УЛОГА МЕДИЈА ЗА РАЗВОЈ ДРУШТВА

УЛОГА МЕДИЈА ЗА РАЗВОЈ ДРУШТВА

Аутор: Недељка Боројевић

„Не постоји ништа што добра новинарска обрада не може да уради. Ништа није испод или изнад њеног домена. Штампа може да претвори лоше принципе у добре и добре у лоше; може да уништи свако начело и касније да га поново створи; може да спусти анђела на ниво човека и уздигне људе до анђела. А то може да оствари са било ким за само једну годину, чак и за шест месеци “  –  Марк Твен, У погледу патриотизма.

Живимо у свету у којем медији, више него икада раније, утичу на обликовање и преобликовање друштвене стварности. Због своје информативне, комуникативне и симболичке функције они су кључни посредници у преношењу вредносних система. Медији су форум јавне речи, канал преко кога се преносе поруке и, као такви, кључни су актери политичке социјализације и интеркултуралног дијалога  – отворене размене мишљења између појединаца и друштвених група различите националности, друштвеног порекла, верског и политичког убеђења, животног стила. Захваљујући свом утицају у формирању јавног мњења медији су у могућности да допринесу изградњи отвореног и толерантног друштва, развијању културе људских права, једнакости, мира и ненасиља, али су исто тако моћно оруђе за распиривање расизма, ксенофобије, хомофобије и других облика мржње, нетрпељивости и нетолеранције према другима и другачијима. Управо то је кључна тачка одговорности медија и медијских посленика.

Одговорност! Чини се да је ова реч готово потпуно ишчезла са медијске сцене Србије. Новинарска професија у Србији спустила се на најниже лествице, а одговорност за текстове и свој рад данас мало ко сноси. Живимо у времену када свако себе назива новинаром, иако већина, сложићете се, није едукована и сензибилисана за обављање таквог посла. Уз то, незавидан положај и мизерна примања само су додатно убрзале процес деградирања професије јер се у свакодневној борби за опстанак губи елан за рад и гуши креативност. Комерцијализација медија довела је до таблоидизације политичке сцене, али и свих озбиљних тема. Јавна дебата и аргументовано сукобљавање мишљења скоро да не постоји. Данас је  сензационализам постао мерило, а банализовање ствари принцип рада новинара.

Иако су још Минхенском Декларацијом о правима и дужностима новинара 1971. године прописане професионалне норме новинара и упркос томе што две трећине медија у Србији има кодекс извештавања о угроженим групама и што је у пракси у редакцијама најчешће на снази Кодекс новинара Србије који су заједнички усвојили Удружење новинара Србије (УНС) и Независно удружење новинара Србије (НУНС) 2006. године,  његово кршење у многим медијима је евидентно.

То је важно из неколико разлога, а пре свега се односи на то да је, упркос чињеници да су друштвене мреже постале доминантан извор информација, утицај традиционалних медија и даље веома значајан. У друштву у коме је две трећине становништва функционално неписмено и не зна у потпуности шта је јавни интерес, једини извор информација и даље чине штампани медији и телевизије са националном фреквенцијом, те је због тога веома важно говорити на који начин извештавају и какве поруке шаљу. У трци за профитом, медији подилазе најнижим укусима људи, уместо да раде на едукацији становништва. У српским таблоидима постоји „глад за сензацијама“, па уредници шокантним насловима покушавају да привуку што више публике.

Када говоримо о ситуацији у медијима и начину њиховог извештавања неопходно је дотаћи се и јавних медијских сервиса – Радиотелевизије Србије и Радиотелевизије Војводине.

РТС је законом дефинисан као републички јавни медијски сервис и самосталан правни субјект који, обављањем своје основне делатности, омогућава остваривање јавног интереса у области јавног информисања и пружа опште и свеобухватне медијске услуге које подразумевају информативне, образовне, културне и забавне садржаје намењене свим деловима друштва.

Готово идентично, уз чисто формалне измене које се тичу Покрајине,  гласи и законска регулатива Покрајинског јавног сервиса која је детаљније дефинисана у његовом Статуту.

Закон о јавним медијским сервисима („СЛ. гласник РС“, бр. 83/2014) као основну делатност јавног сервиса подразумева производњу, куповину, обраду и објављивање радио, телевизијских и мултимедијалних садржаја, нарочито информативних, образовних, културно-уметничких, дечјих, забавних, спортских, верских и других који су од јавног интереса за грађане.  Рад јавног медијског сервиса заснива се на следећим начелима:

1. истинито, непристрасно, потпуно и благовремено информисање;
2. независност уређивачке политике;
3. независност од извора финансирања;
4. забрана сваког облика цензуре и незаконитог утицаја на рад јавног медијског сервиса, редакције и новинара;
5. примена међународно признатих норми и принципа, а нарочито поштовање људских права и слобода и демократских вредности;
6. поштовање професионалних стандарда и кодекса.

РТС је законом обавезан да у свом деловању уважава захтеве јавности и за своје деловање одговара јавности. Одговорност јавног медијског сервиса према јавности и утицај јавности на његово деловање остварује се посебно јавношћу поступка именовања органа јавног медијског сервиса, учешћу јавности у унапређивању радијског и телевизијског програма, обавезом јавног медијског сервиса да правовремено и истинито обавештава јавност о обављању своје делатности објављивањем плана рада, финансијског плана и извештаја о раду и пословању, подношењем извештаја о раду и половању јавног медијског сервиса Народној скупштини и Савету Регулатора и благовременим испуњавањем обавеза прописаним законом којим се уређује слободан приступ информацијама од јавног начаја. Овако законодавац види републички јавни медијски сервис. Стварност и РТС-а и РТВ-а је, наравно, доста удаљена од пројектоване улоге и функције.

Последњих неколико деценија интерпретативно новинарство постало је доминантан начин изражавања у медијима, иако је ова врста новинарства постојала од када и само новинарство. Интерпретирање у новинарству је последица двоструке потребе. С једне стране, публика је све образованија и знатижељнија: осим што жели да зна ко, шта, где, када и како, публика жели да зна и зашто се нешто збило. С друге стране ангажовано, активно новинарство мора информацију да смести у координате њеног дубљег смисла, да јој да тзв. трећу димензију. Објашњавање узрока одређених догађаја и појава, као и давање дубљег смисла информацијама које медији преносе понекад доводи до тога да у интерпретирању догађаја неки новинари претерају, па искривљују реалност, вређају, потцењују, умањују значај или су пак склони преувеличавању и сензационализму  (Неда Тодоровић, Интерпретативно новинарство).

Медији су важно средство информисања и едукације јавности, као и важан чинилац у формирању ставова и јавног мишљења. Међутим, у свакодневном контакту са штампом, телевизијом, односно, са медијима уопште, закључујемо да су представници медија упознати са дискриминацијом, и да нису довољно сензибилисани за разликовање блиских појмова попут предрасуда и стереотипа. У трци за правовременом и атрактивном вешћу понегде се изгубио образовно-сензитиван новинарски језик и стил (Повереник за заштиту равноправности, Медији у Србији – од дискриминације до равноправности, приручник за новинаре и новинарке; Београд 2012, стр. 9).

Са све већим утицајем и усавршавањем медија, неминовно расте и њихова одговорност. Улога новинара јесте да критикује – али не да хушка. Новинар треба да информише –  али не сме користити говор мржње. Истина је да се данас за читаност, гледаност, слушаност посеже за разним средствима. Комерцијализација медија довела је до вулгаризације и употребе језика дискриминације, упркос свим нормама, начелима и кодексу. Никако не треба заборавити и чињеницу да, осим тога што је професија, новинарство је истовремено и друштвена институција чија је сврха очување јавног интереса. Нажалост, новинари у Србији далеко су од тога и потребно је да се много тога промени како би ова синтагма у српским медијима имала тежину.