ТУРСКА У ТРОУГЛУ МОЋИ

ТУРСКА У ТРОУГЛУ МОЋИ

Аутор: Немања Старовић

Разговарати о политичкој и безбедносној ситуацији у највећој и најмногољуднијој држави Балкана необично је важно, не само у оквирима нашег региона, већ и на глобалној скали. По мишљењу многих, међу којима је и угледна америчка агенција „Стратфор“, Турска представља силу XXI века, једну од неколицине држава која ће у годинама које су пред нама израсти у битне геополитичке играче. Тој тврдњи у прилог свакако иду бројни демографски, макроекономски и војно-безбедносни показатељи. Становништво које досеже бројку од 80 милиона, преко пет милиона људи у дијаспори, махом у развијеним европским државама, те снажан економски раст покренут почетком столећа и бруто друштвени производ од преко 21.000 УСД по глави становника, већ довољно говоре у значају државе која господари Мореузима, чак и без спомињања 650.000 активних припадника оружаних снага, што турску армију поставља на осмо место најмногољуднијих армија света, а другу унутар НАТО алијансе.

Но, постоји и друга страна медаље. Друштво у Турској је дубоко подељено по више основа, а те поделе далеко превазилазе ону нашу пословичну раздвојеност на тзв. „прву“ и „другу“ Србију. Социо-демографска подела на урбана језгра Истанбула и просперитетних градова у туристичком приобаљу, с једне стране, и руралне, традиционалне пределе у „дубокој Анадолији“, са друге, одражава се на све аспекте друштвеног живота, а многи ту разлику уместо десетинама километара мере деценијама, па и вековима. Присутна је и етничка подела, будући да од оснивања турске републике до данас никада није у потпуности спроведена позитивна инклузија курдске мањине у друштвене и државне структуре. Све те разлике се јасно оцртавају и на изборној мапи Турске, у виду мање или веће подршке номинално секуларистичко-кемалистичким, односно про-курдским политичким странкама.

Разматрање политичке слике данашње Турске заправо представља анализу деловања Реџепа Тајипа Ердоана, који са својом Партијом правде и развоја (АК партија) влада већ готово 15 година. Без давања икаквог вредносног суда, сада се већ сасвим слободно може рећи да значај његове власти за Турску у XXI веку достиже значај Кемала Ататурка и његових реформи у претходном. Притом, узимање двојице државника за антиподе би представљало превелику симплификацију, а свођење Ердоанових потеза на поништавање Ататуркових реформи већ грубу материјалну грешку. Кемализам је у толикој мери усађен у политичко ткиво Турске, да одустајање од његових најекстремнијих итерација и увођење нешто више (исламских) верских одличја у јавну сферу, не може суштински угрозити секуларни и национални карактер турске државе.

Споља посматрано, политичка динамика Турске претходних година се понајвише одвијала унутар троугла моћи, на чијем се једном темену налазио сам Ердоан, на другом оружане снаге са традиционално веома снажним упливом у политичку сферу, док је треће теме представљао неформални покрет имама Фетуле Гилена (код нас често транскрибовано као Фетулах Гулен). Може се рећи да је првих 10 година своје премијерске власти Ердоан провео у сламању снаге армијског вођства, увек супротстављеног политичком исламу на чијим коренима је настала и АК партија, и потчињавању војске цивилној власти. Међутим, тек пошто је из те дуготрајне борбе изашао као победник, отворио се дубоки ров између Ердоана и његовог дугогодишњег идеолошког саборца Фетуле Гилена, вође турко-исламског друштвеног и образовног покрета са везама у бизнису, медијима и свим порама државне власти, који се упркос непостојању правне форме назива Хизмет (служба) или Џемат (заједница). Део разлога за овај раскол се може тражити у чињеници да Гилен од 1999. живи у „добровољном изгнанству“ у САД, као и да његово деловање погодује интересима барем одређених сегмената обавештајно-безбедносног комплекса те велесиле, како у самој Турској, тако и шире посматрано, поготово у централној Азији где је Гиленова мрежа веома активна. Са друге стране, идеолошки исламиста Ердоан је универзалистичке принципе тог идејног усмерења ипак подредио интересима турске државе, „структуре дугог трајања“ на чијем челу се налази (и са којом се, по оцени критичара, поистоветио).

Несумњиви тријумф Ердоана који је на првом месту преживео, а потом и поразио пучисте донекле је умањен дозом неизвесности која и даље постоји, услед чињенице да пенетрација Гиленове организације у државни апарат креће управо из одређених сегмената саме АК партије, чији је сапутник дуго година била, тако да хируршко одстрањивање пучистичких структура није нимало једноставно.

За будућност турске државе кључно је питање на који начин ће бити размршен (или пресечен) тзв. Курдски ребус. Народ аутохтон на подручју Анадолије, али и шире у наслоњеним пределима Ирака, Сирије и Ирана, није услед колонијализма и других неповољних околности стекао прилику да се културно интегрише и формира националну државу. Ататуркова Турска, чију основу је поред секуларизма чинио и турски национализам, ускратила је право на афирмацију националних особености Курдима, што је у условима Хладног рата погодовало настанку Радничке партије Курдистана (ПКК), марксистичке и терористичке формације опредељене за оружану борбу за независност тзв. Курдистана.

Тек под вођством Ердоана и његове АК партије долази до озбиљнијег напретка у мировном процесу Турске са ПКК и њеним политичким крилима, који уз све успоне и падове траје до данас, а којем највећи изазов данас представља пролонгирани грађански рат у Сирији. Важан елемент у том процесу је Абдулах „Апо“ (отац) Оџалан, дугогодишњи лидер ПКК и икона курдске побуне, који се од 1999. налази у солитарном затвору, из којег води преговоре са властима. Оџалан се током боравка на робији одрекао марксистичке идеологије и борбе за независност, које је заменио идејом тзв. „демократског федерализма“. Изазов његовом ауторитету представља друга генерација лидера, који не следе нужно његове идеје и стратегију, а који би желели да Оџалана задрже тек као симбол, без стварног утицаја на терену. Важно је споменути Селхатина Демирташа, копредседника про-курдске странке ХДП, која је претходне године направила историјски успех уласком у парламент, након преласка високог цензуса од 10% освојених гласова на изборима. Коначно, веома је битна и улога аутономног Ирачког Курдистана, најблаже речено конфедералне јединице под формалног влашћу Багдада. На челу са Масудом Барзанијем, Ирачки Курдистан развија многострану, пре свега економску сарадњу са Турском, која пак кооперацију са Барзанијем поставља као алтернативу сарадњи са радикалним курдским елементима у самој Турској.

Када је о турској политици према Балкану реч, ствари су мање-више познате, будући да се о томе код нас доста расправља. Ипак, битно је имати у виду да је укупно посматрано Балкан у данашњем тренутку за Анкару од секундарног значаја, у поређењу са огромним изазовима са којима се сусреће на унутрашњем плану, као и у ближем заграничју. С тим у виду, било би погрешно политичку слику Турске сагледавати кроз призму односа према нашем суседству, мада та визура није без значаја за формирање целовите слике.