догађај о којем је сведочило. Године 1993, поводом 75. годишњице Присаједињења, држава Србија је коначно препознала значај овог догађаја. Слику су рестаурирали и конзервирали стручњаци Горан Болић и Раде Миловић. После рестаурације слика је уочи свечаности и тематске изложбе пресељена у Музеј Војводине у Новом Саду а од 2018. године, поводом века од присаједињења, добила је централно место у новоуспостављеном Музеју присаједињења у Новом Саду. У том простору данас се чува успомена на славне новембарске дане 1918. године, када су Банат, Бачка и Барања постали део Краљевине Србије.
ЛИТЕРАТУРА
Адамовић, Јова: „Привилегије српског народа у Угарској и рад Благовештенског сабора 1861“, Загреб, Српска штампарија (1902)
Гавриловић, Славко: „Срби у Хабзбуршкој монархији од краја XVIII века до средине XIX века“, Београд, Српска књижевна задруга (1981)
Крестић, Василије: „Срби и Мађари у револуцији 1848–1849 године,“ САНУ, Београд (1983)
Крестић,Василије: „Срби у Угарској 1790–1918“, Нови Сад, Матица српска (2013)
Попов,Чедомир;Попов,Јелена: „Аутономија Војводине – српско питање“, Сремски Карловци: Кровови (2000)
Остави коментар