Турска између кемализма и исламизма
(Резиме излагања са трибине „Турска криза – узроци и последице“)
Аутор: Милорад Вукашиновић
Актуелне догађаје у Турској, па и покушај државног удара од 15. јула ове године, могуће је разумети једино уколико се положај ове стратешки важне државе подведе под нови, битно другачији геополитички контекст који је настао по окончању Хладног рата. Као претежно муслиманска држава и чланица НАТО (од 1952), Турска је покушавала да, од краја Хладног рата до данас, артикулише измењен спољнополитички курс који се суштински разликовао у односу на дотадашњу ататурковску доктрину релативне уздржаности у међународним пословима (изузетак је интервенција на северу Кипра). Нема сумње да је званична Анкара деведесетих година 20. века здушно радила на повратку Турске у међународну политику, вешто користећи један нови светски политички талас који јој је ишао на руку. У вези с тим, незаборавна је изјава Сулејмана Демирела о Турској од „Јадрана до Кинеског зида“.
Упоредо с јачањем великотурских претензија на спољном плану, турска политичка класа све отвореније почела је да доводи у питање и секуларно наслеђе Ататуркове владавине на унутрашњем плану. Процес „реисламизације“ турског друштва који је отпочео током осамдесетих година, када су у време војне диктатуре масовно штампане брошуре које величају османско наслеђе, деведесетих година испољио се у сталном расту популарности политичких странака происламистичке оријентације. Амерички теоретичар Г. Дејвис ову тенденцију описао је тврдњом „да је упорна подршка америчких влада Турској, дубља и далекосежнија од непосредно уочљивог националног интереса“ и истакао да се ради о „идеолошкој сродности савременог Запада и ислама“, која проистиче из њихових програма деструкције националних суверенитета. Заиста, анализа дешавања за време Арапског пролећа, показује да је турска улога у „политичком буђењу“ арапског света била од прворазредног значаја. Још током египатске буне, утицајни медији попут Си-ен-ена, наметали су као пожељан исход „револуције“ модел турског ислама као наводно успешног примера коегзистенције демократије с једне и традиционалног ислама с друге стране. Посебан значај у промоцији овог друштвеног модела имале су популарне турске серије које су претходно освојиле срца милиона гледалаца широм света. Деловало је као да Давутоглуова замишљена „Стратегијска дубина“ (2001) о турској геополитици у 21. веку постаје друштвена и политичка стварност.
Турска спољнополитичка доктрина заснована на идеји ширења „политичког ислама“ суочила се са снажном опозицијом не само у арапском свету него и на унутрашњем плану, пре свега у редовима утицајне турске армије. У новонасталим околностима делови армије сматрали су да радикално одступање од доктрине кемализма у спољним пословима, односно извоз политичког ислама озбиљно угрожава националне интересе државе. Реч је пре свега о проблему курдског сепаратизма али и презадужености државе код међународних кредитора. Армија је доктрину кемализма почела да реинтерпретира у складу са реалним дометима земље. Други пол сасвим другачијег идеолошког усмерења (суштински геополитичког) представљао је фетхулаџијски покрет Фетуле Гилена, човека који је у Турској створио организацију која представља „државу у држави“ (аутори попут Д. Танасковића овај покрет пореде с утицајем ватиканске организације Опус деи). После сукоба с Ердоганом, којем је помогао да дође на власт, Гилен је емигрирао у САД где је власник огромне корпорације која има своје филијале од Кине до Балкана. Његова интерпретација „новог ислама“ на неки чудан начин наилази на уважавање утицајних глобалистичких кругова, који се противе било каквом турском заокрету ка „националном начелу“. Врло је симптоматично да су највећи протести против Ердогана уследили после потписивања стратешког споразума о изградњи гасовода са Русијом. Утисак о великој игри око Турске додатно је подстакла „Сиријска криза“, где је амбивалентна турска политика дошла до пуног изражаја. Врхунац заплета било је рушење руског „сухоја“ иза којег су доказано стајали гиленисти у армији, уз асистенцију премијера Давутоглуа, који је мистериозно смењен у мају ове године. После Ердогановог извињења Путину, уследио је и неуспешан преврат од 15. јула. Тада је по речима Александра Дугина, Ердоган прешао на страну кемалиста у армији. Велика игра се наставља.
Остави коментар