Аутор: мср Маријана Јелисавчић, књижевни критичар
Од давнина је тема града фасцинирала многе мајсторе и поклонике писане речи, па су се поводом тога оглашавали у складу са епохом из које су потекли и друштвено-политичким положајем у ком су рођени или који су за себе изградили. У тексту „Идеја о граду у европској мисли од Волтера до Шпенглера“ Карл Е. Шорске разликује три широка поља вредновања града: град као врлину (становиште заступљено у доба просветитељства), град као порок (из времена индустријализације) и град изван добра и зла. Шорске наводи да је друго вредновање контрапункт првом, истакнутије испровоцираним поређењем порочног са сликом посве глорификованог града. „Додуше, град као легло неморала био је легитимна мета напада религиозних пророка и морализатора још од Содоме и Гоморе“ (Шорске 2008: 65). Библија разликује два модела града – један је управо порочни, премрежен метафорама пакла, попут Вавилона, насупрот Новом Јерусалиму, граду као оваплоћењу божанских идеала.
Према Аристотелу, град мора имати задовољавајућу величину за потребе свог становништва и омогућити уживање у слободи и доколици. Романтичари су бежали из града – у Радичевићевој „Безименој“ тамо је смештен ђаво, а Шелијев је Лондон врло сличан паклу. „Апстракције новца, просторне перспективе и механизована времена дали су оквир новом животу“ (Мамфорд 2006: 391) и модернизација је од града направила чињеницу са негативним призвуком. Мамфорд га у неколико наврата пореди са ждрелом које аутофагно гута продукте своје производње и развитка. Савремени српски песници су неснађени у граду, попут Новице Тадића, који га такође пореди са ждрелом, и то вражјим. Његов топоним „Вилиних вода“ иронизује оно што то место заиста јесте – депонија на обронку престонице, синегдоха за много шири појам. Павловићевог Одисеја „градови зову у клопку“, а Христић карактеристичним хабитусом нарације смешта свог усамљеног Улиса у собу, и то хотелску.
Један од неснађених био је и необични поета Милан Младеновић, вођа музичког састава Екатарина Велика, који је осамдесетих година прошлог века писао музику дубоко уткану у темеље оног што је бирао за свој животни позив, а што никада није довео до краја – књижевност. Младеновић је писао о бездомним људима из градова, рођеним у гету, а „тако нешто задаје страх“ (Младеновић према Ригонат 2011: 27). Његови су текстови, како Александар Жикић наводи, „огледало градске неурозе, која стварност претвара у параноју“ (Жикић 2014: 23). Према речима Зорана Костића Цанета, Милан је и умро у поткровљу неког београдског армираног чудовишта, изгубивши од живота у којем је посегнуо за спољашњом утехом, отровним цветовима зла.
Почетком двадесетог века падају идеје, форме и канони, а авангардни песници раскидају са римом и темама преузетим од француских симболиста.
Сви наши ‘изми’ и бројни програми настали су као резултат духа новог времена; као последице утицаја међуратних струјања у европској књижевноcти, или наглашене тежње уметника да се ослободе каткад непријатних судња критичара, како би афирмисали и наметнули своје естетске, филозофске и литерарне назоре у књижевним збивањима свога времена (Милинковић 1991: 13).
Авангарда као надређени појам за све „изме“ под својим окриљем, поред суматраизма, дадаизма, зенитизма, надреализма чува и хипнизам, правац који је кроз своју ониристичку поетику креирао Раде Драинац и помоћу манифеста и књижевног часописа удахнуо му живот. Овај поета модрог осмеха само је своју прву песничку збирку, објављену годину дана након Албатросовог првенца, потписао крштеним именом – Радојко Јовановић. Године 1922. основао је часопис „Хипнос“ и променио потпис. О његовом псеудониму Љубомир Симовић је у тексту објављеном у Политици 2008. године рекао како је Раде Драинац књижевни лик и књижевни јунак, кога је измислио, створио и написао Радојко Јовановић из Трбуња.
Овај песник-апаш[1] за позорницу свог опуса изабрао је град као гигантски сплет машинерије и дехуманизованих становника. Драинац по томе наликује писцима поменуте едиције Албатрос – Винаверу који је у своју варош уселио зле волшебнике и Црњанском који пишући о градском борделу причу иронично насловљава „Рај“. Са Растком Петровићем преплиће мотиве сневања о далеким земљама, у чему је ненадмашан Црњански, са разликом што Петровићеви јунаци гладни простора тискају географске карте, маштајући о далеким земљама, Драинчеви топоними егзотичних земаља су географија оживљена у чаши коктела, док Црњански ламентирајући о јесени и животу без смисла, у вихору рата удваја свог јунака Рајића, дарујући му пријатеља Чарнојевића, сањара и путника светског калибра.
Одласком из Топлице почињу дани песниковог тонућа у глиб градског живота. Топлицу као лајтмотив Драинац ће често помињати, нарочито како би сликама неукаљане природе чијем враћању душа стреми супротставио „блудом премазане прозоре“ града. Када описује раскош иностраног велеграда, чезне за отаџбином, а када је у отаџбини чује пречесто јецање звона, сећа се срећног детињства и велича село.
Град је у Драинчевим песмама доживео катаклизму и уморио сваки покушај хуманизације. Ако се песник декларише као небесно дете – ништа га не боли. Али када то дете дође у град, онда постаје последњи Мохиканац, раритетни примерак једне идеје о бољем. И те идеје почињу да бледе или се интензивирају у зависности од места на којем је песник починуо – у мрачним хотелима пуним распеваних птица са тапета и салатом од болесних снова; на клупама са продавачицама љубави тренутка; у близини фабрика:
Ја сам брат фабрика, мостова
И сархаста из латинског кварта.
Бога ми, ако овде останем
Умрећу још месеца марта [2]
(Воз одлази)
али и:
Град гори као узбуна
и фабрички димњаци се тамне као зли крстови
(Мегалоникс од челика)
Фабрике се диме и у рудокопима милиони се живих закопавају
Градом носе кола мртвачке сандуке за све лирске сањаре овог света
(Лампа над рукописима)
Доле фабрике: – Научи прво жену да волиш
(Источна звезда)
Антиципација фабрика у Драинчевим песмама јесте раније поменуто ждрело које, попут револуције која једе своју децу, гута оне који су глас дали њеној експанзији. Мамфорд у уводнику своје књиге поставља кључно питање, које је својим критичким сликама тадашње свакодневице песник-апаш проблематизовао: „Хоће ли град нестати или ће се цела планета претворити у огромну урбану кошницу? (То би, уосталом, био само другачији начин нестанка)“ (Мамфорд 2006: 5). Читајући Драинчеву поезију, не изостаје утисак да се није много променило за човека као члана једне друштвене заједнице. Тријумфовале су илузије.
И песнику из Трбуња омиљени је градски детаљ била, како Винавер каже – литература која не лаже. Песнички брат по ониризму ком је заспати, умрети или се претворити у сунцокрет избор истих активности између којих би требало изабрати најповољнију, рекао је у својој краткој скици о Драинцу следеће:
А чим заромори он ће се, као фантастичан и пијан адмирал укотвити пред којом год кафаном, само да у њој има алкохола и речи, алкохола и речи. Не да успава дух, већ да га пијанством од вина и крваве метафизике расцвета у чудан, шарен цвет (Ратковић 1928: 13).
То може бити и американски бар у којем се умире под столом због женске ноге, или сопства:
Умрећу као песимиста
Умрећу трагично у кафанском куту […]
Проживех тако у фантазмагоријама градских кафана
Целу једну младост атрофије и сплина
(Воз одлази)
Кафана је незаобилазни декор града, можда чак његов једини декор[3] у којем ваља заборавити опустошену велеградску климу. Оно што Давичо каже за љубав – да је тако сама и тако пуна света, може се односити и на Драинчеву диогенску потрагу у многољудној заједници. Зато се он жури у крчму као у операциону салу – ургентно му је потребна доза људства из чашице или чашице разговора са неким сличним себи. Онда након потребног наркотизовања душе алкохолним еликсиром из дна кафане и из самог срца пева се уз јецај
Ој Мораво моје село равно!
(Воз одлази)
Управо песма „Воз одлази“ оставља отисак највеће поенте антологијским стихом
Град је крематориј за невине душе.
Тај стих песник је посебно подвукао (као и раније наведени ламент за Моравом и родним местом). Кроз целу ову песму провејава мотив дима. Уз осврт на познати београдски (префарбани) графит „Турбо фолк је горење народа“[4], могли бисмо рећи да је Драинац синтагму која се овде тиче народа и убрзања замењивао управо појмом град. „Воз одлази“, али кафански кут је чађав, дакле нагорео; мале детиње руке придржавају цигарету у бару а лирски субјект погођен је „у мозак болом обале хаванске“[5], што је асоцијација на Кубу и њен најпознатији производ – цигаре. Крематориј сагорева невине душе, оне несхваћене и неснађене. Драинац им посвећује песму „Човек препознао свога вола“:
Дошли су из Топлице фабрикантима да подижу виле […]
Нису никако могли да разумеју како то да се купује цвеће
И да се пси у хаљинице облаче […]
А ноћу су се завлачили у кућице које су можда биле и породичне гробнице
(Човек препознао свога вола)
Јефтина радна снага се напустивши село, трбухом за крухом, нашла у граду. Отета им је ведрина родног места и исмејани су због своје наивности. А да ли је за подсмех ненавикнутост људи да је на продају оно што се на селу може убрати на сваком кораку? Или зачуђеност због одевања љубимаца, када су они дошли у велеград како би зарадили да би обукли своју децу и себе? Македонски песник Коста Рацин, пишући о печалбарима који су своје здравље излагали опасности да би другима обезбедили никотински ужитак, рекао је следеће: „Београд је ала, тамо си роб.“ Драинац је често писао о свом сиромаштву, гладним данима („О што нису звезде топли лебови на прозору сиромашнога песника!“[6]) и моментима када је опажао да му се „прсти кроз ципеле смеју“, о бескућништву:
И шта је све моја младост на клупи ноћног градског врта?
(Вагабунда у градском врту)
То су они мрачни тренуци када су му и најјефтинији хотели били недоступни. Своје патње често је упоређивао са мукама француског писца Скарона, који је због хендикепа био унесрећен човек.
Попут Тома Вејтса који је имао само гитару и визије испеване промуклим гласом, Драинац је имао своје идеје и речи. Желео је луталаштво и слободу мисли у сваком трену. Растко Петровић се мегаломански питао како да обухвати све, а Драинац се само надао да га поезија никада неће изневерити. Питао се да ли ће оздравити од песама и грозничаво се молио да се то не деси.
Оне cy га премешталe у друге светове. „Свеједно куда“, говорио је.
Нема тог места на глобусу са привлачним именом (за песников, па и за читаочев укус), у коме овај лирик није доживео неку од својих исфорсираних драма, чија је основа заправо лежала у скученим оквирима једне мале балканске престонице и баналним неспоразумима који су се у таквој средини могли одигравати (Раичковић 1998: 118), писао је Стеван Раичковић о Драинчевом маниру да у песме призива егзотичне локације. Хавана, Фиџи, Сицилија, Салвадор, Цејлон, Сингапур – само су неке од дестинација на које се Драинац суматраистички отискивао.
Само даље, даље да путујем
Да грозно овако више не болујем
(Жива географија)
Била му је блиска она стара максима „Отпутовати, макар и на мртвачким колима“ – побећи из града у неке лепше пределе, задовољити жеђ свог вагабундства. Воз иде за Сајгон, пароброди на далека острва Лезбос и Крим, али у Топлицу се стиже пешке. Она је најближа, али и некако најдаља. Вратити се значило би признати пораз од живота који је сам бирао. А у граду се сунце клати у болничкој кошуљи, људи су аутоматизовани („аутоматски јагањци“ – испрограмирани и мирно чекају судњи дан) и личе на неме манекене – живот је карневализован. Песникове лирије немају тло које ће их развијати:
Уместо славуја априлом слушам краставу жабу […]
Певам као сова на крњем димњаку
И моје су песме цветови на бетону заливени бензином
(Град и сенка моја под кровом)
Песник је у граду изгубљени Улис подераних ђонова, живи чергарски, свестан да је човечанство далеко од Итаке – луке спаса. Суочен је са сликом ратне Троје у којој мора пронаћи циљ свом бивствовању. Више пута се носио са трагиком писања песама без душе на асфалтној животној подлози, где на улици уместо ружа ничу лампе.
Дођавола и са том романтичном будалом што пише рекламе за сапун
А спава у лифту између трећег и четвртог спрата
(И нећу да знам)
У свету без илузија човек је странац. У оваквом свету, егзистенција тог човека у потпуности је обесмишљена. Звук је крекет жаба и зујање аутомобила, мирис је токсично испарење фабричких димњака, укус су празна уста сиромаштва, додир је гест који не допире ни до кога, поглед је широка лепеза криминала. Због тога песник, када има могућност за кров над главом, бира мансарду, даље од света, ближе облацима, тежећи да се хипнистички остави у звездама, шуму грања и ноћној светлости. Видео је превише призора метафоричких пуцњева на сам помен речи култура. Подражавајући Мајаковског, желео је револуцију и освешћивање народа, али његов се рад превише касно почео разумети и ценити. „За грађански укус и слух, његови стихови звучали су као бласфемија“ (Најдановић 1973: 380).
На таквом месту и потрага за љубављу унапред је осуђена на пропаст, ако се не рачунају задовољство тренутка и тајни састанци са удатим женама. Због тога је Драинац био фасциниран (само)убилачком мисијом немачког романтичара Клајста који без своје драге није видео сврху живота на овом свету. Драинчеве музе имају управо онакве квалификације које је Скерлић препознао код Дисових и Пандуровићевих. У таквом окружењу муза није ни могла бити обавијена праменом тајанствене магле. Можда једино прамењем густог дима или смога.
Песник се изругује моди којој се грађанство подређује и црнохуморно слика призоре алијенације људи у свету где „облигатно главну улогу играју уложне књижице“. Најбоља илустрација овог исказа јесте песма „Свакодневни град“:
Уђите, људи, за десет динара да видите покољ у Абисинији! […]
Мост Александра Првог чека на самоубице […]
Син на оца вади револвер
Мајка игра аргентински танго код „Руске лире“
А ћерка шмрче кокаин као звер
(Свакодневни град)
Деградација породичног живота и немар чланова једних према другима, претерано интересовање за оно што се дешава у туђем дворишту и безизлаз из каљуге велеграда – само су неки од чинилаца којима се песник бави. Комедијант случај хтео је да он свој кратки животни век проведе управо у окружењу које је најоштрије критиковао и осуђивао. Када је јесен „изненадно ушла у његове вене“ и када је пропљувао крв као многе поете које су биле жртве жуте гошће, како сам каже – џентлменски је проживео своју уклетост. Макар више није морао да гледа шарадне слике банкета на којима се свако карневалски претварао да је оно што није. Ричард Лехан писао је да готово увек судбина човека у граду почиње или се завршава погребом. Тако је и овај песник-бандит копнео на бетону, све до самог краја када је душу испустио у толико помињаном и призиваном родном месту.
Он је најбоље осећао пулс града који је проклињао и који га није прихватао. У прилог уклетости града говоре и стихови о положају Бога у њему:
О ако икад овуда пролази хришћански Бог
Сигурно ставља маску против гаса на лице
(Град и сенка моја под кровом)
Антички градови су у свом средишту имали богомоље око којих су расли. Аxis mundi Драинчевих и данашњих градова углавом су трговински молови и сличне институције световног карактера.
У постхумно објављеној песми „Нови свет“, Драинац се обратио својој „епоси модерне канализације и криминалне сензације.“ Профетски је писао о доласку „тајфуна одвратног материјалистичког доба“. Више од пола века након његовог пера критички упереног ка девијантним градским појавама, схватамо да се набоље готово ништа није променило и велике су вероватноће да ће тако и остати, све док се и сами не претворимо у роботизоване направе програмиране тако да нам једини циљ у животу буде да, ослобођени од било каквих емоција, прегурамо дан. Модерно друштво свесно је тога и упорно нас, најчешће путем медија, припрема за такву еру.[7] Цивилизација и даље, драинистички, „подригује од преситости“ и подсећа на џиновски аутомобил који све брже и брже јури једносмерном улицом. Но по његовом садашњем домету, том аутомобилу недостају, нажалост, кочнице и управљач, тако да возач има власт над колима једино утолико што може да повећа брзину, иако је у својој заљубљености у машину и жељи да постигне највећу могућу брзину сасвим заборавио циљ путовања (Мамфорд 2006: 591).
Тако ће при максималном убрзању сагорети друштво које је имало све, али је, патећи од плеонексије, гладно желело још и још, јер „жеља је глад је ватра.“[8]
ЛИТЕРАТУРА:
Жикић 2014: А. Жикић, Место у мећави, прича о Милану Младеновићу, Београд: Лагуна.
Мамфорд 2006: Л. Мамфорд, Град у историји, Нови Београд: Book & Marso.
Милинковић 1991: М. Милинковић, Раде Драинац и експресионизам, Прокупље: Драинац.
Најдановић 1973: М. Најдановић, Жута гошћа у српској књижевности, Суботица: Нолит.
Раичковић 1998: С. Раичковић, Портрети песника, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
Ратковић 1928 – Ристо Ратковић, Ћутања о књижевности, Београд, 1928.
Ригонат 2011: Ф. Ригонат, Монографија о Милану Младеновићу, „Дечак из воде“, Београд: LOM.
Тешић 1998: Г. Тешић, Лирика Драинац, Сабране песме 1, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
Тешић 1999: Г. Тешић, Бунтовник и апостол, Сабране песме 2, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
Шорске 2008: К. Е. Шорске, „Идеја о граду у европској мисли – од Волтера до Шпенглера“, превео Предраг Шапоња, Поља, 453 (септембар-октобар 2008).
[1] Винаверов опис Гистава Флобера, али и почетак Драинчеве песме насловљене његовим именом.
[2] Сви стихови Рада Драинца наведени су према издањима Лирика Драинац, Сабране песме 1 и Бунтовник и апостол, Сабране песме 2, која је приредио Гојко Тешић 1998. и 1999. године.
[3] „Има париских улица у којима је једини споменик осветљен писоар“ – стих из поеме „Улис“.
[4] Стих из истоимене песме Рамба Амадеуса.
[5] Стих из песме „Воз одлази“.
[6] Стих из песме „Ноћне медитације једног бескућника“.
[7] Све више је филмова са темом постојања другог и другачијег света, након брисања Земље, или чак њеног апсолутног непостојања. Неки од њих су Divergent, The Giver, In time, Upside down, The Hunger Games.
[8] Стих из песме „Синхро“ групе Екатарина Велика.
Остави коментар