Аутор: проф. др Борис Стојковски, историчар
Вероватно најзнаменитији догађај везан за превасходно српску историју у доба османске власти над Банатом јесте устанак из 1594. године који су Срби подигли против османске власти, а под вођством чувеног епископа вршачког Теодора Несторовића. Овај догађај се неретко назива првим српским устанком против османске власти и догађај је који је донекле занемарен и мање познат. Чињеница је да су се, у српској историографији, овом темом бавили веома угледни историчари попут академика Симе Ћирковића и Радована Самарџића, док је у последње време широј јавности овај догађај популаризовао и приближио најширој јавности и уважени колега др Милош Савин.
Ова јубилеј, 430 година од устанка Срба у Банату, прилика је да се још једном нагласи значај овог догађаја. Иако је свакако претенциозно га назвати првим српским устанком у неком модерном смислу, овај догађај је пратио оновремене европске и светске догађаје и требало би га посматрати у широком контексту османског сукоба са европским силама. Иако је ово тек један мали део српског народа, ипак је веома занимљиво да су имали довољно снаге да дигну устанак који, истини за вољу, није заокупирао целу Османску империју, али је ипак имао свој значај. Доба када је овај устанак букнуо је време када је Османско царство на свом врхунцу и простире се на три континента. Неколико деценија раније обновљена је и Пећка патријаршија, а српска црква и са њом култура, књижевност и уметност међу Србима на целом подручју обновљене Патријаршије је доживела ипак нови узлет, упркос врло тешким околностима.
Српски народ је у Османском царству, као уосталом и Млетачкој Републици и Хабзбуршкој монархији, у цркви имао своју кључну националну и културну институцију. Та тесна веза српске цркве са народом се огледала и у овом покрету и устанку у Банату од пре 430 година. Добро је познато да је устанак повео владика вршачки епископ Теодор Несторовић. О овом српском архијереју се веома мало зна, тако да су његово порекло и место рођења, као и његова каријера пре интронизације скоро па сасвим непознати. Поуздан је податак да је на трон епископа банатских хиротонисан 1593, дакле годину дана пре устанка, док су сви други биографски подаци о њему тешко проверљиви и спадају у домен хагиографије и култних списа. Његов култ се раширио у цркви и народу, па када је добио своје житије, службу и друге списе који су важни за његово литургијско и црквено прослављање, његов живот је свакако украшаван одређеним како књижевним топосима, тако и хагиографским елементима који нису увек у складу са историјским чињеницама.
Исте те године када је епископ Теодор рукоположен отпочео је Дуги рат, први велики сукоб Турске и савеза хришћанских западноевропских и средњоевропских држава. Османска је империја склопила мир са Персијом 1590. године, те је била у прилици да се окрене свом другом најважнијем спољнополитичком проблему, а то је питање односа са Хабзбурзима на северу своје државе. Будући да је Турској од времена султана Сулејмана Величанственог свакако Сафавидска Персија била неретко највећи противник, те је овај мир заиста дао прилику да се Османлије врате европским питањима. Влашка и Молдавија, као и Ердељ, иако вазална кнежевина, у то време су се такође подигли против Турске, што је био сигнал за узбуну на двору у Цариграду. Осим њих, највећим непријатељима Турске – Хабзбурзима се придружују и папство, као и Венеција. На истоку, козачке трупе су нападале у долини Дњепра Турке, наносећи им губитке и на копну и на мору. Тако је настала велика коалиција против Османлија, која је за циљ имала њихово протеривање из средње Европе и са Балкана.
Османско царство, наравно, није у овим околностима седело скрштених руку, већ се, након поменутог мира са Персијом, окренуло сукобу са својим западноевропским и средњоевропским непријатељима. Намеравајући да изазову рат са Хабзбуршком монархијом, босански везир, а по наређењу великог везира Синан-паше, напао је Славонију и Хрватску. У великој бици код Сиска 22. јуна 1593. године потучен је, а Турска је тада Аустрији објавила рат. Папство је по објави рата се не само сврстало уз Хабзбурге, него су живо радили на ширењу подршке хришћанској Хабзбуршкој монархији у борби против Османлија. Тада управо Влашка, Молдавија, као и Ердељ и Пољска, два потоња повезани личношћу Жигмунда Баторија, пољског краља, а ердељскога кнеза, крећу у рат на страни Хабзбурга. На страни хришћанских држава била је и Русија, ушавши први пут у овакав савез, са намером да изађе на топла мора и изгони Турке. И Млетачка република и Шпанија су требале да се прикључе овом великом хришћанском антитурском савезу, али је приближавање ових сила ишло тешко због њихових супротстављених и крајње комплексних геополитичких односа на Средоземљу. Наиме, Хабзбурзи и Венеција су имали своје сукобљене интересе у Далмацији, док је Република Светог Марка имала озбиљну колизију са Шпанијом на Медитерану.
У таквим компликованим односима великих сила своје место су нашли и Срби који су већ више од пола века били под османском влашћу на подручју данашњег Баната. Пећка патријаршија је, готово, извесно, имала сазнања о догађањима у Европи и настојању папске курије да обједини хришћанске народе и државе у борби против Турака. Патријарх Јован Кантул је дао свој благослов банатском (вршачком) епископу Теодору Несторовићу да се стави на чело устанка банатских Срба. Српски хајдуци су били бројни, организовани у мање чете које су углавном нападале и пљачкале османске караване и турске насеобине по Банату. Тек је дефинитивно отпочињање ратних операција 1593. године условило да се међусобно неповезана и слабо координисана маса српских хајдука почне озбиљније организовати. На чело овог великог устанка стао је владика Теодор Несторовић. Он је, према неким мишљењима, једини био у стању да окупи разбијене хајдучке чете и да их организује у војску народног устанка, али и у некој мери да постане значајан чинилац у контексту ширих спољнополитичких дешавања и рата Хабзбурга и Османлија. Већ тада било је неколико угледних харамбаша са којима су вођени преговори. Најважнији су били Дели Марко и Ђорђе Рац, што је као што је добро познато, мађарска реч која означава Србе, по Рашкој. Овај први је имао чету од 1.500 хајдука, а обојица су стојали у непосредној вези и са Старином Новаком. Срби су током овог устанка 1594. године освојили и спалили Вршац, а Петар Мојзош, који је био и вођа те чете, наставио је са својим хајдуцима да пљачка и околне паланке и села. У таквим околностима, владика Теодор повео је Србе у борбу против Османлија и започео је свеопшти устанак српских чета на подручју Баната.
Устанак је, као што је сугерисано, започео нападима српских трупа на турске караване. Устаничке трупе су се повећавале и бивале све бројније и организованије. Српски су устаници у почетку низали победе над Турцима. Центри окупљања устаника били су Вршац, Бокчија, Фачета и Моржина. Поред наведеног Вршца заузети су и Бечкерек, Липова, Јенопоље и Вилагошвар, а потом су устаници прешли преко Тисе и у Бачку и освојили чак и Тител. Пали су затим и неки градови у Арадској жупанији, па се устанак тако знатно проширио по читавој територији данашњег Баната. На терену вође устанка били су бан Сава, кнез Душан и капетан Дамјан око Вршца, а у покрету су учествовали и људи влашког господара Михаја (Михајла) Витеза, односно Храброг. Већ 26. маја 1594. године доста Срба је изгинуло у бици код Панчева, али део устаника је свега неколико дана касније, 1. јуна заузео Бечкерек, седиште Мехмед-пашиног вакуфа. Подсетимо да је Мехмед-паша Соколовић освојио Банат и да је у делу ове територије формиран његов вакуф са великим привилегијама.
Почетком јуна 1594. године, Софи Синан-паша, нови беглербег, поражен је са 11.000 војника, изгубио је и сина и топове у борби са бечкеречким Србима. Међутим, Угарска, односно Хабзбурзи, која је обећавала помоћ устаницима у Банату није је послала. Ни Влашка, нити ердељски кнез нису, иако су и они обећавали, послали било какву војну и конкретнију другу помоћ устаницима. Везе устаника са Сигисмундом Баторијем, влашким господаром Михајем Храбрим, али и Рудолфом II Xaбзбуршким потицале су још од пре устанка и интензивирале су се у ово доба. Чак је и владика Теодор путовао у Ђулафехервар на преговоре, међутим, Срби су у устанку остали усамљени.
Турци су константно предузимали мере да зауставе устанике, али без успеха. Турској се ратна срећа осмехнула тек кад је темишварском беглербегу Хасан-паши у помоћ дошао Синан-паша. Он је почео да скупља војску код Београда и да припрема коначан обрачун са банатским српским устаницима. Долазак Татара под командом Гази Гираја, као и анадолских трупа беглербега Мехмед-паше означила је скупљање огромне турске војне силе. Српска је армија била слабо опремљена, недовољно снабдевена и необучена за дуге и исцрпљујуће ратове са надмоћнијим непријатељем. Јула 1594. године Турци су тешко поразили Србе код Великог Бечкерека и то је била одсудна битка. На крају је устанак био крваво угушен уз стравичну одмазду над српским становништвом у Банату. Преживели део устаника побегао је у Ердељ, као и у Аустрију и северне делове Угарске. Што се вође устанка тиче, владика Теодор Несторовић је наводно побегао у Нађсебен и тамо основао епископију, али о томе нема никаквих изворних података. Постоје и мишљења, опет неутемељена, да је отишао у Темишвар, као и она према којима је био постављен од Сигимсунда Баторија за епископа у Тевишу. Његово страдање је такође обавијено велом предања, и као и сви други подаци о њему, више је везан за хагиографију него историјске чињенице. Према легенди неки Власи су га издали 1595. године тако што су га позвали да дође ради подизања новог устанка. Потом су га предали Турцима, а предање каже да је наводно чак и проклео Вршац и Вршчане. Владика је пострадао у најгорим мукама, каже се да му је живом и одерана кожа. Због свог мученичког пострадања од 1994. године 16/29. маја Српска православна црква прославља га као Светог свештеномученика Теодора, епископа вршачког, те он постаје заштитник Банатске епархије и града Вршца.
Ратна застава српских устаника у Банату имала је, наводно, на себи лик Светог Саве, првог српског архиепископа и просветитеља, утемељивача српске цркве, духовности, културе, писмености, али и државе. О томе немамо прворазредне вести, већ сазнајемо преко титуларног босанског бискупа Ивана Томка Мрнавића, који је популаризовао култ Светог Саве међу римокатолицима. Он је написао и да је Синан-паша тражио због тога зелену Мухамедову заставу из Дамаска. Колико ова прича има изворну подлогу тешко је рећи, јер је Мрнавић мало склон и измишљањима и конструкцијама, али је евидентно да је дух Светог Саве и његов култ био везивно ткиво Срба у то време. Због тога управо у ово време (27. априла 1594. године) Синан-паша преноси мошти Светога Саве из манастира Милешеве где су почивале од његовог упокојења 1236. године и спаљује их на Врачару у знак делимично одмазде, али и делом како би угушио Савин култ и код православних Срба и код новоконвертованих муслимана. Иако је спаљивање моштију до данас предмет расправе, неколико извора то потврђује, а о том догађају пева и Антун Сасин, дубровачки ренесансни песник. Познато је да се Врачар, односно брдо са којег се наводно видео дим са ломаче спаљених моштију, налазио негде код Ташмајдана, а не на месту где данас стоји Храм Светог Саве.
Годину дана касније, Сигисмунд Батори се одметнуо од турске власти и кренуо да напада Банат, угрозивши и сам Темишвар. Ратовао је заједно са избеглим Србима, који су угрозили Чанад, Нађлак и на крају сам Темишвар. И харамбаша Дели Марко је упадао у турски Банат, продирао је са својим хајдуцима до Марице, али је једном приликом његова чета побијена, а он одведен у Цариград. Овај устанак је био веома важан део Дугог рата и далеко је одјекнуо. О устанку Срба писали су многи савремени хроничари различите провенијенције и оставили доста сведочанстава о његовом току, иако постоји и низ легенди и предања који овај догађај уздижу још више.
Устанак Срба у Банату није окончао османску власт над овим подручјем, нити је нестало српског становништва ни током XVII века. Срби су насељавали банатске градове у знатној мери, тзв. Рацке вароши постојале су у Темишвару, Бечеју и другим градовима. Срби су се највише бавили пословима и занатима везаним за војнички позив. У тим рацким варошима поред српских кућа било је и цркава, а у ово доба, или нешто пре њега настали су и банатски манастири. Све у свему, устанак Срба у Банату представљао је значајну фазу Дугог рата, и сведочанство је да је столеће пре Велике сеобе Срба у Хабзбуршку монархију, српски фактор ипак био веома присутан и имао је одређени значај и тежину. Иако су у питању временске блиске, али суштински различите епохе, занимљиво би било направити паралелу са покретом цара Јована Ненада, где су Срби, односно њихова јака војска, били готово потпуно скрајнути од других европских сила, иако су исте за њих, макар формално, биле заинтересоване.
Остави коментар