Аутор: Лазар Слепчев, политички аналитичар
Оног тренутка када је Руска Федерација отпочела специјалну војну интервенцију у Украјини, дух светске историје оживео је у пуном капацитету.
Глобални тријумф Запада, оличен у паду Берлинског зида и урушавању Варшавског пакта, а теоријски употпуњен кроз Фукујамин „Крај историје”, отпочео је процесом неминовности историјског самоурушавања. Процес историјске летаргије и убирања ловорика, овим догађајем, завршен је за САД и тзв. колективни Запад.
Многи процеси који су на светској сцени били присутни, а пролазили су некако „испод радара”, украјинском кризом избијају у први план.
Један од таквих процеса, несумњиво је и буђење aзијског континента у свим својим облицима и потенцијалима. Економија, трговина, култура, војна моћ, потенцијал интегративних процеса, само су оне, најочигледније области у којима земље Азије ступају на велику светску позорницу.
Навикнут на вишедеценијску супериорност своје глобалне позиције, а некреативан и предвидив у потезима које повлачи, Запад се у вртлогу украјинске кризе коју је сам изазвао, одједном нашао затечен реакцијама огромног броја држава над којима нема најдиректнији утицај.
Украјинска криза је послужила великом броју земаља Африке и Латинске Америке, да глобалном хегемону по многим питањима кажу: Не!
Но, неисцрпни потенцијал у свим областима, Азију је позиционирао као континент који ће у наредним деценијама дефинитивно преузети улогу центра светских дешавања и доносиоца глобалних одлука.
Све те историјске задатке и изазове, Азија може са лакоћом изнети јер је реч о:
а) Највећем и најмногољуднијем континенту.
б) Постојбини старих и великих култура, цивилизација и држава.
в) Немерљивом богатству природним ресурсима (нафта, гас, руде, плодно земљиште, младо становништво…)
г) Континенту са најбрже растућим економијама.
д) Све озбиљнијем војном и нуклеарном потенцијалну.
Ако имамо у виду да Кина и Индија имају безмало 3 милијарде становника, да им се стопе раста економије већ годинама крећу од 5 до 10%, да су обе озбиљне војне и нуклеарне силе, а да идеолошке разлике и одређене територијалне спорове успевају да премосте, онда је јасно да политички ентитети као што су САД (око 350 милиона становника) и ЕУ (око 500 милиона), у перспективи немају никакву шансу са надирућим азијским дивовима.
Украјинска криза је донела још један новум на светској политичкој мапи. Заливске монархије, које су деценијама функционисале као вазали, прво британске круне, а потом и Америке, почеле су да отказују послушност глобалном хегемону, те своју срећу почињу да траже у све експлицитнијем окретању ка Кини и Индији.
Такође, актуелна криза је изнедрила још један догађај који се у досадашњим координатама међународних односа сматрао незамисливим. Наиме, кинеска дипломатија је успела да односе сунитске куће Сауда и шиитског Ирана, не само „олабави”, већ и да их доведе до нивоа скорог успостављања дипломатских односа.
Када је реч о интеграционим платформама, криза у Украјини је „оживела” активности прилично „успаваног” БРИКС-а, регионалне организације економске и политичке сарадње, коју чине Бразил, Русија, Индија, Кина и Јужна Африка. Штавише, појавила се и жеља великог броја азијских, афричких и латиноамеричких држава за прикључење овом савезу.
Још једна организација, основана, сада већ давне 1996. године, добила је на значају. Шангајска организација за сарадњу (ШОС), заједничка је безбедносна организација са седиштима у Пекингу (Кина) и Ташкенту (Узбекистан). Ако имамо у виду да су чланови ШОС-а Кина, Русија, Казахстан, Таџикистан, Киргистан, Узбекистан, Индија, Пакистан и Иран, а да статус посматрача имају Авганистан, Белорусија и Монголија, док о чланству преговарају Азербејџан, Јерменија, Камбоџа, Непал, Турска и Шри Ланка, јасно је да је реч о озбиљном глобално азијском савезу.
И да закључимо, начин на који је Запад покренуо посреднички рат против Русије у Украјини, само је пробудио и разбуктао процесе суверености међу државама, као и нове облике интеграција међу сувереним државама, као почетак изградње међународног поретка, супротстављеног досадашњем концепту доминације Америке, као јединог светског хегемона.
Остави коментар