У ДОСЛУХУ СА СИЛАМА ТАМЕ

Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар

Пишући предговор за другу по реду антологију српске фантастичне приче[1], приређивач Предраг Палавестра указао је на идеалне предиспозиције за настајање књижевне фантастике на местима где је своју снагу потврдила фолклорна традиција. Са друге стране, Сава Дамјанов се у студији Вртови нестварног: огледи о српској фантастици осврће на парадокс својствен српским писцима који су се, како наводи, морали најпре окренути Европи како би схватили потенцијал властите баштине и фантазама присутних у свом фолклору. Међутим, у периоду кад су фантастичка начела узела маха у обликовању наше уметничке прозе, мали је број текстова настао на извориштима обичаја, легенди и веровања везаних за српски народ. Чини се да су тек у протеклих неколико деценија наши писци инспирацију почели да траже на овом неисцрпном врелу. Најуспешнијим делима у овом подухвату придружује се првенац Младена Милосављевића, роман Кал југа.

Иако је српском народу одавно познат податак да се у језицима широм земаљске кугле појављује и један србизам – вампир, појединци су упућени у позадинску причу о томе како и када је ова реч добила прозор у свет. Детаљно сведочанство о необичним дешавањима на просторима насељеним Србима, а која су у првој половини XVIII века потресала целу Европу, тек 2018. године представљено је српским читаоцима у целовитом, аутентичном и научно коментарисаном облику[2]. Један од потписника извештаја који су из, наводно, окужених села стизали до забринутих представника власти био је неименовани царски провизор у Градишком дистрикту. Из његовог рапорта до јавности су дошли подаци о вампирењу мештана из села Кисиљево, на челу са проказаним Петром Благојевићем који је, како се чини, био виновник кисиљевске епидемије смрти. Осим у поменутој књизи која садржи неколицину текстова и других очевидаца који су надређенима подносили извештаје о све чешћој пракси раскопавања гробова у потрази за мешинама пуним крви, провизорово запажање у потпуности је пренето у роман Кал југа Младена Милосављевића. Једина разлика јесте та што је он у роману потписан, а спис представља одломак из дневника који је водио за време службовања по Србији.

Милосављевићев роман није прво дело у које је уметнички транспоновано оно што је тридесетих година XVIII века било предмет расправе у оквиру „лајпцишке вампирске дебате“[3], али прво је које већ познате учеснике ових загонетних догађаја представља у другачијем светлу. Радња Кала југа није сплетена око детектовања крвопија и настојања да се нечасни делатници прописно униште, већ је ова проблематика представљена као згодан декор једне веће приче. Свака пукотина – немотивисани поступак и(ли) мистериозно исклизнуће из очекиваног следа догађаја – везана за историју српског народа у времену којим прича тече, аутору је послужила као повод за дописивање. Сви они тренуци у којима историја посрће откривајући да њен примарни задатак није указивање на то зашто и како се нешто десило, постављени су у службу приче.

Роман почиње ауторовим коментаром о подударностима које су га нагнале да причу постави у два временска тока. Наиме, истог дана, 16. августа, у размаку од 250 година, Србија је уживала статус светске сензације. Најпре је војска Еугена Савојског 1717. освојила Београд, успевајући да потуче турске одреде захваљујући временским приликама (магла и олуја) и пажљивим плановима најбољег војног стратега свог времена. Два и по века касније, 1967. године, Србија је уписана на археолошку мапу открићем Лепенског Вира, кратко пре него што је Дунав поплавио недовољно истражене обале које су омеђавале његово корито. Кал југа прати ове две временске одреднице и догађаје које су узроковале, а у фокусу приче налази се Мијат Петровић, студент археологије, који аутобиографским белешкама – својим и туђим, преведеним, премрежава XVIII и XX век. Он поседује дневник који је у периоду 1717–1739 водио Фромбалдо, делегат Светог римског царства. Контемплативним тоном, карактеристичним за ову врсту записа, Фромбалдо промишља о људима које среће, обичајима које не може да разуме и догађајима који, сагледани из његове перспективе, творе наличје историји коју познајемо. Из његове визуре читаоци бивају упознати са заборављеним обичајима и причама које су обликовале животе наших предака – од оних о турском зулуму (водање опанака), легенди о познатим топонимима (Голубачка тврђава), до веровања у натприродне силе које је ваљало умилостивити зарад берићета и суживота на истом простору.

Заједничко за оба временска тока јесте веровање у повезаност аласа и воденог пандемонијума. Један од најзначајнијих спевова у српској литератури (објављен 1881. године), Рибар Војислава Илића, проблематизује чин продаје душе ђаволу како би се осигурала животна срећа. Речни делатници у Милосављевићевом роману свесни су моћи која им може бити подарена ако направе пакт са оностраним. Неки се труде да испоштују основне обичаје: „Ако хоћеш да ти река буде пријатељ, мораш нешто и ти њој да даш“ (106), спремни на промењиви профит од свог заната – „нек је само душа чиста и читава“ (107). Они који жуде за већим уловом у садејству са шојманкама практикују враџбине[4], попут „скоаће драчи“, свесни да ће душа коју су заложили кад-тад доћи на наплату: „Исплива им леш негде после неколико година, а све се види ʼде су га ђаволи давили и гризли“ (109). Младен Милосављевић, етнолог по струци, своје мајсторство у грађењу заплета најснажније потврђује комбинујући фолклорне елементе са историјским подацима и урбаним легендама, користећи их тако да крајњи исход не опонаша наслућене расплете читаоцима знаних прича које су интегрисане у Кал југа.

Победе извојеване под невероватним околностима, блиски тренуци смрти најзначајнијих представника аустријске власти (и заједнички узрок – гушење), силници који су скоро па преко ноћи са својих наоко повлашћених положаја западали у немилост – све оно што се приписивало пуком случају, увезано је у велику причу са елементима трилера, мистерије и фолклорне фантастике. Кал југа подсетник је и на бројне историјске личности које су својим прегнућима задужиле Србију, а чија снага и моћ је у времену у ком су живели разматрана као последица предодређености стечене рођењем или савезом са оностраним. Примера ради, за крагујевачког оберкапетана Станишу Марковића Млатишуму говорило се да је здухаћ, а у роману је томе посведочио Фромбалдо, видевши да „киша кружи око града“ (127) који капетан сном штити од невремена. Теодор Продановић Чупић, познатији као Чупа – кабадахија чијим се непочинствима није назирао крај, а који је захваљујући патронату принца Савојског[5] успевао да заташка свако недело, у Калу југа представљен је као политички интригант у дослуху са силама таме[6]. Роман се може тумачити у контексту народне песме Чупа капетан (записао је Вук Караџић), у којој је хајдук представљен као силни јунак од ког „принц Јевђеније“ тражи помоћ. Чупин савезник „Беља барјактар“ у књизи је овековечен у лику мистериозног Петра Благојевића, а оно што принц тражи од свога „чеда“, будућег пожаревачког оберкапетана, није ништа друго до оно што у роману представља Чупин modus operandi – ишчупани језик непријатеља као доказ успешно обављеног посла. У светлу необичних догађаја о којима је раније било речи, могу се тумачити и стихови: „Паде магла око Београда […] / Мртви леже око друма Турци“.

Још једна занимљивост Милосављевићевог романа лежи у испреплетаности стварних и измаштаних људи, где су ови први само актери прича које говоре Фромбалдо и Мијат – фиктивни јунаци. Немоћ коју млади студент осећа пред плаћеницима који су увек корак испред у настојањима да по сваку цену придобију моћне артефакте[7], може се упоредити са немиром који избија из провизорових белешки.

Оно што се догађало у време кад је писац дневника боравио у Србији неодољиво је подсећало на оно што се догађало и пре његовог доласка, у међувремену, а што се догађа и данас. Две вечито супротстављене силе изнова и изнова су се сусретале на ничијој земљи, стварајући вирове и вихоре који су у себе увлачили све оно што није успевало да им се одупре (140–141).

Додатну језу у Мијатове покушаје да схвати шта је изазавао ископавши древну фигуру уноси интересовање нациста за дунавске обале. Познато је да су Хитлерови следбеници били истрајни у добављању моћних предмета, попут Тацитове Германије, којима су желели да потврде надмоћност своје расе. Одалова руна, стилска модификација свастике[8], коју је Мијат приметио на сликама направљеним на локалитету неколико деценија раније, симбол је дивизије која се звала – Принц Еуген. „Све оно што је урадио Савојски, Хитлер је само наставио. Оно за чиме је трагао један, наставио је овај други. То нешто је сигурно везано за Дунав, Ђердап и Große Donau Wirbel“ (143).

Хибридна форма романа читаоцима омогућава да, осим дневничких записа, прате три приче из угла свезнајућег приповедача. Једна је Мијатова, а у другима су описани страхови уходе Абаза – страдалника од силе која израња из магле и Петра Сутомаша Недодирљивог – агента који додиром добија визије о предмету на који полаже руку. За разлику од њега, Мијат осећа вибрације света – мир који му је потребан и немир тла које је сведочило патњама у прошлости, тек када бос стане на земљу. Он је модерни Антеј који оваквом врстом контакта добија психичку снагу и бистрину мисли. Правећи паралелу са делом Анубисова врата Тима Пауерса (који пише о другачијем враћању у прошлост али подједнако занимљивим јунацима који се тамо налазе), земљу можемо тумачити као извор знања по ком не могу ходати зли магови.

Један од украса Кала југа јесте особена лексика која на приповедачком плану карактерише особу о којој је реч. Поглавље о Абазу, нарочито они делови који прате ток његових мисли, бременито је турцизмима. У Мијатове дијалоге са колегом Микићем инкорпорирани су елементи разговорног стила, док приче дунавских аласа садрже речи и изразе типичне за овај еснаф. Такве конструкције одликују и поједине делове Фромбалдовог дневника, најчешће везане за обредну праксу народа у чијој земљи је деценијама службовао. Његов опис ритуала који је покушао да наруши, а који се одиграва за време празника Духови, може се поредити са реакцијама јунака Астеровог филма Midsommar, који, против своје воље, постају део сличних обреда и игара које не разумеју. Мешавина хришћанског и паганског, легенди и прича везаних колико за Србију толико и за друга поднебља – део су еклектицизма, манира својственог модерним фантастичарима који у везу доводе наоко удаљене појмове. Од аутентичности дела која овим путем граде, зависи и њихов квалитет. Другим речима, ако елементи уврштени у причу у њој егзистирају само на нивоу цитатности, мање су шансе да ће читалачка публика уживати као што би то био случај са оним преобликованим и доведеним у нови контекст. Чак и писац чији је бестијаријум постао опште власништво фантастичара, Х. Ф. Лавкрафт, посредством једног од својих најинтересантнијих створења, оживљен је у Калу југа на нов и особен начин. Будући да име овог филистинског бога у преводу са хебрејског значи „огромна риба“, и да је био обожаван и миленијумима пре Христа, Милосављевић га је потопио у воде немирног Дунава, како би повезао ишчезле цивилизације и савремено доба.

Роман Младена Милосављевића, замишљен као триптихон о Лепенском Виру – где ће наредне петље у маниру популарне Нетфликсове серије Dark испитивати исто станиште, само уназад (сукоб Римљана са Дачанима и Прото-Вир) – необичан је колоплет историје и фантастике са свим њеним најуспешнијим жанровима. Кал југа, „специфичан амбијент магле, блата и некаквих земљаних испарења, који је и раније знао да буде кобан за многе војске које су пролазиле овуда“ (14), управо је спој ове две речи исписане латиницом – каљуга, исконски немир праћен разарањем. Према индијским веровањима, ова синтагма односи се на последњи стадијум човечанства, обележен владавином „порока, раздора свих врста, блудничења и рушења“ (200). То препознају Фромбалдо и Мијат, сваки у свом времену. Њима можемо придодати и читаоце којима оваква дефиниција у моменту у ком читају роман, звучи као апокалипса коју живе.

ЛИТЕРАТУРА

Вампири у Србији у XVIII веку: књига и коментари (2018). Прев. Н. Зобеница, прир. М. Клеут, Београд: Службени гласник.

Вукадиновић Б. (1980). Антологија српске фантастике. Врњачка Бања: Замак културе.

Дамјанов С (2011). Вртови нестварног (огледи о српској фантастици). Београд: Службени гласник.

Лавкрафт Х. Ф. (2018). Некрономикон. Прев. Д. Огњановић и др. Нови Сад: Орфелин издаваштво.

Милосављевић М (2018). Кал југа. Београд: Страхор.

Палавестра П. (1989). „Критичке одлике српске фантастике“ у: Књига српске фантастике I. Београд: Српска књижевна задруга.

Пауерс Т (1988). Анубисова врата. Прев.  П. Раос, Загреб: Младост.

Српски митолошки речник (1970). Прир. Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић. Београд: Нолит.

[1] Прву Антологију српске фантастике сачинио је Божо Вукадиновић (објављена 1980. године).

[2] Реч је о књизи Вампири у Србији у XVIII веку: књига и коментари, која је светлост дана угледала захваљујући професоркама са Филозофског факултета у Новом Саду, Николини Зобеници и Марији Клеут.

[3] Из различитих перспектива и временских токова, приче Горана Скробоње (Реч која одјекује) и Мирјане Ђурђевић (Ко ти гледа профил?) утемељене су на случају Павла Арнаута (Паола Арнолда), Благојевићевог претходника, који је пет година раније у Медвеђи словио за опасног крвопију. Павле је, уз барјактара Благојевића, оживљен у Милосављевићевом роману, као један од најближих сарадника чудовишног капетана Теодора Продановића Чупе.

[4] Српски митолошки речник такође сведочи о оваквом виду „пословања“: „По веровању, жена може помоћи, у савезу са нечастивим духом, мужу или сроднику рибару, да има успеха у риболову. Али зато жена губи душу, јер се предала нечастивом, а рибар после неког времена умире на води“.

[5] На представљању романа у кафе-галерији „Полет“, Младен Милосављевић истакао је да је реч о једином хајдуку који је одржавао преписку са Еугеном Савојским.

[6] Место где је Чупа погребен вишеструко је означено као немирна земља. „У историјским изворима, хроникама и сећањима старих Београђана, највиша тачка Ташмајдана увек је означавана као Чупина умка“ (174). На истом месту развејан је пепео Светог Саве и прочитан Хатишериф. Верује се да је врачара Цана покушала да одврати краља Петра I Карађорђевића од зидања Народне скупштине на овом подручју, упозорењима да је место „завезано“ и проклето, а да је краљево оглушивање узрок несрећних судбина његових синова.

[7] Са тим у вези, интересантна је појава инспектора Озрена Начића, будући да прва два слова његовог имена и презимена творе спој ОЗНА.

[8] Симбол духовне моћи коју је од Бога наследио човек.