Аутор: мср Срђан Граовац, историчар
Била је недеља, 29. мај 1868. године, када је српски кнез Михаило Обреновић кренуо у своју последњу шетњу Кошутњаком. Лепо време тог поподнева привукло је велики број Београђана у њихово омиљено излетиште. Око 17 часова и кнез Михаило, заједно са својом сестром од стрица Анком Константиновић, њеном ћерком Катарином, стрином Томанијом, ађутантом Светозаром Гарашанином уз лакеја и послужитеља, упутио се према Кошутњаку. Пошто су се кочијама довезли на одредиште и кренули према стазама за шетњу, наишли су на кнежевог до недавно најближег сарадника, Илију Гарашанина, оца његовог ађутанта Светозара.
Гарашанин је више година био Михаилов председник владе и министар иностраних дела. Заједнички су креирали унутрашњу и спољну политику Србије, али услед размимоилажења око два кључна питања та сарадња је прекинута. Гарашанин се залагао за покретање општег устанка против Османског цараства и у ту сврху активирања савеза балканских држава, на чијем стварању су заједнички радили. Опрезни Михаило, у последњем тренутку се поколебао страхујући да за такву акцију балкански народи не би добили подршку великих сила, изузев Русије. Сасвим извесно, тиме би сви, па и Србија, сносили последице таквих хазардерских одлука. Други камен спотицања између ова два велика српска државника представљала је одлука кнеза Михаила да се ожени блиском рођаком, ћерком своје сестре од стрица, Катарином Константиновић. Гарашанину, црквеним круговима и већини конзервативне српске јавности, тај брак је, благо речено, било неприхватљив. Пошто је кнез истрајавао у свом науму, разлаз са Гарашанином је постао неминован. Упркос свему, када су се то вече у Кошутњаку срели, кнез је понудио свом бившем сараднику да шетњу настави са њим и његовом пратњом. Гарашанин је то одбио уз констатацију да у „шуми има зверова“. Испоставило се да су ове речи старог и искусног српског политичара на неки начин биле пророчке. Пошто се поздравио са Гарашанином, Михаило је, ходајући заједно са својом изабраницом Катарином, наставио својим путем. Недалеко иза њих ишла је Катаринина мајка Анка, а двадесетак корака иза ње баба Томанија и кнежев ађутант. Убрзо су наишли на четири човека, свечано обучена у фракове, са цилиндрима, који су поздравили кнеза. Након што им је кнез отпоздравио, они су извукли пиштоље и почели да пуцају у Михаила. Један од атентатора имао је код себе велики војнички нож којим је дотукао кнеза, зверски му касапећи лице. Катарина Константиновић је том приликом рањена, а њена мајка убијена. Кнежев ађутант Светозар Гарашанин, наоружан само сабљом, безуспешно је покушао да се обрачуна са завереницима. Рањен, остао је да лежи на месту злочина. Стара Томанија Обреновић је неповређена успела да побегне и прва пронесе вест о трагедији у Кошутњаку.
Сазнавши шта се догодило, а немајући времена чак ни да провери шта му је са сином, Илија Гарашанин је одмах похитао у Београд. Узбуњивање државних институција, како би онемогућио евентуални покушај преврата, за њега је у том тренутку био приоритет. Иако за то није имао овлашћења, сазвао је седницу владе која је донела низ важних и неопходних одлука зарад очувања реда и поретка. Уведено је ванредно стање, формирано привремено Намесништво и одлучено је да се сазове скупштина са задатком да изабере новог кнеза. Наравно, један од најважнјих задатака био је обрачун са атентаторима и њиховим помагачима. У ту сврху дата су овлашћења министру унутрашњих послова да формира посебну истражну комисију са задатком да испита све околносту у вези са атентатом. Ипак, није могло проћи незапажено да се на ванредно заседање владе нису одазвали сви министри, недостајао је министар војни, Миливоје Петровић Блазнавац. Властољубив и безгранично амбициозан, Блазнавац је предузимао неопходне кораке како би у новим околностима себи обезбедио позицију кључне политичке личности у земљи. Постоје тврдње да је размишљао чак и о томе да уз подршку војске прогласи себе за новог кнеза. Узмемо ли у обзир да је он од детињства тврдио како му је прави отац Милош Обреновић, та прича није без основа. Уосталом, само неколико година раније, Блазнавац је безуспешно просио једну од кћери бившег кнеза Александра, истовремено нудећи своје услуге како би се обезбедио повратак Карађорђевића на српски престо. У сваком случају, нове околности за њега су биле изузетно повољне. Земља је остала без владара, а он се налазио на челу војске, испоставиће се довољно моћног чиниоца да одлучи о будућности земље.
Блазнавац је разговарао са Томанијом Обреновић, удовицом Милошевог брата Јеврема, најстаријом и у том тренутку најутицајнијом припадницом ове српске владарске породице. Министар војни је, том приликом, понудио своју заштиту Обреновићима и довођење на престо њеног малолетног унука Милана Обреновића. Заузврат је тражио руку њене унуке Катарине Константиновић, која је у том тренутку лежала рањена након атентата. Свесна тежине ситуације, Томанија је прихватила Блазнавчев предлог. Тиме је осигурала престо за свог унука Милана, а Катарину, када већ није успела да је уда за кнеза, удала је за најутицајнију политичку личност у земљи. Блазнавацу је, с друге стране, тај договор омогућио водећу политичку улогу у Србији, а и формално је постао рођак владајуће породице. Министар војни је такође добро проценио да му је за апсолутну контролу ситуације у Србији једино још неопходна подршка једне од две најутицајније политичке струје у земљи, либерала или конзервативаца. Пошто са Гарашанином, неформалним вођом конзервативаца, није имао добре односе, окренуо се њиховим опонентима. Дугогодишње познанство са једним од најутицајнијих либералних првака, Јованом Ристићем, отворило је врата њиховом пакту о заједничком деловању. Ристић је савезом са Блазнавцем обезбедио долазак свој и својих истомишљеника на чело земље. Сем тога, пошто је нови кнез, Милан Обреновић, имао тек 14 година, власт је до његовог пунолетства вршило Намесништво у ком су Блазнавац и Ристић водили главну реч. Либералима је тиме дата велика шанса, да те четири године до кнежевог пунолетства искористе за доношење новог устава. Узевши у обзир да је уређење земље по ком би власт кнеза била ограничена скупштином представљало остварење најважнијих политичких идеала српских либерала, Ристић такву прилику није пропустио. Очигледно да је обострана корист спојила Блазнавца и Ристића, чиме је, у то смутно време, направљен победнички савез на српској политичкој сцени.
Након склапања договора са Обреновићима и либералима, Блазнавац је наредног дана, 30. маја 1868. године, дошао у београдски војни гарнизон. Тек пошто су војници на његов предлог извикали Милана Обреновића за новог кнеза Србије, упутио се на седницу владе и привременог Намесништва. У више него напетој атмосфери он је одлучно инсистирао да Гарашанин буде удаљен са те седнице, пошто није имао никакву државну функцију. Упркос противљењу појединих министара, увређени Гарашанин је напустио састанак. Блазнавац је потом обавестио чланове владе о одлуци војске да изабере Милана Обреновића за новог кнеза, што је изазвало комешање и незадовољство. Неки министри су се позивали на одлуку владе о сазивању скупштине у чијим рукама је требало бити одлучивање о будућности земље. Наступајући са великом дозом самопоуздања, министар војни је прекинуо даљу расправу ударцем руком о сабљу и претњом да ће, устреба ли, употребити и силу. Пред Блазнавчевом одлучношћу остали су устукнули. Казаљка моћи је прешла на његову страну, након чега је сазвана скупштина имала задатак само да аминује одлуку војске. Својеврсним државним ударом Блазнавац је разрешио све недоумице о томе ко ће управљати земљом, а новим властима је преостало да што пре учврсте своје позиције и приведу крају судски процес против убица кнеза Михаила. Време је показало да је учвршћивање њихове власти имало приоритет над кажњавањем виновника Михаиловог убиства, као и да је и читав судски процес био монтиран како би био искоришћен зарад обрачуна са политичким противницима.
Убрзо након атентата једна војна патрола је похапсила кнежеве убице. Затим, у току ноћи наредног дана, полиција је привела и њихове саучеснике. Индикативно је, што су многи тада и приметили, да је полиција након атентата изузетно брзо и ефикасно реаговала. Притворени су, у најкраћем року, како убице тако и њихове саучесници. Несумњиво, то нам говори да су органи безбедности знали за постојање извесних особа чији рад је усмерен у правцу угрожавања живота српског кнеза. Министри полиције и војске касније су и потврдили те сумње. Изостанак превентивне акције против завереника правдали су недостатком доказа. Што се тиче појачавања обезбеђења кнеза, Блазнавац и Никола Христић су тврдили да се сам Михаило томе одлучно противио. Наиме, српски кнез је сматрао да није учинио ништа лоше свом народу и да самим тим нема тога ко ће на њега дићи руку, а евентуалним појачавањем обезбеђења само би се у јавности створило уверење да је кнез уплашен. У сваком случају, брзо хапшење те завереничке групе недвосмислено је представљало последицу чињенице да су органи реда били упознати како са њеним постојањем тако и са њеним припадницима. Пред судове је изведено готово осамнаест осумњичених завереника. Непосредни извршиоци злочина били су браћа Радовановић – Коста, који је први пуцао а затим ножем докрајчио кнеза, и његов рођени брат Ђорђе. Трећи атентатор и убица Анке Константиновић био је бивши судија Лазар Марић, а четврти егзекутор био је бивши трговац Станоје Рогић. Сви поменути су на судском претресу тврдили да их је пре свега водио лични мотив освете. Браћа Радовановић су убиством кнеза осветили брата Љубу, неправедно осуђеног на вишегодишњу казну робије због наводног фалсификовања исправа. Судија Марић се светио због осуде на вишегодишњу затворску казну за убиство супруге, за шта је тврдио да је невин, а Рогић је имао своје разлоге породичне нетрпељивости према Обреновићима. Међутим, сви они су само извршиоци злочина. Организатор атентата и „мозак целе операције“ био је Павле Радовановић, угледни београдски адвокат. Попут браће, и он је желео да се освети кнезу за неправедну осуду брата Љубе, али за разлику од њих, он је планирао и преврат у земљи. Павле је припадао либералним политичким круговима, онима који су сањали демократски устав и републиканско државно уређење. Током судског процеса признао је личну одговорност за организацију атентата уз истицање жеље да Србија након смрти монарха крене путем републиканизма. Уколико би пак то било неизводљиво, прихватљива му је била и парламентарна монархија са јасно ограниченом владавином кнеза. На основу утврђених доказ и исказа окривљених могло се закључити да је већини завереника приоритет био лична освета, а да је само Павле Радовановић имао шире планове, додуше слабо разрађене. Умешаност Карађорђевића током првог судског претреса није доказана нити се на тој могућности заснивала оптужница. Павле Радовановић јесте био правни заступник бившег кнеза Александра Карађорђевића, али директна веза саучесништва у случају убиства кнеза Михаила није пронађена. Пошто је дан судског претреса био петак 14. јун, суд је за понедељак 17. јун 1868. године одредио да буде дан изрицања пресуде.
Међутим, већ наредног дана, 15. јуна 1868. године, на захтев истражне комисије доноси се одлука о продужењу истражног поступка и то без образложења. Дан након те неочекиване одлуке појављују се нови докази у поступку. Наиме, у кући настојника имања кнеза Александра Карађорђевића, скривено у саксији, пронађено је око пет хиљада дуката. Андра Вилотијевић, већ раније ухапшен, на тај начин постаје, по мишљењу оптужбе, кључна веза између бившег кнеза и атентатора. Новац пронађен код настојника имања означен је као средства за преврат која је Вилотијевић требало да раздели завереницима након убиства кнеза Михаила. Према оптужници, Вилотијевић је од кнеза добио новац приликом свог боравка у Аустроугарској, пренео га у Београд, разменио из форинти у дукате и чекао да изврши задатак. Иако је као настојник имања, Вилотијевић релативно често посећивао кнеза или његове сарадника и том приликом исто тако неретко односио и доносио веће суме новца за њихове потребе, овај случај је проглашен као доказ саучесништва. Нису помогла ни логична оправдања Вилотијевића, али ни кнеза Александра, да је новац послат ради куповине некадашњих турских имања у непосредној близини поседа Карађорђевића. Власт је тврдила да никаква продаја таквих имања није ни била оглашена, што и јесте тачно. Међутим, биле су извршене све катастарске предрадње, што је представљало својеврсну најаву да би 1868. година могла бити година њихове продаје. Исто тако, продаја је већ годинама раније најављивана, чак је и поједина штампа конкретно за ту 1868. годину изнела тврдњу да ће то бити година продаје тих имања. Ипак, затворен, болестан, изгладњиван и мучен, Вилотијевић је писменим исказом признао да је лично био део завереничке групе и да је кнез Александар наручилац убиства у Кошутњаку. Касније, на самом судском претресу, он је опрвгао своју писмену изјаву правдајући је изнуђивањем. Ипак, суд је категорички одбацио ову Вилотијевићеву тврдњу као неосновану, исто као што није уважио ни образложења у вези са пронађеним новцем у његовом дому.
Током јула 1868. године спроведен је нови судски претрес. Александар Карађорђевић је овај пут означен и осуђен као инспиратор и организатор Михаиловог убиства. Заједно са њим осуђени су атентатори и њихови помагачи. Укупно четрнаесторо, од којих четворица непосредних извршилаца злочина, осуђени су на смрт, а осталих четворо на вишегодишње казне робије. Кнез Александар Карађорђевић је осуђен на двадесет година затвора, али како је у то време живео у Аустроугарској, није био доступан српским правосудним органима. Аустроугарске власти нису изашле у сусрет молби српског правосуђа и нису испоручиле бившег кнеза, него су му организовале суђење у Пешти. Пред угарским судом Александар је ослобођен услед недостатка доказа, а влада у Београду је то правдала наводним подмићивањем угарских судија од стране Карађорђевића. У међувремену имовина Карађорђевића у Србији је заплењена и распродата и то по знатно нижој цени од реалне.
Анализом овог судског процеса можемо јасно утврдити да су нови властодршци у земљи, либерална влада и Намесништво у ком су алфу и омегу чинили Ристић и Блазнавац, плански усмеравали ток истраге у правцу Александра Карађорђевића. Циљ таквог вођења процеса био је да се Карађорђевићи, као опасни политички такмаци, компромитују и трајно елиминишу из српске политике. Проглашење целе династије Карађорђевић проклетом, уз забрану њиховог повратка у земљу, само је потврда те тезе. С друге стране, усмеравајући истрагу према Карађорђевићима, и Блазнавац и либерали су прикривали своју одговорност за кнежеву смрт. Чињеница је да су и министар војске и министар полиције били директно задужени за кнежеву безбедност и да сносе бар моралну одговорност за његову смрт. Самим тим, Блазнавац је имао интереса да ток истраге усмерава што даље од себе и сопствене одговорности. Исто тако, сама истрага је недвосмислено показала да су Радовановићи, главни егзекутори и организатори убиства у Кошутњаку, припадали либералним политичким круговима. Павле Радовановић је истовремено био политички истомишљеник, али и пријатељ угледних либералних првака. Између осталих, са Павлом су се дружили и Владимир Јовановић, истакнути идеолог српских либерала, али и Радивој Милојковић, пашеног Јована Ристића. Када на то додамо да су либерали били огорчени противници политике кнеза Михаила и његови најдоследнији критичари, онда нам неке ствари постају јасније. Код појединих либералних првака владао је велики страх када је у питању сам ток истраге кнежевог убиства. Везе са Павлом Радовановићем, уз њихову генералну политику, могле су многе да инкриминишу. Зато је рука савезништва, пружена од стране министра војног Блазнавца, за либерале била не само рука која их је доводила на власт већ и рука спаса од судске истраге. Либералима је у највећем интересу било да они буду ти који ће контролисати судски процес, јер само тако су могли да спрече ширење круга осумњичених. Да којим случајем то нису постигли, преко веза са Павлом Радовановићем многи либерални прваци би се нашли под истрагом. Пребацивање одговорности на Карађорђевиће, уз фокусирање оптужбе на већ ухапшене заверенике, самим тим и за њих је представљало и више него добродошлу околност.
Ипак, не можемо се отети утиску да су управо либерали највише политички профитирали од кнежеве смрти. Дошли су на власт и донели устав по својој мери, што је на концу представљало победу њихове политике. Павле Радовановић је на суду тврдио да му је циљ био успостављање републике, али уколико би то било неизводљиво, онда би му била прихватљива и парламентарна монархија са уставом ограниченом влашћу кнеза. Управо тај исказ потврђује да су се жеље завереника поклопиле са реализованим циљевима либералне владе, формиране након убиства кнеза. Можда нам у складу са том чињеницом постаје јасније зашто завереници, након извршеног атентата, нису имали добро разрађен план преузимања власти у земљи. Убиством кнеза они су рачунали на сазивање велике народне скупштине, а због популарности либерала у народу очекивали су и већину у тој скупштини. Самим тим, они би били креатори будућих одлука, а и њихова политика би била реализована, што се у највећој мери и десило. Међутим, када је у питању позадина убиства кнеза, не можемо искључиво да се фокусирамо на унутрашње политичке чиниоце, а да не сагледамо и спољне утицаје. Неспорно је да су поједини либерални кругови били организатори атентата, али поставља се питање да ли су интереси великих сила имали одређеног удела у свему томе. Сам суд се истраживању те могућности није посветио, нити је утврдио било какву везу између убица и спољњег фактора. Намесник Јован Ристић указивао је на могуће учешће Османлијског царства на догађај у Кошутњаку преко босанског паше. Додуше није понудио никакве доказе за своје инсинуације уз оправдање да то и не може због виших државних интереса.
Чињеница је да је Михаило Обреновић својим радом на стварању општебалканског савеза представљао претњу за Османлијско царство. Српски кнез је од Београда шездесетих година XIX века направио стециште свих оних који су сањали револуцију у Отоманској империји и јединство балканских хришћана. Несумњиво, он као такав у очима Турака био је носилац идеје њиховог протеривања са југоистока Европе. Исто тако, Михаиловом политиком биле су незадовољне Британија и Француска, отворене заштитнице интегритета исте те Отоманске империје у којој су виделе кључну брану продору Русије према топлим морима. Русија с друге стране јесте подржавала политику српског кнеза, али не смемо занемарити чињеницу да се Михаило у последњем моменту поколебао. Бар привремено, он је одустао од активирања Балканског савеза 1868. године плашећи се реакције западних сила. Наиме, Михаило је знао да има подршку Русије, али уколико би се поново створила нека нова коалиција европских држава за очување Османлијског царства, управо би Србија, али и других балканских држава које би јој се прикључиле, постала жртва такве антируске политике. Руска страна је засигурно била незадовољна тим колебањем српског кнеза и извесно је да у тим моментима ни она није била наклоњена Михаилу. Свим тим кључним чиниоцима треба придодати и Аустроугарску, земљу која се управо тада изнутра преуређивала као дуална монархија. Хабзбурзима је након пораза у рату са Пруском било више него јасно да је једини простор за њихову даљу експанзију Балкан. Самим тим изузетно им је сметао споразум између кнеза Михаила и мађарског грофа Ђуле Андрашија постигнут у Иванки. Српски кнез и мађарски политички лидер направили су договор о подели Босне и Херцеговине, долином река Врбас–Неретва. Михаило се уз то обавезао и да неће радити на територијалном ширењу српске државе у правцу јужне Угарске. Споразум између Срба и Мађара је нешто на шта су Хабзбурзи гледали са великим подозрењем, а нарочито у контексту поделе Босне. Управо реализацијом тог плана био би затворен и тај последњи пут за било какву аустроугарску експанзију према Средоземљу. Самим тим, Михаило је не само сметао већ представљао отворену претњу и овој великој сили.
Сагледавши све изнете чињенице, можемо закључити да у тренутку атентата у Кошутњаку кнез Михаило није има подршку ниједне од најмоћнијих европских држава. Свака из својих разлога, више или мање, желеле су његов крах. Да ли су оне и у којој мери учествовале у организацији атентата на кнеза Михаила остало нам је непознато. Инсинуација свакако има, али конкретни докази до данас нису откривени. Ипак, оно што сами можемо закључити, иоле познајући српску историју, јесте то да је утицај великих сила у свим значајним политичким догађајима био свеприсутан. Самим тим, када говоримо о политичким атентатима, којих је у Србији нажалост било превише, тај уплив страног фактора је незаобилазан. Готово сва убиства српских државника повезује једна чињеница, а то је да су пред атентат као по правилу сви они остајали без подршке великих сила. Пошто није било ниједне од тих најмоћнијих држава која би их заштитила, они би били препуштени одређеним чиниоцима унутар земље који су ионако желели њихово уклањање. Управо кроз ту призму можемо посматрати и смрт кнеза Михаила. Пошто је изгубио међународну подршку оних најутицајнијих држава одређене либералне политичке структуре унутар земље су искористиле ту околност како би га ликвидирале. Пошто су либерали након кнежеве смрти дошли на власт, логично је да су ток истраге усмерили у другом смеру, у овом случају у правцу Александра Карађорђевића. Позадина самог атентата зато није ни могла бити на адекватан начин испитана, тако да су и евентуални спољни утицаји остали неистражени и недокументовани. У светлу свих тих околности, није ни најмање чудно зашто сви аспекти убиства српског кнеза нису разјашњени. Иначе, то није искључиво специфичност случаја убиства Михаила Обреновића или само српских државника. Ретко када се генерално успеју пронаћи главни организатори убиства важних политичких личности и то без обзира на богатство и моћ или утицај земље у којој се такав злочин деси. Суштина је у томе да они који организују атентат најчешће не убијају државника из личних разлога, него да би ликвидирали његову политику. Егзекутори и први круг организатора зато обично једини и буду пронађени, док они који иза сенке повлаче конце остају заувек скривени од јавности, правосудних органа па и суда историографије.
Атентат у Кошутњаку је свакако оставио несагледиве последице по даљи развој Србије. Убиством Михаила српски народ је изгубио искусног државника у напону снаге који је управо тада, можда и највише требало да допринесе свеукупном напретку земље. Приоритет Михаилове политике свакако је представљао рад на националном ослобођењу и уједињењу не само Срба него и других балканских Словена. Управо је он био од оних ретких који је добро разумео да се само заједничким напором и јединственом акцијом свих балканских народа може остварити потуни успех. Исто тако треба нагласити да ти планови нису били само његови снови већ нешто на чему се дуго година радило и за шта се могло говорити да је дошло у своју завршну фазу. Да је којим случајем дуже поживео и самим тим добио шансу да своје идеје реализује, можда не бисмо морали чекати још скоро пола века како би се балкански народи коначно ослободили од турског ропства. Можда би и та југословенска држава била стварана у XIX веку, када су се уједињавали и други европски народи попут Немаца и Италијана, а не у XX столећу, онда када је за то било исувише касно. У сваком случају, убиством кнеза Михаила на Балканском полуострву заустављени су важни политички процеси, а поново су покренути тек након пола века. Ток историје тиме је несумњиво промењен, док је процес пуне политичке, економске и културне еманципације, како српског тако и других балканских народа, значајно успорен.
Коришћена литература:
Остави коментар