ТРОЦКИ И ЦРВЕНА АРМИЈА

Аутор: мср Срђан Граовац, историчар

 Октобарска револуција 1917. године представљала је велики тријумф бољшевика, који је омогућио успоставу комунистичке власти у Русији. Међутим, био је то тек почетак. За руске комунисте уследило је време бројних изазова у којима је у револуцији преузету власт требало не само учврстити, већ и очувати. Посебно тежак период дошао је са 1918. годином, када је отпочео крвави грађански рат у ком су се бољшевици нашли са једне, а готово све друге руске политичке групације са друге стране. Кључну улогу тада је одиграла Црвена армија, оружана сила бољшевичких власти. Изникла из револуционарне Црвене гарде, калећи се и јачајући у крвавој борби грађанског рата, ова народна војска радника и сељака за кратко време прерасла је у моћну милионску армију. Немилосрдно се обрачунавајући са својим непријатељима, црвеноармејци су победоносно окончали своје војевање, чиме су очували тековине Октобарске револуције и утемељили комунистичку власт у Русији. Посебну улогу у тим догађајима имао је народни комесар војске и морнарице (од 1918. до 1925. године), иначе истакнути револуционар и марксистички теоретичар, Лав Давидович Бронштајн Троцки. Управо он сматра се творцем Црвене армије и најзаслужнијим за победу бољшевика у том судбоносном грађанском рату.

Лав Троцки рођен је 7. новембра 1879. године у селу Јановка, недалеко од Јелисаветграда у Херсонској области данашње Украјине, а тадашњој Херсонској губернији Руског царства. Био је пето од осморо деце у породици Ане и Давида Леонтијевича Бронштајна. Породица Лава Троцког била је јеврејског порекла, а у Јановку су се доселили како би се бавили пољопривредом. Испрва сиромашно имање Давид и Ана су сопственим радом и пожртвовањем уздигли у ред богатијих пољопривредних газдинстава. Уосталом, о томе сведочи и чињеница да су имали своје упосленике, као и то што су омогућили деци да стекну квалитетно образовање. Троцки је похађао немачку евангелистичку школу у Одеси, да би потом наставио да се образује у Николајеву. Управо у том малом лучком граду на црноморској обали током 1896 године Троцки се повезао са различитим левичарским групама и појединцима. У том периоду он усваја левичарску идеологију, којој ће остати веран до краја живота. Међутим, већ 1898. године у опсежној рацији руских безбедносних служби ухапшена је већа група тамошњих левичара, међу којима је био и Троцки. Наредних више од годину дана провео је у затворима у Николајеву, Запорожју, Одеси и Москви, да би 1900. године био осуђен на казну четворогодишњег прогонства у Сибир.

Суштински, његов живот се није много разликовао од живота других истакнутих руских револуционара. Рад у илегали, хапшења, затвори, прогон у Сибир – све су то били обрасци по којима су живели готово сви истакнути руски револуционари тог времена. Иначе, боравак у Сибиру политички прогнаници користили су како би читали, писали и теоријски се усавршавали. Поред свега тога, Троцки је време проводио и у лову. Међутим, већ 1902. године Лав Давидович је побегао из Сибира како би се прикључио својим политичким истомишљеницима на западу Европе. Том приликом, кратко се задржао у Перму, где је пришао Искри, огранку листа руских социјалдемократа који је излазио у Лондону. Након напуштања домовине коначно се обрео у британској престоници, која је у том тренутку представљала центар окупљања руских комуниста. Управо ту у Лондону Троцки се коначно упознао са Лењином, коме ће у пресудним годинама за руску револуцију постати један од најближих и свакако најспособнијих сарадника. Под псеудонимом „Перо“, Троцки се истакао као један од најплоднијих аутора који су објављивали у Искри. Већ тада он је представљао неког ко се етаблирао као истакнути представник млађе генерације руских социјалдемократа. На Другом конгресу Руске социјалдемократске радничке партије (РСДРП), иако је био близак Лењину, није подржао његову бољшевичку фракцију. Иначе, Лењин и његови истомишљеници залагали су се за чвршћу страначку организацију и снажну партијску дисциплину, као кључну баријеру фракционаштву, кобној бољци готово свих руских левичарских политичких организација. Троцки је током тог историјског раскола у РСДРП стао уз Јулија Мартова и мењшевике. Додуше, само привремено. Убрзо је заузео неутралну и помирујућу позицију. Све до избијања Фебруарске револуције 1917. године Троцки је бирао „средњи пут“, између бољшевика и мењшевка, са јасном намером да ради на измирењу ове две фракције РСДРП-а. Управо такав став био је узрок његовог размимоилажења и неслагања са Лењином, практично све до 1917. године, када су се обојица нашли у Русији и када су поново били на истим политичким таласним дужинама.

У домовину Троцки се вратио пре 1917. године, тачније 1905. године. Избијање револуције био је и више него ваљан разлог да се преко Кијева упути у Санкт Петербург, престоницу царске Русије и епицентар тадашњих политичких превирања. Управо у тим драматичним моментима до изражаја је дошла сва његова лична способност. Изузетан говорник, благословен снажном харизмом, Троцки је представљао ауторитет који су људи поштовали, волели да слушају и били спремни да беспоговорно следе. Иако је имао тек двадесет и шест година високо се истако у маси истомишљеника жељних да одиграју улогу великих револуционара. У том периоду изабран је прво за потпредседника, а затим и председника Петроградског совјета. Међутим, та револуција доживела је слом, а Троцки, као и многи његови саборци, похапшени су и прогнани у Сибир. Међутим, исто као и претходног пута, Лав Давидович искористио је прву прилику како би побегао и докопао се Западне Европе. Управо у иностранству дочекао је избијање Првог светског рата. Након вести да се у Русији догодила Фебруарска револуција 1917. године, напустио је САД и упутио се у отаџбину. Долазак Троцког у епицентар политичких дешавања, у револуционарни Петроград, представљао је један од кључних момената за Руску револуцију, али и његову политичку судбину. У данима и месецима који су уследили стварала се историја. Троцки није допуштао да догађаји пролазе мимо њега, већ је у свим важнијим дешавањима узео значајно, а неретко и пресудно учешће. Током чувених Јулских немира, као непријатељ режима Керенског, доспео је у затвор. Међутим, убрзо је од истих тих власти био ослобођен, како би бранио престоницу од контрареволуционарних снага Лава Корнилова. Бољшевици и Троцки представљали су политичке противнике Александра Керенског, али исто тако били су му неопходни у борби против снага реакције. Управо у тим тешким моментима за опстанак револуционарних тековина бољшевици су се истакли личном иницијативом и изузетном храброшћу, а Троцки способношћу да окупи, мобилише и организује масе. Корнилов и његове снаге тада су доживели потпуни фијаско. Трупе контрареволуције распале су се и пре него што су стигле до престонице. Са друге стране, бољшевике и Троцког грађани Санкт Петербурга доживели су као спасиоце револуције. У том тренутку, њихова популарност била је у зениту.

Новонасталу ситуацију бољшевици су искористили да обезбеде већину у Петроградском совјету, што је омогућило Троцком да поново, након дванаест година, дође на његово чело. На тај начин он је објединио две важне позиције, лидерско место у Совјету и вођство у Комитету за борбу против контрареволуције. Управо са тих позиција Троцки је оперативно спровео у дело Лењинове замисли о новој, овај пут искључиво бољшевичкој револуцији. Октобарска револуција је резултат Лењинових планова и идеја, његове изузетне способности да изабере најбољи моменат за деловање и да правовремено зада смртоносан ударац политичким противницима. Лењин је препознао изузетне организационе и оперативне способности Лава Троцког и зато му је поверио да те његове планове прво до перфекције разради, а затим и филигрански прецизно спроведе у дело. Осмишљена од Лењина, а спроведена од Троцког, Октобарска револуција представљала је до тада највећи успех у каријери овог истакнутог бољшевичког двојца. Власт у Русији коначно се нашла у њиховим рукама.

Међутим, већ тада видело се да је то само лакши део посла и да ће бити много теже да се та власт учврсти и очува. Лењин је заузео место председника Савета народних комесара, бољшевичке владе Русије, а Троцки је постао комесар за иностране послове. Са тих позиција ухватили су се у коштац са нагомиланим проблемима, чије решавање је неретко деловало као немогућа мисија. Први задатак Троцког након револуције био је излазак Русије из рата, што је представљало једно од најважнијих обећања бољшевика датих народу пре доласка на власт. Преговори Троцког са немачком страном крунисани су чувеним Брест-Литовским миром марта 1918. године. Тим мировним уговором, бољшевици су се морали одрећи значајног дела територије на којем су живеле десетине милиона поданика некадашњег Руског царства. Био је то понижавајући мир, али по мишљењу бољшевика једини могући начин да се све снаге револуције концентришу на обрачун са кључним, унутрашњим непријатељем. Од победе у рату против огорчених политичких и идеолошких противника унутар земље, зависила је судбина нових бољшевичких власти, а не од немачке солдатеске која је и подржавала револуционарне процесе у Русији не би ли је избацила из рата. Лењин је то добро знао и зато је, без обзира на све, пристао на Брест-Литовски мир. Иначе, у марту 1918. године нове власти и Русији, које су престоницу преселиле у Москву, под директном контролом држале су тек део територије некадашње империје. И то само онај средишњи око Москве. Свуда по рубовима некад моћне империје стварали су се антибољшевички покрети леве и десне провинијенције, неретко директно подржани споља, које је једино повезивала жеља да се обрачунају са бољшевицима. Свестан да му власт виси о концу и да ће је очувати једино стварањем јаке армије Лењин се обратио Троцком. Као што му је и пре тога поверавао решавање најважнијих питања, мировне преговоре са Немцима и оперативно спровођење Октобарске револуције, сада му је дао још један судбоносан задатак – да кроз борбу, окружен непријатељима, формира армију која ће заштитити тековине бољшевичке револуције.

Треба нагласити да је Савнарком у том тренутку располагао са неколико десетина хиљада припадника Црвене гарде, релативно малобројних, слабо обучених и опремљених, као и нестручно вођених борбених трупа. Троцки се нашао пред наизглед немогућим задатком, да са таквом војском заштити тековине Октобарске револуције. Лав Давидович је добро разумео да он није официр, да не познаје војну стратегију и да ће његов примарни задатак бити да обезбеди оружје, муницију, официрски кадар, односно, да организационо и логистички припреми трупе за највеће напоре. За почетак у Црвену армију увео је строгу дисциплину, коју су многе његове партијске колеге сматрале реликтом прошлости. Револуционарну добровољност заменила је наредба о општој мобилизацији. Одузео је могућност војним комитетима при јединицама да самостално одлучују о извршавању наређења добијених са више инстанце. Укључио је, за почетак, више стотина, а касније више десетина хиљада бивших царских официра у бољшевичку армију, што је такође изазвало бројне протесте његових партијских другова. Дубоко свестан да уз сву добру вољу, па и таленат, партијски кадрови не могу успешно водити нарочито велике војне формације, Троцки се морао обратити официрима царске војске. Црвена армија је на тај начин добила искусно и стручно вођство. Могла је да спроведе квалитетну обуку нових регрута, док је анархија, неретко кључни проблем бољшевичке војске до доласка Троцког на њено чело, у највећој мери зауздана.

Предузете реформе неретко су Троцког доводиле у сукоб са партијским друговима, посебно у Црвеној армији. Укључивање царских официра, симбола омраженог самодржавља, у редове „армије револуције“, многима је била кост у грлу. Чак се дешавало се да су партијски лидери одбијали да предају команду над трупама новим официрима. Међутим, захваљујући безрезервној подршци Лењина, Троцки је избегао све сплетке и замке непријатеља у сопственим редовима. Троцки је добро разумео да Црвена армија без стручног вођства не може победити у грађанском рату. Зато је, упркос снажним отпорима, истрајао у својој намери. Такође, пошто је и сам био свестан оправданости страха његових партијских другова, да ће поједини царски официри издати револуцију, применио је, испоставиће се најбоље решење у датом тренутку. Царски официри оперативно су руководили војском бавећи се стратегијским питањима. Поред њих, при свакој војној формацији, налазили су се и политички комесари. Управо ти комесари имали су задатак да контролишу рад официра и да брину о моралу и иделошко-политичкој исправности ставова својих војника. Партијски комесари могли су бити само проверени кадрови, они у које је страначко руководство имало највеће поверење. Време је показао да је управо на тај начин Троцки пронашао формулу за успех.

Један од пресудних момената у грађанском рату збио се лета 1918. године код Казања. Наиме, око 40 000 добро наоружаних чехословачких војника, заробљеника из аустроугарске војске, који су се до револуције борили заједно са руским трупама против снага централних сила, окренуло је оружје против бољшевика. Одбили су да се разоружају и уместо на Далеки исток, кренули су према Москви. Након што су заузели Казањ, ситуација је постала драматична. Црвена армија налазила се у стању општег расула, Троцки још није спровео своје реформе, а непријатељ је рушећи све пред собом незадрживо надирао. У последњем моменту нови комесар војске и морнарице је из Москве возом стигао на фронт, како би завео ред и зауставио осипање у редовима своје војске. Том приликом до изражаја је дошла сва његова организациона, али и мотивациони способност. Као врхунски говорник, Троцки је сва своја искуства из петроградских револуционарних дана употребио и на фронту. Умео је речима да охрабри и мотивише борце, да у уплашене људе у стању апатије улије неопходну дозу оптимизма, како би наставили да се боре. За кратко време стабилизовао је ситуацију код Казања, да би неких месец дана касније, у противнападу, повратио тај град, а непријатеља натерао на повлачење. Након тога Троцки није имао времена за одмор. Возом, који је постао његово легендарно обележје, наредних више од две године прешао је хиљаде километара и обишао сва кризна жаришта. Хитао је са једног дела фронта на други и то увек тамо где је ситуација била најтежа. Затим би, као по правилу, увек примењивао исти метод деловања – реорганизација и дисциплиновање војске, кроз кажњавање непослушних и колебљивих, а нарочито партијских кадрова код којих се слабост није толерисала. Затим би радио на охрабривању и мотивацији деморалисаних војника, што личним присуством и ватреним говорима, што убацивањем у њихове редове проверених војних и политичких кадрова који су га увек пратили на фронту. Понекад би се деморалисаним трупама поделило нешто оружја и муниције, или друге војне опреме из резерви којих је увек било у његовом возу. Иако је то обично било премало материјала да би ишта реално променило у генералном стању трупа на фронту, морални учинак таквих потеза никако не би требало занемарити. Троцки и његов воз стекли су славу и поштовање и то не само бољшевика, већ и њихових противника. Временом та железничка композиција постала је покретно командно место. Поседовала је вагон за састанке, купатило, штампарију, радио-станицу, телеграф, гараже за аутомобиле који су били неопходни за обилазак фронта, цистерну за гориво, складишта војне опреме и хране, блиндирану локомотиву и вагоне са митраљезима. Десетине људи живело је у том возу и пратило Троцког.

Већ 1919. године Црвена армија однела је одлучујуће победе над белогардејцима. Одбијањем офанзива Јуденича код Санкт Петербурга на западу, Колчака на истоку и Дењикина на југу, снаге контрареволуције биле су поражене. До краја рата црвеноармејци су своје непријатеље немилосрдно гонили. Последње јаче упориште белих држао је генерал Врангел на Криму, одакле је протеран 1920. године. Наредних година бели и Јапанци протерани су и са руског Далеког истока, чиме је целокупна територија СССР-а стављена под контролу власти у Кремљу. Била је то велика победа бољшевика, Лењинове стратегије и оперативног вођства Лава Троцког. Све до 1925. године Троцки је остао комесар задужен за војску и морнарицу. У то време створена је и у борби искована вишемилионска Црвена армија, која је одбранила бољшевичку власт и тековине Октобарске револуције, али и која ће у годинама које су долазиле представљати ударну песницу глобалног комунизма. Било је то животно дело Лава Троцког и његов највећи легат светском комунизму.

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

Волков, Владимир (2010). Тројство зла: Лењин, Троцки, Стаљин. Београд: Плави јахач.

Митровић, Андреј (1974). Време нетрпељивих: политичка историја великих држава Европе (1919–1939). Београд: Српска књижевна задруга.

Пајпс, Ричард (2017). Руска револуција. Београд: Филип Вишњић.

Троцки, Лав (1973). Издана револуција, књ.1. Ријека: Отокар Кершовани.

Троцки, Лав (1973). Издана револуција, књ.2. Ријека: Отокар Кершовани.

Троцки, Лав (1990). Мој живот, књ. 1. Ниш: Градина.

Троцки, Лав (1990). Мој живот, књ. 2. Ниш: Градина.

Фишер, Луис (1985). Лењинов живот, књ. 1. Загреб: Глобус.

Фишер, Луис (1985). Лењинов живот, књ. 2. Загреб: Глобус.