Аутор: мср Срђан Граовац, историчар
Посета турског председника Реџепа Таипа Ердогана Београду 10. и 11. октобра са великом пажњом пропраћена је не само у српским и турским, већ и регионалним медијима. Није то нимало случајно, у последње две деценије значај Турске у међународним односима подигнут је на један изузетно висок ниво. Политички утицај из Анкаре данас се све више осети у Средњој Азији, на Блиском Истоку, па и на Балкану. Кључну улогу у том процесу повратка Турске на велика врата у међународну политичку арену одиграо је управо председник Ердоган кога нимало случајно у медијима неретко називају „султаном”. На тај начин неприкосновеном вишедеценијском турском лидеру одаје се посебна почаст јер се време његове власти пореди са периодом владавине султана из моћне Османлијске династије. Односно, прави се аналогија са несумњиво златним периодом турске државе, са временом када се она простирала на три континента – Азији, Африци и Европи и када је представљала једну од најмоћнијих глобалних сила.
Турска је у својој богатој историји прошла дуг пут од прворазредне велесиле у периоду од 15. до 17. века, којој појединачно ни једна европска држава није могла парирати, до империје на умору, подругљиво називане у 19. и 20. веку „Болесником на Босфору”. Кључни узрочник опадања моћи Османлијске империје, између осталог, лежао је и у зачаурености тадашњих политичких елита на Босфору. Наиме, владајући кругови у Османлијском царству нису разумели важност историјски значајних процеса који су се дешавали на Западу Старог континента. Управо зато, Турци су преспавали хуманизам и ренесансу, просветитељство, али и технолошку револуцију, све те процесе који су западну Европу учинила центром глобалног развоја и економски и политички супериорним делом света. Последице тих дешавања биле су катастрофалне за турску државу. Практично од 18. столећа Османлијско царство било је у константном опадању, да би се у 19. и 20. веку претворила у ни мање ни више него монету за поткусуривање моћних европских сила. Пропадање турске државе могло се сагледати и кроз константне територијалне губитке, тако да се та моћна империја након Првог светског рата свела примарно на малоазијски простор са тек малим делом територије у Европи, непосредно око некадашње престонице Истанбула. Па ипак и таква осакаћена Турска, без својих територија у Северној Африци, Западној Азији и протерана са највећег дела Балкана, имала је изузетан геополитички значај.
Сама чињеница да Турска држава контролише Босфор и Дарданеле, мореузе који представљају једини пловни пут из Црног мора ка Средоземљу, довољно нам говоре о геостратешкој важности те земље. Наиме, не треба посебно истицати да су ти мореузи једини пролаз за руску црноморску флоту, било војну било трговачку, ка јужној Европи и Северној Африци. Самим тим, Босфор и Дарданели, али и Истанбул као древна престоница источноромејских царева која бди над овим мореузима, били су и остали вековна чежња политичких елита у Русији. Читав 19. и добар део 20. века Русија је тежила да овлада Истанбулом, знајући да се ту налази кључ безбедности њених јужних граница и предуслов њене даље експанзије у Средоземљу. Логично, то је Русију и Турску учинило смртним непријатељима и усмерило спољнополитичку орјентацију политичких структура у Истамбулу ка Западу. Управо су те, западне силе, а примарно Британија и Француска пружале снажну подршку очувању турске империје, видевши у њој средство за обуздавање нарастајуће моћи Русије. Крајем 19. и почетком 20. века ситуација се донекле променила. Након уједињења, Немачка је постала доминантна индустријска и војна копнена сила на континенту. Природно, таква Немачка тежила је стварању своје империје, а турска држава постала им је ослонац за пројекат продора на Исток (Drang nach Osten). У том тренутку поред британског и француског на Босфору је јачао и утицај из Берлина, који је тежио да „Болесника на Босфору” претвори у своју колонију и тиме отвори пут за даље ширење германског утицаја у Азији и Африци. У сваком случају, односи великих сила су се кроз читав 19. и прву половину 20. века преламали преко судбине Османлијског царства држећи то такозвано Источно питање, питање судбине Османлијског царства, константно отвореним. Суштински, економско и војно слабљење трансформисало је турску државу од велике у регионалну силу и тек пуко средство земаља политичког Запада у политици обуздавања нарастајуће моћи Русије.
Ситуација се значајно мења након Првог светског рата када Кемал паша Ататурк, спроводи радикалне реформе са циљем модернизације Турске по угледу на најразвијеније земље политичког Запада. Био је то пресудан моменат и велика прекретница у новијој историји те земље. Преузевши власт младотурске политичке структуре одлучиле су да у потпуности реформишу своју земљу, не би ли зауставили њено даље пропадање и повратили јој некадашњи углед. Након Другог светског рата турска држава постала је део НАТО-а и један од ослонаца те западне алијансе у борби против СССР-а и њихових комунистичких савезника из Варшавског пакта. Наиме, Први светски рат је означио почетак, а Други и коначан крај процеса урушавања мултиполарног система у међународним односима. Практично од 1945. године свет улази у једну нову фазу, такозваног Хладног рата, који је дошао као последица успоставе биполарног светског поретка. Наиме, САД и СССР, две неспорно доминантне глобалне силе, идеолошки уздигнуте на различитим и међусобно супротстављеним постулатима, постале су центри окупљања супротстављених блокова. Са једне стране Западног, капиталистичког, сабраног у НАТО-у, а са друге комунистичког обједињеног око СССР-а.
Определивши се за НАТО, Турска је постала веома важан савезник званичног Вашингтона у политици обуздавања ширења утицаја глобалног комунизма. Односно, постала је истурени бедем Запада на хладноратовском фронту према СССР-у. Након пада Берлинског зида и слома СССР-а, Турска је, као и остале чланице НАТО-а, остала у сенци свог доминантног савезника и новог глобалног хегемона, САД. Амерички утицај у Турској, остварен у другој половини 20. века, временом је постајао све снажнији, посебно током последње деценије прошлог миленијума. Турска привреда, њен банкарски систем, финансијски токови, а нарочито војнобезбедносни сектор стављени су под снажан амерички надзор. Узмемо ли у обзир да је утицај војске у Ататурковој реформисаној Турској био доминантан, онда нам постаје јасно колико је суверенитет те државе суштински био ограничен.
Међутим, Реџеп Таип Ердоган је одлучио да ту реалност мења. Дошавши на власт 2003. године, и то из „дубоке” опозиције, показао је јасну намеру да своју домовину еманципује од америчке доминације. Иначе, садашњи председник Турске, у периоду од 1994. до 1998. године обављао је дужност градоначелника Истанбула. Први пут је изабран за премијера 2003. године да би се на тој функцији задржао све до 2014. године. Практично од напуштања премијерске фотеље, па до данас, он врши дужност председника републике. Током своје дводеценијске владавине, Ердоган и његова Странка правде и развоја (АКП), дали су немерљив допринос економском и политичком јачању своје државе. Сиромашна Турска у претходних више од две деценије доживела је економски препород. Индустријализација, инфраструктурни процват, раст БДП-а, запослености и квалитета живота створили су предуслове и за војно и политичко јачање Турске. Самим тим, та земља, која се до пре четврт века тешко могла сматрати и регионалном силом, данас игра све значајнију улогу и то не само на Блиском истоку већ и шире, а све су прилике да ће тако бити и у будућности.
Упоредо са јачањем економске, војне и политичке моћи, постепено је потискиван и доминантан амерички утицај у Турској. Нарочито је то било изражено у кадровској политици, где је турски премијер, а после председник, на кључним местима у државном апарату постављао искључиво себи лојалне људе. Захваљујући томе, Ердоган се осетио сигурним и довољно снажним да са доста више самопоуздања наступа у међународној геополитичкој арени. У Вашингтону нису са симпатијама гледали на дешавања у Анкари. „Кап која је прелила чашу” представљала је моменат када су Турци одбили да уђу у „клинч” са Русима у Сирији. Наиме, након дешавања на кијевском Мајдану 2014. године, Американци су Русима практично отворили „фронт” у Украјини. Међутим, то није било довољно да би се Русија војно и економски исцрпела, тако да им је био потребан и други фронт у Сирији. Ердоганова Турска је управо ту требала да одигра кључну улогу. Тачније, САД су планирале да искористе моћне турске војне капацитете како би за њих обавили тај „прљав посао”, борећи се у Сирији против снага председника Ел Асада и његових руских заштитника. Међутим, Ердоган ту главну ролу за Американце није желео да одигра. Добро је разумео да би се отворен сукоб са Москвом за његову земљу катастрофално завршио, а никаква реална корист не би била остварена.
САД су зато заиграле на последњу карту и покушале да искористе одређене кругове у турској војсци за рушење Ердогана. Иначе, војска је чувар секуларне Турске и институција која је неретко играла кључну улогу у политичким токовима те земље. Међутим, сплетом околности, ни тај амерички сценарио се није реализовао. Ердоган је преживео покушај војног удара, а неуспех јулског пуча из 2016. године представљао је пресудни момент за америчко-турске односе. Након тога ништа више није било исто. Ердоган је искористио ту околност да се обрачуна са великим бројем потенцијалних непријатеља и проамеричким структурама у државном апарату, а нарочито у војсци и безбедносним службама. Након тога, било какав морални обзир турског председника према вишедеценијском савезнику престао је да постоји. Одлука Турске да од Русије купи ракетни систем С-400, представљала је најаву нове, суверене Турске у глобалној геополитичкој арени. Ердоган је тај чин куповине оружја од Русије ставио на пијадестал једног од најважнијих догађаја за његову земљу још од Ататуркове револуције. Тиме је свима јасно ставио до знања да је Турска повратила суверенитет и да више неће бити ничија марионета у међународној политици.
Практично од тог момента Турска све активније води своју спољну политику и то без намере да је потчињава интересима САД. Наравно, то не значи да се Ердоган определио за конфронтације са званичним Вашингтоном, напротив. Турски лидер тежи очувању што бољих односа са САД, као и даље глобално најдоминантнијом силом, али турске националне интересе више не подређује интересима моћнијег савезника. На тај начин и та неоосманистичка спољнополитичка агенда Турске, која има стратешки значај и представља основ са кога делује турска дипломатија, а коју је нашој јавности предочио исламолог академик проф. др Дарко Танасковић, добила је на снази. Наиме, неоосманизам у турској спољној политици суштински је дефинисао бивши Ердоганов министар спољњих послова Ахмед Давутоглу у својој чувеној књизи Стратешке дубине. Давутоглу у том свом капиталном делу истиче да је Турска баштиник свих векова османске прошлости, током које су постављене трајне основе у историјском, економском и менталном погледу, да Турска и данас има могућност и право да на тим просторима игра посебну улогу. Суштински, данашња Турска себе сматра наследником Османлијског царства. Тачније, државом која има обавезу да на простору на ком се простирала та моћна империја обнови доминантан утицај из Анкаре. Све до 2016. године турске политичке елите су рачунале да је то једино изводљиво кроз савезништво са САД, док данас, Ердоган као владар суверене државе тај план спроводи независно, а понекад и упркос вољи САД. Најбоље се то може сагледати у Либији, где Турска игра значајну улогу у тамошњем грађанском рату, али и аутономну у односу на западне силе. Исто је тако на Кавказу где Турци независно од Запада, а кроз савезништво са Азербејџаном, теже да поврате утицај у том за њих важном региону. У Сирији, Турска представља посебан центар моћи, који на равноправној основи сарађује и са Русима и Американцима, док на темељу пантуркистичких осећања гради своје позиције међу туркменским народима у Средњој Азији. Ердоган не бежи ни од исламизма, напротив. Обилато се користи религијом као политичким фактором и то не само у унутрашњем, већ и у спољнополитичком деловању. Посебно је то приметно у турском наступању према муслиманима у Азији и Африци, али и на Балкану, који је такође обухваћен неоосманистичким плановима стратега у Анкари.
Нема сумње да у свом неоосманистичком кругу Ердоган види и Балкан, где посебно рачуна на албански и бошњачки фактор. Наиме, иако су највећа економска улагања Турске у Бугарску и Србију, које Ердоган на тај начин покушава чвршће везати за себе, муслимански народи представљају му примарне савезнике. И то не само због религије, већ и османлијског наслеђа које је веома јако међу бошњачком и албанском популацијом. Никако не треба заборавити ту чињеницу да су Албанци и балкански муслимани словенског порекла до краја бранили турско царство. Елите тих народа идентификовале су се са турским, док су Албанци чак чинили личну гарду османлијских султана. Такође, не треба занемарити и то да значајан број људи пореклом из тих етничких заједница данас живи у Турској. Управо зато Турска је највећи заштитник лажне државе Косово, неко ко финансијски и оружано обилато подржава сепаратистичке структуре у Приштини. Исто тако Турска подржава и идеју унитарне Босне и Херцеговине, коју је Алија Изетбеговић пред смрт чак оставио у аманет Ердогану. Ердоган је иначе посебно везан за породицу Изетбеговић и њихову СДА, коју данас води Бакира Изетбеговића, а која има исламистички карактер.
Самим тим, можемо закључити да је Балкан данас један од приоритета турске спољне политике и да ће та држава у нашем региону све више јачати своје присуство. Неминовно, то ће властодршце у Анкари конфронтирати са земљама политичког Запада, а примарно оним које су најзаинтересованије за Балкан и које ту већ имају изграђене позиције, попут САД, Немачке и Француске. Следствено томе, статус Турске у нашем региону у највећој мери зависиће од тога колико ће успети да се изборе за превласт над албанским и бошњачким фактором, односно, колико ће на том плану успети да потисну Запад. Србија и Бугарска, самим тим, за Турску немају примарни значај, али су свакако важне због обезбеђивања комуникацијских веза са муслиманима на западу Балкана (Зелена трансверзала). У сваком случају Турска ће тежити успостављању што бољим односима са Србијом и Бугарском, али никако на уштрб интереса Бошњака и Албанаца. Колико ће ова спољнополитичка стратегија Турске бити успешна, показаће време. Међутим, важно је нагласити да Турци веома озбиљно делују на јачању својих позиција у нашем региону, али и у глобалној геополитичкој арени. Свесни су у Анкари да ће им за реализацију такве политике требати некад прећутна некад директна подршка великих сила. Самим тим, Ердоган се не одриче сарадње са Западом, али се приближава и БРИКС-у. Турски лидер је свестан да се односи снага у свету мењају и да Турска нема тај луксуз да поново пропусти најважније светске токове и процесе.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
- Попов, Ч. (2010). Грађанска Европа (1770–1914), Политичка историја Европе (1815–1871), Завод за уџбенике, Београд
- Попов, Ч. (2010). Грађанска Европа (1770–1914), Друштвена и политичка историја Европе (1871–1914), Завод за уџбенике, Београд
- Успенски, Ф. (2013). Источно питање, Логос, Београд
- Миловановић, Ђ. М. (2020). Источно питање, ЦИД: Арт прес, Београд
- Давутоглу, А. (2014). Стратегијска дубина: међународни положај Турске, Службени гласник, Београд
- Танасковић, Д. (2011). Неоосманизам: доктрина и спољнополитичка пракса, Службени гласник, Београд
Остави коментар